0
Ne verujem da moja umetnost može da promeni svet. Mislim da sam zanimljiva. I da imam da podelim sa vama nešto zanimljivo, nešto što me jako pogađa. I pokušavam da postavim neka pitanja, kaže za Nova.rs brazilska autorka Karolina Bjanki, koja sa kontroverznom trilogijom "Snaga kučke" zatvara 58. Bitef.
Piše: Mladen Savković
Za Karolinu Bjanki stvari su počele da izmiču kontroli prošlog leta. Na čuvenom pozorišnom festivalu u Avinjonu predstavila je prvo poglavlje svoje trilogije „Snaga kučke“ i mislila je – to je to.
– Sećam se da sam izašla na scenu prve večeri i da sam bila sasvim mirna. Nisam očekivala baš ništa. Nakon četiri godine rada na ovoj predstavi osećala sam da je pravi trenutak da ovo podelim sa drugima. Morala sam to da izbacim iz sebe – otkriva u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs Karolina Bjanki.
A onda je primetila da se iz dana u dan na predstavu vraćaju iste žene raznih uzrasta, da dovode prijateljice, da joj danima pišu na mrežama.
– Toga se dobro sećam, neke su gledale predstavu i po tri puta, dovodile sa sobom još ljudi i pisale mi kako moraju sa nekim da razgovaraju o tome što su videle, o svemu što su doživele – priča Bjanki o komadu koji nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Čula je da ima i onih koji napuštaju predstavu pre samog kraja, jer im je suviše mučno sve ono što se dešava na sceni. A onda su stigle i prve kritike – i bile su više nego dobre. Danas, godinu dana kasnije, čini se da je Bjanki preko noći postala pozorišna senzacija o kojoj svi pričaju.
„Bez sumnje, predstava Karoline Bjanki zaslužuje da se uvrsti u znamenitosti istorije Festivala u Avinjonu i ostavi neizbrisiv trag u sećanju publike“, naveo je dnevnik „Le Monde“ u kritici predstave.
Radikalno i hrabro, prvo poglavlje trilogije „Snaga kučke“ zove se „Nevesta i laku noć, Pepeljugo“, a Bjanki ga već godinu dana izvodi sa plesnom trupom „Kara de Kavalo“ iz Sao Paula. Stižu i u Beograd, gde će se publici predstaviti u okviru 58. Bitefa, koji počinje sutra. Ova, po mnogima, najkontroverznija predstava Bitefa biće izvedena 3. i 4. oktobra u Pozorištu na Terazijama, i spustiće zavesu na ovogodišnji Beogradski internacionalni teatarski festival.
Stvarajući dela Karolina Bjanki polazi iz krizne perspektive kako bi podstakla rasprave o rodu, seksualnom nasilju i istoriji umetnosti, i preispitala sve ono što se predstavlja kao nesporna istina. S kolektivom „Kara de Kavalo“ postavila je predstave „Vuk“, „Veličanstveni tremor“, a odmah nakon premijernog izvođenja prvog poglavlja trilogije „Snaga kučke“, Bjanki je postala jedno od najvažnijih novih imena u svetu izvođačkih umetnosti.
Rad Karoline Bjanki pleše po tankoj liniji između različitih žanrova, a selektorski tim Bitefa navodi da „osim što istražuje temu seksualnog zlostavljanja, telesnosti i toga šta jedno besvesno telo (u životu ili na sceni) može da nam kaže, ovaj rad predstavlja i svojevrsni umetnički manifest o preživljavanju traume“.
Bjanki u predstavi polazi od priče o silovanju, koju prati kroz istoriju umetnosti, da bi na kraju proširila kontekst sopstvenim iskustvom seksualnog nasilja, ali otišla i korak dalje – sebe kao izvođačicu stavlja u ekstremne okolnosti uzimanja medikamenta GHB-a (supstanca koja se koristi za fizičko onesposobljavanje žrtve pre napada) na sceni kako bi rekonstruisala situaciju kada je istom drogom bila omamljena.
Za ovu brazilsku umetnicu Beograd će biti posebno važna stanica na turneji, jer je deo istraživanja za predstavu radila upravo u srpskoj prestonici. Kao polazna tačka za ovaj rad poslužio je performans italijanske umetnice Pipe Bake „Neveste na turneji“, tokom kojeg je zajedno sa Silvijom Morom putovala od Italije do Turske u venčanici. Međutim, Baka je u Turskoj nestala, da bi se kasnije otkrilo da je višestruko silovana, a potom i ubijena. Ovaj slučaj uzdrmao je Evropu, a Karolinu Bjanki podstakao na razmišljanje.
– Tokom istraživačkog rada boravila sam deset dana u Beogradu i to je za mene bilo neverovatno iskustvo. Pipa Baka je jedna od umetnica o kojima pričam u svom radu i za mene je bilo veoma intenzivno iskustvo da dođem na mesto koje je i ona posetila tokom svog performansa. Razgovarala sam sa ljudima koji su čuli za nju, a neki je čak i upoznali. Sve je to bilo veoma snažno za mene.
Istražujući razvoj i predstavljanje (seksualnog) nasilja kroz istoriju umetnosti, Bjanki u komadu pravi osvrt i na Marinu Abramović, kao i na druge umetnice, među kojima su Regina Hose Galindo, Ana Mendijeta…
– U prvom delu predstave osvrćem se na istoriju performansa i svoja istraživanja onoga što su radile žene u umetnosti. Žene su bile te koje su počele da izvode brojne performanse, naročito one koje podrazumevaju (zlo)upotrebu sopstvenih tela, eksplicitnog nasilja, pa čak i seksualnog – objašnjava umetnica.
I poput Marine, koja se borila da predstavi performans kao umetnost, tako se i Bjanki trudi da bude precizna u tome da ono čime se bavi jeste pozorište.
– Sećam se ljudi koji su dolazili na moje ranije predstave. Komentarisali bi kako to nije pravo pozorište, što za mene nikada nije bilo upitno. Ja se bavim pozorištem, za to sam se obrazovala. Ono što pokušavam da istražim kroz ovu trilogiju jeste to kako da vodimo razgovore o seksualnom nasilju, kako da ga prikažemo na sceni, izvodimo – navodi Bjanki.
Zbog toga je ne iznenađuje što u različitim zemljama ljudi drugačije reaguju na predstavu.
– Ovo nije predstava za koju će ljudi reći da je lepa, niti je ovo komad koji idete da pogledate kako biste se pomirili sami sa sobom. Postoje brojne takve predstave, gde umetnik dođe i kaže kako mora da se govori o ovakvom nasilju, da bi na kraju predložio neko rešenje za problem i vi odete kući misleći kako ste odradili svoj deo u toj promeni sveta nabolje. Ja nisam takva vrsta umetnice. Ne verujem da moja umetnost može da promeni svet. Mislim da sam zanimljiva. I da imam da podelim sa vama nešto zanimljivo, nešto što me jako pogađa. I pokušavam da postavim neka pitanja – tvrdi Bjanki.
U jednom trenutku, dok je na sceni, Bjanki ispija GHB i obraća se publici rečima:
– Naše večerašnje druženje trajaće sve dok „Laku noć, Pepeljugo“ ne počne da deluje. Ako ne bude delovala, ostaćemo ovde zauvek. Živeli!
„Laku noć, Pepeljugo“ zapravo je žargonski naziv za GHB u Brazilu, supstancu koja se najčešće koristi za omamljivanje žrtve seksualnog nasilja. Iako je sama prošla kroz takvo nasilje, Bjanki taj scenario ponavlja iz noći u noć, tokom igranja predstave.
Dok razgovaramo o tome kakav odnos prema sopstvenoj traumi ima godinu dana posle premijernog izvođenja predstave, Bjanki kaže da joj to ne predstavlja komplikaciju.
– Ovo je drugačija elaboracija svega kroz šta sam prošla. U teatru smo, različiti pozorišni elementi su na sceni, moja trupa, tehničko osoblje, moja dramaturškinja. Svi su uključeni u proces, i sada je to, pre svega, jedan zajednički rad.
Priznaje da joj fizička iscrpljenost nakon predstave sve teže pada, da je oseća na telu… Ali, opet, to nije najvažniji osećaj koji ima po završetku izvođenja komada.
– Mislim da sam sa ovim radom napravila prostor za sebe, u kom mogu da nam se ukrste putevi, i podelim svoje iskustvo sa publikom. I to na način da ne pričam o sebi kao žrtvi – kaže Karolina Bjanki, s kojom će susret u okviru Bitefa biti organizovan na dan zatvaranja festivala – 4. oktobra u 17 časova.
– Teško mi je da se upuštam u interakcije nakon predstave, zbog svega što „Pepeljuga“ radi vašem organizmu. Međutim, veoma me raduju reakcije ljudi koji mi kasnije pišu na mrežama. Neki ljudi mi pišu danima nakon predstave i govore kako su i dalje pod utiskom.
Ovakav radikalan pristup temi naišao je i na odlične ocene, pa je tako „Gardijan“ naveo:
„Kako se predstava odvija, lepa i zastrašujuća, Bjanki biva ne samo žrtva da bi se priča dočarala već i fizički simbol tereta njenog istraživanja. Blizina smrti u komadu, smelost i rizik predstave, možda stvaraju vrhunski osećaj, životnost“.
Sve te kritike, medijska pažnja i – pre svega – reakcija publike, učinili su da Kristina Bjanki više ne oseća mir kao onaj od pre godinu dana, o kojem je pričala na početku razgovora.
– Nisam više smirena. Bila sam mnogo rasterećenija pre premijere u Avinjonu. Sada osećam veliku anksioznost zbog toga šta će sledeće doneti ova trilogija – priznaje na kraju, otkrivajući da bi drugi deo trebalo da bude premijerno izveden 2025.
– Ali pokušavam da se opustim i odbacim taj teret odgovornosti. Sada sam drugačija osoba od one koja je spremala „Pepeljugu“ i naučila sam mnogo toga kroz ovo iskustvo. Osećam se kao da sam otvorila sopstvenu Pandorinu kutiju i sada moram da kopam dublje i dublje, da pokušam da razgovaram sa svim tim demonima i razumem šta se dešava. Sve je to možda ludo, ali i veoma lepo.
Bonus video: Šta selektorke Bitefa preporučuju
