0
Ne možete čoveku oduzeti nikada kreativnost, osećaj za humor, slobodu mišljenja, kaže multimedijalna umetnica Marija Kanjas za Nova.rs
Film ili instalacija, svejedno je za špansku multimedijalnu umetnicu Mariju Kanjas. Ali, važno je da sa svakim delom istraži granice između fikcije i stvarnosti, da pruži kritički osvrt, da bude ironična, ali i duhovita kad se bavi tradicijama, stereotipima, rodovima…
I posle Želimira Žilnika, Karpa Godine ili Rajnera Frimela, španska multimedijalna umetnica Marija Kanjas poslednja je dobitnica nagrade „Andergraund spirit“ na upravo završenom 30. Festivalu evropskog filma Palić. Nagrada za doprinos nezavisnom filmskom stvaralaštvu i jedinstvenom autorskom jeziku van kulturnog mejnstrima uručena joj je na palićkoj Letnjoj pozornici, a priređena je i dvodelna retrospektiva njenih radova. Srećna zbog priznanja umetnica iz Sevilje, s kojom smo se sreli na Paliću, ističe za Nova.rs da to vidi kao odavanje počasti dugogodišnjem, mukotrpnom radu:
– Delam kao samostalna umetnica. Nemam iza sebe veliki tim i zato mi ova nagrada daje neku novu energiju i snagu za dalji rad – priznaje Španjolka, koja je imala neobičan put. Studirala je Estetiku i Filozofiju, kao i klasičnu likovnu umetnost, ali je na kraju otkrila sve čari video arta i eksperimentalnih filmova. Nikad je nije, kako nam priča, držalo mesto:
– Uvek sam bila radoznalog duha, nikad nisam mogla da mirujem, stalno sam tragala za svojim mestom. Ali, ogromnu strast sam uvek imala prema kulturi, radoznalost spram umetnosti, kako likovnoj, tako i filmskoj, koju sam nasledila od majke.
I svoje snove mogla je da ostvari s pojavom digitalnog doba. Za Mariju Kanjas internet je označio revoluciju u profesionalnom radu:
– Pre pojave interneta pisala sam i slikala, ali oduvek mi je želja bila da uradim neki film, jer sam smatrala da ne mogu do kraja da se ispoljim u slikanju i pisanju. No, troškovi proizvodnje filmova za mene su uvek bili nedostupni. I kad je stigao internet, konačno su mi se ukazali alati za stvaranje filmova. Dovoljan je bio internet, veb kamera, digitalna montaža i eto filma, doduše niskobudžetnog. Meni i onima koji su mi slični to je dalo krila. Nema maltene troškova, sve mogu sama da stvorim, i ostvarim onaj princip „uradi sam“. Poletela sam!
Otuda i ne čudi što umetnica sebe zove „sajber džankijem“, ili kako dodaje „sajber senjoritom“…
– Ja sam navučena na internet. Kako to da vam objasnim? Volela bih da prigrlim ceo internet samo za sebe, da daunloudujem sve što postoji i arhiviram, da dočekam da sam došla do kraja nečega. Toliko sam navučena, toliko vremena provodim ispred ekrana, i toliko mi je potrebna dnevna doza interneta da mi je vid oslabio – iskrena je naša sagovornica.
Jedna od najkontroverznijih instalacija Marije Kanjas, uz pomoć Huana Romera, jeste „Nasleđena supstanca“, koja je 1999. bila izložena u Andaluzijskom centru za savremenu umetnost, a jednako interesovanje pobudilo je i delo „Budi zla“ iz 2013. u kom je pokušala da prikaže protivrečan odnos spram svog rodnog grada. Poigravala se i s ikonografijom pop kulture u delu „Sveti triler“, snimljenom dve godine ranije, u kom je „organizovala“ neobičan susret između Majkla Džeksona i orkestra bratstva tokom Uskršnjeg posta, a video instalacijom „Smeh u tami“ priredila je omaž kinematografskim arhetipovima nezavisnih žena koje se bune protiv ustaljenog i pokazuju moć kroz smeh.
Ne voli umetnica da je stavljaju u kalupe, ne voli da neko ističe da je žena, da je Seviljanka…
– Filmove ne pravim samo za žene, ili određenu ciljnu grupu, već za svakoga. Etikete ne volim, zastupam ideju slobode – odsečna je Marija Kanjas, čiji se filmovi mogu nazvati radikalnim, no tu je uvek prisutan i humor, što ovako objašnjava:
– Humor je uvek u opoziciji sa besom. Crnilo se može preživeti samo ako pružite mu otpor duhovitošću. Smeh – jednako je otpor za mene.
Upitana koliko ljudi u Španiji danas imaju razloga da budu besni – odgovor je kratak:
– Mnogo. Tu su velike korporacije, političari, ultradesničari, cenzura. Čini mi se da se radi na tome da se što više otme od ljudi. Ali, ne možete čoveku oduzeti nikada kreativnost, osećaj za humor, slobodu mišljenja. I humorom, smehom treba podsticati ljude da kanališu svoj bes, izađu na ulice i iskažu ga na pravi način. A mnogo je razloga za pobunu. Toliko je kontrole, okruženi smo konzumerističkom, fast fud kulturom, pa živimo u svetu religije selfija. Retka su mesta kao što je Festival evropskog filma Palić, poput oaze, gde se možete sresti s istomišljenicima, ali i debatovati na različite teme – smatra Kanjas, koja je još 2015. potpisala delo „Ruka koja cvrkuće“ zamislivši ga kao satiru o „religiji selfija“ i drugim patologijama koje su iznikle digitalizacijom savremenog društva.
Već neko vreme umetnica je zaokupljena fudbalom. Ali, nikako kao navijačica, iako dolazi iz zemlje u kojoj je ovaj sport, posle jela, verovatno najvažnija stvar na svetu.
– U novom filmu, na kom uveliko radim, bavim se time zašto je fudbal postao industrija i neka vrsta božanstva. Zašto se toliko preuveličava fudbal i sve vezano za ovaj sport. Nije to samo slučaj u Španiji, već čini mi se u celom svetu. Želim da napravim kritičan film na tu temu. A druga tema koja me okupira, a veoma je aktuelna, jeste veštačka inteligencija. Opet i u tom projektu želim da ukažem na sve mane veštačke inteligencije i kritički joj pristupim. Optimista sam da će ljudi shvatiti kuda ona vodi – naglašava Marija Kanjas, i na kraju se opet osvrće na situaciju u svojoj zemlji:
– U Španiji je trenutno tema cenzure veoma aktuelna i u ljudima budi sve više strahova. A život sa strahom nije pravi. Potreban je neko ko će biti agitator kako bi se ljudi konačno probudili i počeli da razmišljaju. Dok god me služe um, oči i telo radiću na tome!
Bonus video: Palićki festival
