"Kako mi je Zoki Radmilović dao ekskluzivno pravo da ga vodim u Srpsku kafanu"

Piše: Nikola Marković„Velo misto“, „Direktan prenos“, „Banjica“, „Sinovci“ samo su neki od TV i filmskih naslova u kojima je igrala Željka Bašić-Savić. Ostvarila je role i na teatarskim daskama, naročito u Narodnom pozorištu, ali i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, početkom devedesetih godina napušta beogradsku scenu i odlazi s porodicom u Nemačku kada se okreće novinarskoj karijeri radeći za Dojče Vele. Sada se „vraća“ u Beograd kako bi publici otkrila još jednu stranu svoje kreativne ličnosti. Predstaviće se kao umetnica na samostalnoj izložbi “Zrak sunca u mojoj mreži” u Galeriji Singidunum. Njen nakit i fotografije publika će moći da vidi od 27. decembra do 18. januara 2023.

Ogrlice koje ćete izložiti nastale su tokom pandemije. Kako vam se prvobitno javila ta strast i na koji način ste pristupili nečemu što se obično percepira kao „samo" nakit, tako da ga predstavite i kao samosvojno umetničko delo?- Moje ogrlice su nastale u trenutku kada je ceo svet stao i ja sam preko njih nastavila da komuniciram sa ljudima i da uobličavam sećanja i emocije. U svom imaginarnom svetu sam pustila perle da sakupljaju boje iz uvala, letnje svetlo na dalmatinskim ostrvima i onda tražila način da uobličim i nanižem ogrlicu koja će odslikati upravu tu moju priču, sećanje ili emociju. Pažljivo biram poludrago kamenje i osluškujem da li se uklapa u moj mozaik. Sve škole koje sam u životu završila vodile su ka umetničkom izražaju. Negde sam pročitala da je kreativnost staviti nešto na sebe ili u prostor oko sebe. A ja to radim tačno onoliko dugo koliko znam za sebe.Koliko vam znači predstavljanje izložbe u Beogradu i održavanje kontakta sa ovdašnjom umetničkom scenom?- U Beograd sam se zaljubila u mladosti i dugo ga i verno volim. Otišla sam pre trideset godina iz grada i Narodnog pozorišta, ali nikad nisam prekinula vezu sa događanjem na umetničkoj sceni. Dolazim stalno i redovno i pratim sva zbivanja. Prvih godina kad smo dolazili, moj suprug je na pitanje gde je Željka često odgovarao „Ne znam, verovatno sedi u nekom pozorištu i plače.“ Nije bilo daleko od istine, svaku noć boravka u gradu sam koristila da gledam predstave. To radim i danas. Beograd posebno volim u decembru kad je sve, čak i u ovim užasnim vremenima, kada nam beži tlo ispod nogu, osvetljeno, ukrašeno i kad svi makar nesvesno dopuštamo da nas obavije plašt nejasne nade i mekih želja za bolje sutra. Moji prijatelji su vest o mojoj izložbi dočekali sa toliko radosti i dobre volje da sam veoma dirnuta. Rado mi pomažu u pripremi izložbe.Tako mi muziku, koja, kako ona kaže: “podseća na igru perli, more, širinu i mene“, bira moja kuma Bilja Krstić. Izložbu će svojom koreografijom i sa svojim kolegama igračima otvoriti čarobna Sonja Vukićević, koja sve što takne pretvori u bajku. U postavci izložbe i scenografskim rešenjima mi pomaže draga Saša Gligorijević, dugogodišnji scenograf RTS. Za ruku me vodi i u pripremi izložbe pazi da ne zalutam moja Suzana Spasić, direktorka Fondacije Olje Ivanjicki. Ona će i otvoriti izložbu. Sa mnom će posetioce svakodnevno dočekivati moja nežna drugarica Milica Selimović. 

U kakvom odnosu stoje vaše fotografije i izložene ogrlice, koja je njihova umetnička veza?- Kad je počela ova kuga koja nas je prinudno saterala u kuću i  izolaciju,  izabrala sam igru u mom imaginarnom svetu. Trajanje i tok igranja i stvaranja sam sama određivala i tu nisu mogle da me ograniče ni izolacija ni bilo kakve zabrane. Bilo mi je vrlo inspirativno da ubrzavam i usložnjavam kreativnu igru i da spajam toplinu i moć poludragog kamenja sa slikama koje sam imala u glavi, te tako da iznalazim nove načine i forme oblikovanja ogrlica. Fotografija se nametnula sama po sebi, jer sam osetila potrebu da na drugi način osvetlim inspirativnu ravan koja me je dovela do te i takve ogrlice. Ja sam sa mora, u moru se osećam sigurnije i daleko mirnije nego na kopnu i nemogućnost putovanja sam nadomeštala istražujući po svom sećanju boje, mirise, senke po mojim dalmatinskim uvalama. Pisani narativ se uskoro pokazao kao prirodno potreban da dodatno osenči priču poput dobrog i tačnog paspartua i definiše priču sa ogrlicama. Da završi krug i ujedno krene u novi pozivajući na nove vizure i novo sklapanje boja i moje igre perli. Moji prijatelji rado prepričavaju priču kako sam ušla u radnu sobu u Kelnu koju sam prethodno spremila da stavim na stakleni radni sto vazu sa cvećem. U tom trenutku je padalo mekano svetlo koje se lomilo preko staklene površine, pravilo famozne senke. Brže-bolje sam dohvatila fotoaparat i počela da lovim svetlo i reflekse kroz cveće po staklu, pa sam dodavala ogrlice, dodavala lampe, micala sto i nameštaj. I dočekala veče u totalnom haosu u sobi. Ali sam imala fantastične fotografije u aparatu. Mlađa publika možda ne pamti da ste pre odlaska u Nemačku ostvarili veliki broj uloga na filmu, televiziji i u pozorištima u regionu i Beogradu. Kojih umetničkih iskustava i saradnji iz tog perioda se najradije sećate?- U Nemačku sam otišla pre trideset godina i ni ja sama više ne mogu da se setim šta sam i gde igrala, a kamoli publika. Ali su zato umetnici sa kojima sam sarađivala uklesani u moja sećanja i moje postojanje. Imala sam veliku sreću da sam za tih kratkih deset godina koliko sam se bavila glumom u Beogradu sarađivala sa glumačkim velikanima i čarobnim ljudima. Prvi put je moja klasa zakoračila na profesionalnu scenu u predstavi mog profesora, čuvenoj "Korešpodenciji" u Ateljeu 212. Delili smo scenu sa Zoranom Radmilovićem, Batom Stojkovićem, Mirom Banjac, Cacijem Mihajlovićem, Perom Kraljem, Ružicom Sokić. Proputovali smo sa tom predstavom celu bivšu Jugoslaviju, najčešće smo išli autobusom. Mi studenti smo se radovali kada je grad u kojem smo gostovali bio daleko. To je značilo da ćemo duže uživati u beskrajnom nadigravanju i duhovitostima velikih umetnika. 

- Imala sam sreću da je Zoki Radmilović video neki razlog da mi i posle rada na predstavi dopusti da uživam u njegovoj blizini i prijateljstvu, što kod njega nije baš bio čest slučaj. Rekao mi je da mi daje ekskluzivno pravo da se pojavim dva puta mesečno posle njegovih predstava i vodim ga u Srpsku kafanu, a on će zauzvrat da mi priča o glumi što god budem želela. Tu fantastičnu mogućnost sam iskoristila samo nekoliko puta sa svojim klasićem, nažalost Zoran je već bio bolestan i uskoro je prestao da igra. Ne znam da li je zapravo jasno šta  znači za mladog glumca takav blagoslov saznavanja i učenja. Bata Stojković je posle "Korešpodencije" pomno pratio moje napredovanje, te je tako dolazio na moje probe u JDP gde sam dobila glavnu ulogu u "Pokopanom detetu", Sema Šeparda, koju je režirao gost iz SAD Hestings. U toj predstavi sam igrala sa Ljubom Tadićem, Marijom Crnobori, Mišom Janketićem, Irfanom Mensurom. Svako moje nesnalaženje i početnička pitanja Bata je umeo da ublaži, rasvetli i pretvori u radost igranja. U mom matičnom Narodnom pozorištu sam naišla na raširene ruke doktora, kako su ga zvali glumci, Miše Žutića. Umeo je i da me posavetuje i da me ohrabri i da me kritikuje. Kad god je video potrebu ili kad sam zatražila.  Moja najbolja drugarica u to vreme je bila Slavka Jerinić. Ja na početku, ona na kraju karijere. Volele smo se jako. Zaista sam zahvalna što sam rasla i učila od takvih velikih ljudi i umetnika.Radili ste i kao novinarka, intervjuisali ste veliki broj poznatih ličnosti. Kako se ljubav prema umetnosti uklapa u taj period vaše karijere?- Mislila sam da ću penziju dočekati u Narodnom pozorištu, ali život je takođe imao u planu svoje režije. Kad smo došli u Nemačku ušetala sam u radio Dojče Vele i rekla da nema potrebe da oni više čitaju na radiju, jer sad ja to mogu za njih da radim. Splet okolnosti je opet umešao prste i ja sam uskoro postala stalni član redakcije na srpskom jeziku zahvaljujući novinaru i književniku Bogdanu Maksimoviću, koji je pre odlaska u Nemačku bio pozorišni kritičar na Radio Beogradu. Pošto sam oduvek piskarala, vrlo brzo sam se zbližila sa novinarskim poslom. Naravno da sam najradije radila intervjue i priloge iz kulture i uskoro sam postala urednik za kulturu. Imala sam svoj magazin i beskrajno sam uživala radeći prave radiodrame. Nisam nikada zavolela politiku mada sam morala hitno da se politički opismenjavam. Kada sam odlazila u penziju, mlađi kolega mi je održao pozdravni govor i rekao kako će me pamtiti kao nekoga ko je stalno glasno lupao hrpom dasaka na ramenu pokušavajući da se uspenje na usamljeno ostrvo sa svim tim daskama. Sviđa mi se taj opis, upravo sam to pokušavala, da pobegnem od politike i da opet stanem na daske koje život znače na usamljenom ostrvu, dok oko mene plivaju politički krokodili.

Čime se trenutno najviše bavite u Nemačkoj, nakon što je popustio korona lockdown?- Pisanjem, spremam knjigu pesama, fotografijom, nizanjem perli i uživam u novoj umetničkoj generaciji u mojoj porodici. Moj suprug i dalje peva u kelnskoj operi, starija ćerka je rediteljka, mlađa je glumica koja je upravo odigrala naslovnu ulogu u Ani Karenjini u Majncu. Čak su nam i zetovi iz pozorišnog sveta. Ali naravno, najviše i najradije se bavim novim članom našeg pozorišta, dvoipogodišnom unukom Kajom. Očarana sam šta sve znaju i mogu novi mali ljudi.Bonus video: Prodaja beogradskih simbola - Rasprodaja porodičnog nakita

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=prodajabeogradskihsimbolarasprodajaporodinognakitamm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3527943"]