"Da imam sve pare ovog sveta, opet bih pisala knjige": Katarina Mitrović za Nova.rs o hit romanu "Sve dobre barbike"

„Šta se dešava kad bi trebalo da krenemo napred, a ne možemo?“, osnovno je pitanje hit romana „Sve dobre barbike“ Katarine Mitrović, koji u izdanju „Enklave“ sprema treće izdanje. Autorka bez milosti, ogoljeno, autentičnim stilom, piše o depresiji i strahu, a glavna junakinja ovog dela je devojka koja 30. rođendan dočekuje onako kako nije ni u najružnijim snovima očekivala. Večera su 20 premijerno će komad po ovom romanu biti izveden u Hartefakt kući.

- Imala sam krizu sa 22 godine, napuštala sam jedan fakultet i nisam znala čime bih volela da se bavim. Godinu dana sam tragala i pokušavala da shvatim šta želim da radim, baš sam bila izgubljena. Dok sam odrastala, svašta sam isprobavala, ali sam shvatila da jedino od pisanja nikada nisam odustala. Istovremeno je pisanje za mene bilo i terapeutsko, jer kada mi se dešavalo nešto teško, ja sam to zapisivala u dnevnik, tako sam lakše mogla da posložim sve u glavi i rešim - priča za „Novu“ Katarina Mitrović.

Ritualno paljenje tekstova

Rođena je 1991. u Beogradu, odrasla je u Obrenovcu. Nakon četiri godine studija srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu, shvatila je da želi nešto drugo.

- Oduvek sam pisala, zapisivala, ali sam posle nekog vremena to palila i bacala. Nisam razmišljala da sa tim mogu nešto da uradim, da neko pročita, da vidim da li vredi. To su bile kratke priče koje sam ritualno palila i bacala u WC šolju. Bilo bi zanimljivo sada pročitati taj zapis u vremenu, videti kako sam se tada osećala. I tako je moje pisanje, nesvesno, počelo kao terapeutsko, ali kasnije, posebno kada sam upisala Fakultet dramskih umetnosti, dobilo je novu dimenziju - otkriva nam Katarina i dodaje:

- U svakom slučaju, pisanje me i sada leči, jer je postalo moj posao koji volim. Verujem da je svaki posao lekovit kada radite nešto što volite i da to daje rezultate i na druge koji konzumiraju ono što radite, ma šta da je to. Iza ove talentovane devojke prepoznaćete serije za koje je pisala scenario kao na primer: „Grupa“, „Deca zla“, „Mama i tata se igraju rata“…

- Sada pišem autorske serije i nadam se da ćete ih gledati što pre. Ima interesenata, videćemo, u procesu je. Da imam sve pare ovog sveta, i dalje bih pisala romane i neke svoje serije – priznaje Katarina.

Sudbina ju je odvela na Odsek dramaturgije na FDU, gde je konkurisala tek sa 23 godine.

- Mesec dana pre prijemnog ispita spontano sam počela da pišem neku dramu. Nisam znala odakle mi je to došlo, ali sam u to vreme često išla u pozorište. Tek tada sam saznala da postoji škola za dramaturge, kao da sam živela na Marsu. I tako ukucam FDU, dramaturgija, vidim da su već sutradan konsultacije. Krenula sam, niti sam znala gde je zgrada, učionica je bila puna, i kada sam čula razgovore između potencijalnih studenata, osetila sam se inferiorno. Spremali su se već godinu dana, onda su tu bila deca nekih već poznatih ljudi iz te profesije, neki momak je pričao kako se vratio sa Tajlanda, drugi je dobacio priču o svom egzotičnom putovanju, a ja mrdnula nisam iz svog Obrenovca. Pitala sam se, šta ću ja ovde, ne pripradam ovom svetu. Htela sam da odem i u tom trenutku je naišla Milena Marković, čiju sam poeziju obožavala, nisam ni znala da je profesorka. I kada sam čula da ona drži konsultacije, vratila sam se. Ispitivala nas je ko šta čita, i tu mi se malo vratilo samopouzdanje, jer sam shvatila da nisam van sveta. I rešila sam da izađem na prijemni.

A tamo ju je dočekala komisija u kojoj su bili Biljana Srbljanović, Milena Marković, Đorđe Milosavljević, Srđan Koljević…

- Sve faca do face. Imala sam užasnu tremu, mislila sam da ću da se onesvestim. I primljena sam.

Dve knjige poezije

Katarina je do sada objavila dve knjige poezije: „Utroba“ (Matica srpska) i „Dok čekam da prođe“ (Gradska biblioteka Karlo Bijelicki). Roman u stihu

„Nemaju sve kuće dvorište“ (PPM Enklava) se našao u širem izboru za NIN-ovu nagradu i u najužem izboru za nagradu „Biljana Jovanović“. Njena drama „Kidanje“ izabrana je kao jedna od pet najboljih na Hartefaktovom konkursu za najbolji regionalni savremeni angažovani dramski tekst 2016. godine. Ekranizovana je u koprodukciji FDU i RTS-a, a režirao ju je Siniša Cvetić.

Ipak, njen roman „Sve dobre barbike“ osvojio je podjednako i kritiku i publiku, a podršku je neočekivano, kako kaže, dobila od nekih njoj posebnih ljudi.

- Kada sam upoznala Rumenu Bužarovsku na nekim festivalima, a njen rad izuzetno cenim, rekla sam joj da mi iz štampe izlazi prvi roman. Ona mi je odgovorila: „Reci brzo, u jednoj rečenici, reči, o čemu se radi u knjizi, jer to će te svi pitati.“ Bila sam zbunjena, ali mi je taj savet mnogo pomogao. Kupila je knjigu, počela da je čita u avionu i odmah me je nazvala, pohvalila, a ono što mi je bilo važno jeste njen komentar: „Ti si mnogo hrabra, da li si svesna šta si napisala.“ Knjigu još do kraja nije pročitala, ali nastavila je da mi piše dok ju je čitala. I onda mi je napisala: „Nadam se da nisi za..bala kraj.“ Toliko mi je podrške dala, to mi je stvarno mnogo značilo – priča Katarina.

Naslov knjige je proistekao iz jedne rečenice, kada junakinja priča kako se trampila sa igračkama sa drugom decom u podrumu tokom NATO bombardovanja i da je „izgubila sve dobre barbike“.

- I to mi je bio radni, a posle ostao i pravi naslov, a podržali su ga i prijatelji i urednik. A reč koja je ključna za roman jeste depresija. Razmišljala sam koliko daleko i duboko da idem u tome i na kraju sam pustila ruku. Neki delovi su mi bili teški da ih napišem, pa nisam imala snage uvek da ih čitam. Kada je knjiga otišla u štampu, pitala sam se kako će biti nekim mojim bliskim ljudima da to čitaju. I bilo im je teško. Mama se rasplakala kada je prvi put čitala, rekla mi je: „Znam, znam, sve je ovo kao fikcija.“ Ona inače mnogo voli da čita i tako me je privolela knjigama. Bratu je isto bilo teško, ali je njega knjiga inspirisala da podeli sa mnom svoja sećanja na neke porodične događaje. Pre neki dan mi je poslao pismo, bilo je dugačko i mislim da mu je značilo, otvorio je dušu, jer se trenutno nalazi na odsluženju zatvorske kazne. Dok sam čitala pismo, shvatila sam otprilike kako se oni osećaju kada čitaju nešto što ja napišem, a inspirisano je stvarnim sećanjima.

Ovo jeste autobiografski roman, priznaje Katarina i objašnjava da čim prebaciš na papir i daš imena likovima, to se nekako promeni.

- To više nije tvoja priča, čak i da jeste. Upravo je u tome magija, šta se stvarno desilo i kako je modifikovano za potrebe priče, sam lik te povuče da nešto promeniš. A ono što je meni bilo zanimljivo jeste da menjam svoju istoriju, kao nije se tako desilo, ali ovo je trenutak kada mogu da promenim svoje sećanje tako da se sve desi onako kako bih više volela.

Atmosfera Obrenovca

U knjizi je posebno autentična atmosfera Obrenovca, grada u kojem je odrasla, a iz kojeg glavna junakinja želi da pobegne.

- To jeste beogradska opština, ali mnogo je različita od prestonice, jer je na obodu. Pesma od koje sam krenula da pišem jeste „Smalltown“ Lua Rida, koja govori o odrastanju u malom gradu i jedina svrha toga jeste da želiš da pobegneš odatle, da se izvučeš. Obrenovac je ostao specifičan po mnogo čemu. Radničko mesto gde većina meštana radi u termoelektrani, mnogi su oboleli od raka, kao moj otac, vazduh je zagađen. Pored Lazarevca, Obrenovac je bio poznat po narkomaniji, mnogo je bilo heroinskih zavisnika, naročito u toj generacija rođenih 80-ih.

A njoj je, nastavlja, smetalo što su svi znali „sve“ jedni o drugima, a to je usud malog mesta, kad ne možeš da zadržiš svoju intimu, ne možeš ni da se oblačiš kako želiš…

- Kada sam bila tinejdžerka, oblačila sam se u crno, nosila martinke, imala ljubičastu kosu, i odmah su mi zalepili etiketu da sam satanistkinja, narkomanka. Kad sam se preselila u Beograd, osetila sam neku vrstu oslobođenja. Živela sam na nekih 10, 15 lokacija - i na Dorćolu, Banovom brdu, Konjarniku, kod Novog groblja, da ne ređam, osetila sam puls grada - iskrena je, spontana u razgovoru Katarina Mitrović, koja sa rediteljem Vladom Tagićem sprema dve autorske serije.

Katarina Mitrović nastavila je da piše. Ima ideju da između dve korice ispiše nešto potpuno drugačije:

- Posle autofikcije radim nešto sasvim novo i izlazim iz zone komfora. Reč je o distopijskom romanu, o vremenu u kojem živimo i koje me veoma inspiriše. Danas pisanje doživljavam kao nešto što radim za sebe, nešto sasvim moje. Naravno, kada profesionalno pišem scenarije za druge, onda je to nešto sasvim drugačije, radim zanatski što bolje mogu, za to sam se na kraju krajeva i školovala.

Bonus video: Pozorište na Terazijama