Kalina Banka: Volim da povezujem arhaično i savremeno

Radionice će biti održane 17. oktobra, od 12 do 16 časova, na lokaciji Stare vodenice (Ugostiteljski objekat Koliba), a posetioci će imati priliku da se upoznaju sa radom gostujućih umetnika, oprobaju se u radu sa staklom i naprave sopstveni predmet inspirisan istorijom i nasleđem Paraćina.

Među umetnicama koje će učestvovati u radionicama je i Kalina Banka, s kojom za Nova.rs razgovaramo o karijeri i neočekivanim inspiracijama za rad na staklu.

Jedan od važnih aspekata vašeg rada jeste preplitanje stakla i ulične umetnosti. Kako ste došli do ovog koncepta, s obzirom da uličnu umetnost možda ne bismo na prvu loptu povezali sa umetnošću u staklu?

- Ulična umetnost me inspiriše još od tinejdžerskih dana. Već tada sam u svojim sveskama crtala prve skice grafita. Kada sam počela da studiram, murali su postali veoma popularni i takođe su me veoma zanimali. Uradila sam čak i nekoliko projekata u kojima sam kombinovala murale sa staklom.

Međutim, s vremenom sam počela da obraćam pažnju ne samo na grafite i murale već i na one naizgled neprimetne elemente urbane stvarnosti koji nastaju spontano i često sasvim slučajno. Neko postavi reklamu, neko drugi nešto napiše preko nje, treća osoba doda još jedan plakat ili nalepnicu, a zatim kiša, sneg i protok vremena promene čitavu stvar. Ponekad bih, posmatrajući takvo mesto i kadrirajući ga na određeni način, imala utisak da gledam završenu sliku. Te slučajne kompozicije često su postajale polazište ili pozadina za moje projekte.

Zanima me i sama potreba za intervencijom u urbanom prostoru - da se ostavi trag, obeleži sopstveno prisustvo ili stupi u dijalog sa prostorom i drugim ljudima. Kod grafita i ulične umetnosti fasciniraju me upravo ta spontanost i neposrednost delovanja.

Mislim da je upravo taj spoj spontanosti, slučajnosti i intervencije u prostoru bio jedan od razloga zbog kojih sam ta iskustva počela da unosim u svoj rad sa staklom. Staklo je materijal koji se povezuje sa tradicijom, zanatstvom i preciznošću, a ja volim da ga postavim uz nešto nepredvidljivije, spontanije i povezanije sa svakodnevnim urbanim životom.

Koji su vam konkretni vizuelni elementi ulične umetnosti, ili urbanog okruženja u širem smislu, posebno zanimljivi u kontekstu vašeg rada?

- Najviše me zanimaju tragovi ljudskog prisustva i ljudske intervencije u prostoru. Fascinira me element slučajnosti koji nastaje uslojavanjem različitih stvari - plakata, reklama, natpisa, nalepnica, tragova boje ili tragova koje ostavljaju vreme i vremenske prilike. Ti slojevi stvaraju zanimljive strukture i kompozicije koje ponekad izgledaju poput završenih slika.

Zanima me trenutak u kojem nešto što je nastalo potpuno slučajno postaje nešto što svesno biram i pretvaram u projekat. Uzimam određeni fragment iz urbanog tkiva, kadriram ga, a zatim ga prenosim u svoj rad, prilagođavajući ga onome što mi je potrebno. U tom trenutku slučajnost zapravo više nije slučajnost - pronađena slika postaje polazište za veoma svestan kreativni proces.

Zbog toga mi je važno i premeštanje takvog fragmenta iz njegovog prirodnog konteksta u galeriju. Nešto što je bilo deo svakodnevne urbane stvarnosti i što je većina ljudi možda previdela izdvaja se iz prvobitnog konteksta, čuva i predstavlja kao umetničko delo. Zanima me upravo ta promena konteksta i značenja - prelazak od slučajnog fragmenta urbanog tkiva do svesno konstruisane slike.

Umetnost izrade stakla po svojoj prirodi je „tradicionalna“ - reč je o praksi koja postoji već nekoliko vekova. Kako vidite odnos „arhaičnog“ i „modernog“ u sopstvenom radu, ali i u umetnosti stakla u širem smislu?

- Volim da crpim inspiraciju iz onoga što je arhaično i da to povezujem sa savremenim rešenjima. Zaista uživam u korišćenju tradicionalnih, klasičnih metoda izrade stakla, ali ih smeštam u potpuno drugačiji, ponekad neobičan kontekst.

Ne zanima me jednostavno reprodukovanje tradicionalnih formi ili tehnika u njihovom izvornom značenju. Više me zanima da ono što su razvile generacije umetnika i zanatlija koristim kako bih govorila o savremenim iskustvima i temama.

Staklo može biti materijal duboko ukorenjen u istoriji i tradiciji, a da istovremeno omogućava veoma savremene oblike izražavanja. Dopada mi se mogućnost povezivanja nečega što deluje arhaično sa nečim potpuno savremenim.

Kako je promena vašeg tematskog pristupa od 2020. godine uticala na način na koji pristupate staklu kao materijalu - drugim rečima, na tehničke i vizuelne aspekte vašeg rada?

- Mislim da su se pre svega promenile teme koje me zanimaju i inspirišu. Sve ostalo više liči na neku vrstu ciklusa - ponekad imam potrebu da smanjim količinu boje, a ponekad snažnu želju da gotovo vrištim bojom.

Međutim, oko 2020. i 2021. godine veoma sam se zasitila boje. U svojoj doktorskoj disertaciji, pod naslovom Između praznine i akumulacije, pokušala sam da analiziram sopstvenu sklonost ka gomilanju sadržaja, boja i različitih elemenata u svom radu. Pitala sam se odakle dolazi ta potreba i da li bih mogla svesno da uradim nešto potpuno suprotno svom uobičajenom načinu rada.

Na kraju nisam uspela da napravim ništa što bi predstavljalo pravu suprotnost mom ranijem radu. Istovremeno, već sam bila veoma umorna od boje. U jednom trenutku jednostavno sam prihvatila da ne treba sebe da prisiljavam na promenu, već da treba da sledim ono što me zanima i ono što zaista osećam u određenom trenutku.

Godine 2021. predstavljena je moja izložba Sve će biti korisno, posvećena kompulzivnom sakupljanju moje bake. Bio je to prvi veoma jasan zaokret u tom pravcu - na izložbi gotovo da nije bilo boje. Galerijom je dominirala bela, uz tek poneku veoma nežnu, prigušenu boju. Ta izložba mi je bila veoma važna i čak i danas je jedna od onih od kojih mi je bilo posebno teško da se rastanem.

To, međutim, nije značilo da se moj odnos prema staklu kao materijalu promenio. I dalje su me zanimale iste tehničke mogućnosti. I dalje sam želela da eksperimentišem sa materijalom. Promenilo se pre svega ono što sam tražila u staklu i priče koje sam želela da ispričam kroz njega.

Postoji li neki vaš projekat ili delo koje vam je posebno drago ili važno?

- Izložba Sve će biti korisno, posvećena sakupljačkoj strasti moje bake, posebno mi je bliska. Bila mi je veoma važna ne samo zbog samog rada već i zbog onoga što se događalo tokom trajanja izložbe. Vodila sam mnogo veoma zanimljivih razgovora sa ljudima koji su je posetili i sa nekima od njih uspostavila veoma posebne veze.

Ta izložba je ujedno označila početak mog svesnog korišćenja ličnih i porodičnih priča u sopstvenom radu. Shvatila sam da te priče mogu imati značenje ne samo za mene već i za druge ljude i da mogu postati polazište za razgovor i razmenu iskustava. To mi je donelo veliko zadovoljstvo i pružilo osećaj da ovakav način rada zaista ima smisla. Od tada se u svom radu sve češće vraćam sopstvenim sećanjima i porodičnoj istoriji.

Imate izraženu sklonost ka eksperimentisanju sa materijalima i temama i čini se da neprestano tragate za novim poljima izražavanja. Na čemu trenutno radite i imate li već neke ideje za nove pristupe staklu i svojoj umetnosti?

- I dalje imam mnogo ideja koje još nisam uspela da realizujem, pre svega zato što nemam dovoljno vremena za neophodne eksperimente.

Jedna od njih jeste da skulpture koje je napravila moja petogodišnja ćerka prenesem u staklo. Volela bih i da napravim neku vrstu stakla koje bi moglo da se tretira gotovo poput gline - materijal koji bi rukama mogao da se oblikuje u različite forme, a zatim koristi kao dekorativni element ili kao deo veće skulpture.

Za sada je to ideja koja čeka dovoljno vremena i eksperimentisanja. I dalje me veoma zanima pronalaženje novih načina korišćenja stakla i istraživanje granica do kojih mogu da pomerim njegovu tradicionalnu primenu.