0
Pripadala je onoj plejadi stvarnih pozorišnih stvaralaca druge polovine 20. veka koji se na prste jedne ruke mogu izbrojati – Velika Svetska Dama Teatra, piše o Miri Trailović dugogodišnja operativna direktorka Ateljea 212 i BITEF-a.
Piše: Beka Vučo
Tog davnog juna, poruka da me je tražila Mira Trailović, čekala me je kod kuće po povratku sa puta u London, odmah posle diplomiranja na Akademiji za pozorište, film, radio i TV.
– Mira Trailović? Je l’ si sigurna da me je baš ona zvala? Ja nju uopšte ne poznajem, a ni ona mene.
– Da, apsolutno, zvala je nekoliko puta i zamolila je da se odmah javiš po povratku – ubeđivala me je mama.
Oklevala sam nekoliko dana, malo i uplašena, ali ipak radoznala… Mira Trailović! Otkud to da mene zove ta, nedodirljiva osoba, ta pozorišna gromada, karijatida svetskog teatra koju sam samo izdaleka, nekako bojažljivo, ponekad i videla, onako iz prikrajka, na predstavama Ateljea 212 i BITEF-a, kada bi Pavica, nama studentima Akademije, udelila po koju kartu.
A onda sam hrabro okrenula telefon.
– Bekice, divno što si se javila! Šta sada radiš?
– Pa, evo sada ćemo da ručamo, tu kod kuće – bojažljivo sam odgovorila.
– Divno, ajde, sad, pre ručka, dođi malo kod mene u Atelje da porazgovaramo.
– Ali, evo, sad baš, kako sad? Ručak je… Sad?!
– Odlično. Dole, Zori samo kaži da ideš kod mene, baš lepo!
Utonuvši duboko u nisku crnu polufotelju iz koje se teško može ustati, uvek sam bila ubeđena da je Mira namerno izabrala takav nameštaj da bi svog gosta odmah, na početku, sasvim razoružala i odvratila od ideje da se može lako pobeći iz te prostorije i, naravno, od nje. Sedela sam u kancelariji kao u nekom košmaru.
– Ali, ali, znate… ovaj, ja imam planove da idem na more, sad posle diplomiranja, da se odmorim na mesec, dva… Hvar, društvo, već je sve dogovoreno, isplanirano…
– More?! Kakvo more? Šta ćeš tamo? Ko je video da se ide na more kad mora da se radi BITEF… Kako će Jovan sam? Septembar je tu pred nama. A ima posla i za Atelje.
Njen šarm, ljubaznost, osmeh, toplina, neposrednost i neki neverovatan duh primamljivosti i magije – sve ono što je, između ostalog, krasilo tu odvažnu jedinstvenu osobu, opčinili su me kao neki nestvaran san. Shvatila sam da ona meni, u stvari, ne nudi posao, već da je to sasvim završena stvar, i da je sada samo pitanje da li da počnem sutra ili u ponedeljak.
I to je to, tako je počelo. Nisam ni sanjala da ću se od tog trenutka, pa narednih sedamnaest godina penjati svakodnevno tim istim stepenicama na drugi sprat, često vikendom i praznikom, i ujutru i uveče…
Nikada tokom našeg zajedničkog rada, ni onda kada smo se rastajale i kada je Mira bila primorana da ode iz Ateljea 212, a onda je sledio i moj odlazak, nisam pitala kako je došlo do toga da tog davnog juna pozove baš mene, odakle joj moje ime, telefon… To je ostala njena tajna. I dobro je što je tako. A možda se nikada nismo ni rastale.
U jednom svom članku Ćirilov je uporedio pozorište sa porodicom citirajući početak Ane Karenjine: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. No, dodao je da za pozorišta važi sasvim obrnuto pravilo: „Sva nesrećna pozorišta liče jedno na drugo (pozorišta bez publike i umetničkog koncepta), a svako srećno pozorište srećno je na svoj način“. A mi smo bili srećno pozorište.
Kada sam došla u Atelje 212, zatekla sam pozorište koje je bilo voljeno, glumce u punoj snazi, „dramaturško odeljenje“ okupljeno u svoj raznolikosti onih koji su ga sačinjavali, tehničko i administrativno osoblje sa posebnim afinitetom i umetničkim sluhom. Lebdelo je neko osećanje slobode koje je gotovo kao u nekoj oazi, možda čak i kao fatamorgana, bilo svuda oko nas. Mira!
Atelje je cvetao uprkos samoupravljanju, uprkos Upravnim odborima i Savetima, SIZ-ovima, uprkos komitetima, raznim zabranama, pa čak i uprkos svojim neuspesima. Nije uvek i sve bilo onako kako je to Mira znala da kaže za neuspeh drugih: „Eto, još jedan uspeh Ateljea 212“.
Možda zvučim nostalgično. Jubileji i jesu za nostalgiju. Ne kao sentimentalnost bez pokrića, već način da tradicija opstane, ne ubistvena već inspirativna. A Mira je bila ta inspiracija, duga sada evo jedan ceo vek – koja je sve to, i sve nas držala. Čvrsto i prisno. Pripadala je onoj plejadi stvarnih pozorišnih stvaralaca druge polovine 20. veka koji se na prste jedne ruke mogu izbrojati – Velika Svetska Dama Teatra.
Bila je oličenje jedne izuzetno važne epohe pozorišta koju je ispisivala svojom pojavom, stavom, šarmom, znanjem, ubeđenjem, snagom, politikom, hrabrošću, upornošću. Odisala je drugačijim duhom i sa lakoćom je nosila jedan vihor elegancije pariskih bulevara pomešan sa građanskim Beogradom onog doba. Delovala je u svom okruženju koristeći svaku priliku da utiče na sredine u kojima je živela i radila. Bilo da je to bio Nansi, Moskva, Pariz, Beograd, Rim, Iran, Meksiko, Varšava, Beč…
Neustrašivo i odano, aktivno je reagovala na mogućnosti koje joj je društvo nametalo i nudilo, slučajno i namerno, radeći na sebi svojstven način, nekada i van ustaljenih društvenih kodeksa. Mira je imala tu snagu i moć da kao važan pojedinac deluje i odgovori na socijalne, političke i kulturne izazove, ali istovremeno i da pronađe način kako da redefiniše pravila dok je pomerala granice mogućeg i nemogućeg. U pozorištu, sa svima nama, u društvu, u svakom okruženju, na svim jezicima sveta…
Mira je pre svega iskreno i duboko volela i verovala u teatar. Za nju je to bio život. Znala je da umetnost može da preživi i da (po)služi samo ako ima mnogo ljubavi. Čak i više od toga, kako je govorila, „pozorište nije dovoljno samo voleti, pozorištu se mora nesebično služiti“.
Mira je bila avangarda svog vremena u svakom pogledu. Zagovarala je različitost, učila nas je kako se voli, kako se oprašta i kako treba druge razumeti i dati im šansu. Učila nas je ponašanju, snalaženju, poštovanju, osmehu, kulturnoj diplomatiji. Grdila nas je i znala je da se naljuti – a i mi na nju, ali kao svaka majka volela je sve, ne prema zasluzi, nego prema mogućnostima. Živela je u vremenu burnih promena, kako u sopstvenoj zemlji tako i u svetu, i znala je vrlo dobro kako da se izbori i da svoje pozorište i svoj festival odvede do svetskih visina.
Često mislim na Miru i verujem da će ta naša veza biti uvek negde sa nama. Šta reći, imala sam tu neverovatnu privilegiju, tu ogromnu čast i sigurno veliku sreću da sam uz nju provela nezaboravne, važne profesionalne korake u svetu pozorišta i umetnosti – u svetu koji je, sigurno zahvaljujući i njoj, ostao moja najveća ljubav i životno opredeljenje. I dok sam na Akademiji učila o pozorištu – kod Mire sam naučila pozorište!
Bonus video: Probudi se Atelje 212 obeležava pola veka Radovana Trećeg – gost Milan Caci Mihailović
