Dramaturškinja predstave "Kamen", koja je premijerno izvedena i u Beogradu i u Zagrebu, priseća kako joj se promenio život posle jedne noći provedene sa Borkom Pavićević, zašto je osećaj sigurnosti u SFRJ bio neprikosnoven i zbog čega je tako snažno odjeknula priča Alise Stojanović o tragičnom kraju njenog prijatelja i saradnika Igora Vuka Torbice.
Ono što Majenburgovu dramu čini zaista posebnom jeste izbegavanje crno-belog prosuđivanja. Zapravo, izbegavanje bilo kakvog prosuđivanja, tek forenzička potraga za istinom. On pritom i te kako ima stav, ljudskost i etika su neupitni, ali se prema svim likovima odnosi s elementarnom empatijom, i time gradi kompleksnu sliku, relevantnu u svakom pogledu ne samo za nas, nego za zapadnu civilizaciju uopšte, rekla je za Nova.rs Katarina Pejović, dramaturškinja predstave „Kamen“ Marijusa fon Majenburga.
Urađen u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i Zagrebačkog kazališta mladih, u režiji Patrika Lazića, ovog meseca premijerno je izveden u oba teatra i ispraćen ovacijama.
– Kao i mnogi nemački umetnici različitih generacija, od Drugog svetskog rata naovamo, Majenburg uranja u najbolniju tačku društva poslednjih 80 godina: pitanje krivice i odgovornosti takozvanih „običnih ljudi“ za zlodela počinjena u vreme nacizma, kao i pitanje kako živeti sa svešću o toj krivici. U „Kamenu“ tri generacije žena jedne porodice opslužuju fabrikovanu priču o časnoj prošlosti najstarije među njima i njenog muža. Ali, najmlađa generacija, više intuitivno i nehotice, kopa po toj priči, i tako, ispod nanosa laži, izranja zatamljena istina, strašna i neumoljiva.
Iskustvo ratova 1991-1995. na teritoriji bivše Jugoslavije, ističe Pejović, taj strašni pečat koji nosimo na ovim prostorima, čini da nam je Majenburgova drama uznemirujuće bliska i prepoznatljiva.
– Naročito centralno pitanje svesti i savesti nakon vremena zla: Jesam li učinio šta sam mogao za one koji su žrtve? Da li sam okrenuo glavu kad je trebalo pomno gledati, pamtiti, govoriti o viđenome? Da li sam se okoristio tuđom tragedijom? Da li sam na bilo koji način doprineo ljudskom stradanju? Pitanja koja mogu biti prećutana, mogu biti previđena ili uljuljkana lažnim odgovorima. Ali, istina kad-tad izlazi na videlo.
Naša sagovornica veruje da je jedini način da zaista iskorenimo fašizam i fašističke tendencije iz naših društava, koje opet postaju vidljive i prisutne, da pokušamo da razumemo ljude koji se, svojim odlukama i izborima, svrstavaju na tu stranu.
– To nikako ne znači da ih naše razumevanje abolira od nesumnjive krivice i osude. Ali, razumevanje vodi ka brisanju oštro zacrtanih granica između „mi“ i „oni“, granica koje nas sprečavaju da „njih“ sagledamo kao pripadnike iste ljudske vrste, čak, blasfemično rečeno, kao deo nas samih. To je put ka mogućnosti tako nužne katarze, u kojoj su zlodela i dalje zlodela, ali se osećaj neizrecive ljudske tragedije na svim stranama otvara poput nebeskog svoda nad nama koji prisustvujemo tom razotkrivanju. Sve dok ne zakoračimo na taj rizični teren, ostaćemo ušančeni svako u svom uverenju i to je pat-pozicija.
Katarina Pejović je rodom iz Beograda, gde je i diplomirala na FDU, na Odseku dramaturgije. Životne i profesionalne odluke odvele su je još 1992. iz rodnog grada. Nakon tri godine univerzitetskog života u Americi, karijeru je nastavila u Sloveniji gde je provela sedam godina. Skoro dve decenije njen domicil je u Zagrebu, mada i dalje radi i u Sloveniji i u Srbiji, kao i u drugim evropskim zemljama. Pitanje identiteta je, kako kaže, postalo fluidno i kompleksno…
– Kada su Henrija Milera pitali da li je patriot, on je odgovorio: „Da, ja sam patriot Četvrtog bruklinskog kvarta!“. U smislu topografije, imala sam samo dve identitetske odrednice, barem do 1991. Beograđanka i Jugoslovenka. Etničko mi nikad nije bilo blisko, uvek sam se osećala delom kulture, a ne nacije. Verovatno su tom osećaju doprineli i detinjstvo i mladost u onome što sad zovemo „zlatnim dobom“ Jugoslavije. Odrastati u 80-ima, biti deo jednog silovitog buđenja mlade kreativne energije u umetnosti i popularnoj kulturi, bilo je zaista neprocenjivo. Jugoslavija je bila dovoljno velika i njena kulturna raznovrsnost je bila prednost i izvor međusobne inspiracije nama koji smo bili učesnici i svedoci Novog talasa. Retroaktivno gledano, bio je to deceniju dugi ples na Titaniku. Ali, tada to jednostavno nismo mogli da vidimo: ako je nešto našim generacijama tih godina bilo nezamislivo, to je bio rat.
Osećaj sigurnosti u zemlji zvanoj SFRJ bio je neprikosnoven, priseća se Katarina.
– Sad kada o tome mislim, pitam se odakle nam tako tragična naivnost, kako smo mogli da se drznemo da mislimo da ćemo biti prva generacija na ovim prostorima koja će proživeti život bez rata? Onda se nezamislivo dogodilo, pa je čak prevazišlo granice nezamislivog… Od 1992. sam nacionalni i teritorijalni identitet zamenila uglavnom imenom i prezimenom i profesijom. Doduše, kada su me u Americi tada pitali šta sam po nacionalnosti, odgovarala sam: Ancient Yugoslav. Kao Stari Grci ili Rimljani, mi koji se osećamo Jugoslovenima smo vrsta u izumiranju. Ipak, kada se čovek jednom izmesti iz svog prvobitnog okruženja, osećaj iskorenjenosti postane dominantan. Mapiranjem te unutrašnje i spoljne dislokacije sam se bavila još pre 20 godina u svom projektu „Emigraphia“ koji je producirala ljubljanska galerija Kapelica.
Pored dramaturgije, Katarina Pejović bavi se i režijom, pedagogijom i intermedijalnim radom. Kao dramaturg, sarađivala je na brojnim pozorišnim i savremenim plesnim predstavama – institucionalnim kao i vaninstitucionalnim – u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Nemačkoj, Italiji, Malti, Kipru, Holandiji, Velikoj Britaniji, SAD-u i Austriji. Dijapazon reditelja i rediteljki sa kojima je sarađivala obuhvata nekoliko generacija, od Roberta Ćulija, Ljubiše Ristića i Dušana Jovanovića, preko Dragana Živadinova i Mateje Koležnik, do Darija Harjačeka, Nine Rajić Kranjac, Igora Vuka Torbice i Patrika Lazića. Radila je u pozorištima diljem regije. Sa predstavama Bacača Sjenki, umetničke organizacije koju je osnovala zajedno sa Borisom Bakalom 2001. i u njoj radila do 2012, osvojila je dve Specijalne nagrade BITEF-a 2007. i 2009. godine.
– Mogu slobodno da kažem da sam dete Bitefa, čak i u bukvalnom smislu. Naime, moji roditelji, strastveni ljubitelji savremenog pozorišta, vodili su me na taj festival od samog početka. Imala sam samo pet godina kada sam gledala, u stvari videla jer sam zaspala tati u krilu, preplavljena ludim senzacijama, prvu predstavu Bitefa, indijski „Katakali“. S desetak godina gledala sam „Besnog Orlanda“ Luke Ronkonija, posle Vilsonovog legendarnog „Ajnštajna na plaži“… Ali, do 16. godine sam bila uverena da ću se baviti arheologijom. Onda sam, na početku trećeg razreda gimnazije srela Borku Pavićević i prvi put čula za zanimanje dramaturga. Provela sam sa njom celu noć u razgovoru, i u ranu zoru zapisala u dnevnik da mi se život te noći promenio i da znam čime ću se baviti. Borka me je naredne godine dovela da radim na Biltenu Bitefa koji je uređivala, i tako je krenula moja saga s pozorištem. Ona je, u svakom smislu, moja pozorišna majka, ali i više od toga. Njen svetonazor i etička vertikala su bili i ostali moj životni uzor.
Profesionalni debi imala je odmah nakon upisa studija, kada ju je Borka Pavićević pozvala da bude asistent Robertu Ćuliju, jednom od tada najvećih pozorišnih imena Evrope, na predstavi „Dekameron“ u Ateljeu 212.
– Dobila sam specijalnu dozvolu FDU-a da mogu da radim, jer nam je bilo zabranjeno da radimo van fakulteta do treće godine studija. Bilo je to pravo vatreno krštenje. Ja klinka među pozorišnim veličinama, kojima sam često služila kao meta za istresanje frustracija. Ali, dogodila se i čarolija koju ću zauvek pamtiti. Bila je to zvezdana glumačka podela u kojoj su bili, između ostalih – Petar Božović, Dragan Nikolić i Milena Dravić, ali zvezda koja je zablistala posebnim sjajem bila je neponovljiva i jedinstvena Gordana Kosanović. Nas dve smo se, bez obzira na razliku u godinama, jako zbližile i postale prijateljice, a njenu ljubav sa Robertom Ćulijem sam jedno vreme u doslovnom smislu prevodila, jer je ona znala engleski, koji Roberto nije govorio. Međutim, u samo nekoliko nedelja, Gordana je naučila dovoljno francuskog da je mogla da se sporazumeva sa njim. Taj neverovatni dar i odlučnost su je odveli u tada tek osnovano Robertovo pozorište u Milhajmu, gde je, na žalost, briljirala samo pet godina, do njene neshvatljivo rane smrti u 33. godini. Bila je to prva smrt meni bliske osobe, nakon koje su usledile još mnoge, redom prerane.
Kada je prošle godine, takođe u 33. godini otišao Igor Vuk Torbica, njen prijatelj i saradnik, zamolila je, kako kaže, svemir da se time simbolično zatvori decenijama dugi krug boli i gubitka.
– Koliko sam svesna nemerljivog bogatstva upisanog u moje biće, duh i dušu zahvaljujući svim tim čarobnim ljudima, toliko je izazov nošenja s njihovim odlascima sigurno najveći u mom celom životu. Možda će zvučati paradoksalno, ali moja vera u život, radost i ljubav kao najmoćnije pokretače svega, kroz ove gubitke se samo učvršćivala.
Katarina je sa Igorom Vukom Torbicom prijateljevala čitavu deceniju, a u četiri godine radili su na šest predstava, od „Hinkemana“ u ZKM-u do Ibzenovih „Aveti“ u Kranju.
– O Igoru još uvek ne mogu da govorim celovito i dostojno njegove ličnosti i blaga koje je ostavio sebi bliskima i svima onima koji prisustvuju njegovim predstavama. Potrebno je vreme. On je gotovo u svakom smislu bio izuzetak, do nivoa anomalije – od njegovog renesansnog znanja i poznavanja književnosti, pozorišta, filma likovnih umetnosti, filozofije, primerenih jednom 70-godišnjem eruditi, preko fenomenalnog humora, lične harizme, ljudske topline i odanosti, do viteškog osećanja pravde i istinoljubivosti. A biti do te mere izuzetan u jednoj sredini, koja nikako ne može da prevaziđe dijagnozu iz Konstantinovićeve „Filosofije palanke“, može biti samo krst i usud.
O tome je govorila njegova profesorka Alisa Stojanović na tribini „Poetika Igora Vuka Torbice“ u okviru 26. Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu. Njeno svedočanstvo je imalo veliki odjek u regionu.
– Alisa je konačno otvorila tu temu, a tada smo o tome govorile i Hana Selimović, Mia Melher i ja. Igor je svoje stavove živeo, izgarao za njih u predstavama koje su sve odreda bile događaj prve kategorije, i nije se libio da te stavove iznese javno, bez kalkulisanja koliko ga to može koštati u budućim dogovorima za posao, ili nekog društvenog statusa. Sramotna i besmislena tužba koju je podneo Aleksandar Popovski zbog Igorovog Fejsbuk statusa, samo govori o tome kako prolazi neuvijeno i hrabro iznošenje stava i mišljenja. I to je, možda više od svega, danas postala anomalija i tabu unutar pozorišnog esnafa.
Institucionalno pozorište se, objašnjava Pejović, u velikoj meri, u celom regionu pretvorilo u industriju za proizvodnju predstava, radi se kao na fabričkoj traci, dva meseca, i premijera, hiperprodukcija je hronična, predstave ne mogu da se izigraju.
– Ne zna se više jesu li te zahteve postavile državne strukture koje finansiraju pozorišta, ili su pozorišta sama krenula u trku „ko može više“. I većina reditelja pristaje na to, želeli to ili ne. Igor je, na samom početku, doživeo veliki uspeh i priznanja, i to ga je ubacilo u prvu ligu te trke. Ali, za njega je to bio strahovit pritisak. Jer, predstava nije proizvod. Ona je ceo jedan univerzum, dete koje se rađa iz sinergije ljudi koji ga oblikuju i progovara o važnim stvarima. A da bi to tako bilo, proces stvaranja mora biti putovanje, istraživanje, zajedničko otkrivanje blaga zakopanog u nameri da se govori o određenim temama iz neke nove perspektive. I onda je gotovo nemoguće da se dođe do premijere, i nakon nedelju-dve-tri krene u novi proces.
Katarina Pejović naglašava da misli da bi bilo veoma važno razumeti Igorov životni put i odluke kroz prizmu paradigmatičnog.
– Važno je to za sadašnjost i budućnost. Jer, pojaviće se, ili je već tu među nama, neki suptilni, izuzetni i hrabri duh koji će nositi vrednosti slične Igorovima. Ako ga oni koji rukovode pozorištima i umetničkim institucijama ne podrže i ne razumeju dragocenost postojanja takvog duha, tragedija će se, na ovaj ili onaj način, ponoviti.
Naša sagovornica nastavila je da sarađuje sa mladim rediteljima, a posebno ističe dvoje izuzetno talentovanih umetnika Rozer Lopez Espinozu, špansku koreografkinju i plesačicu, i reditelja Patrika Lazića.
– Sa Rozer sam već radila na dve predstave a spremamo i treću za iduću godinu u Nemačkoj. Sa Patrikom sam radila Majenburga „Kamen“. On pored postojanosti i posvećenosti u kreaciji, poseduje mir i samopouzdanje koji ne izviru iz ega, i to je jedan predivan odmak od istorije velikih umetničkih ega koji su se hranili patnjom i potčinjavanjem drugih. Verujem da u takvom pristupu leži budućnost i pozorišta i umetnosti uopšte.
Trenutno, Katarina Pejović radi na prvoj ruci scenarija za dugometražni film koji će režirati Dušan Lazarević.
– Na lageru imam još nekoliko priča koje bih htela da razvijem ili u scenarije ili u neku proznu formu… A pozorište će doći, ono je konstanta…
Bonus video: Lekcija Igora Vuka Torbice
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare