Podeli
Selena Vicković Foto: Goran Srdanov/nova.rs, Promo/Atelje 212

Prepoznavala sam njegove korake još na stepenicama i trčala da otvorim vrata. Imao je običaj samo da se nacrta, nenajavljen, i baka, mama i ja bismo se ozarile, odmah bi sve postalo živo i lako. Nekad bi se i noću samo pojavio, i onda sve tri u pižamama sedimo sa njim u kuhinji i pričamo o svemu, i o ozbiljnim stvarima… Ali uvek smejanje… Tada se i više vremena provodilo ”u smejanju”. I, naravno, sutradan ne idem u školu, a on ide da mi pravda izostanke. Ujka Zorana sam obožavala - priseća se za Nova.rs slikarka Selena Vicković svog ujaka, čuvenog glumca Zorana Radmilovića.

U Zaječaru če danas biti otvoren 29. Međunarodni festival “Dani Zorana Radmilovića”, koji će trajati od 16. do 23. oktobra. U okviru festivala, u Narodnom muzeju Zaječar biće otvorena izložba “Igre” Selene Vicković, sestričine barda srpskog glumišta.

Rođena je 1958. u Beogradu gde je diplomirala i magistrirala na Fakultetu primenjenih umetnosti gde predaje na predmetima Crtanje i Slikanje. Kao stipendista francuske vlade bila je na specijalizaciji na Ecole Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu 1984-86. Boravi u Cité Internationale des Arts u Parizu 1992, a od 1999. u ateljeu Ville de Paris po konkursu Ministarstva kulture Francuske. Dobitnica je nagrade Salona savremene umetnosti Monrouge, Pariz 1999. O njenom radu objavljene su monografije “O umetnosti Selene Vicković”, dr Lidije Merenik, Fondacija Vujičić kolekcija i Selena Vicković: “Igračka – plačka, 1997-2007” Marine Martić.

– Moj ujak je bio neverovatno duhovit ali je istovremeno imao neki tihi autoritet. Nikada nije bio strog. Međutim, kada sam u gimnaziji dobila jedinice, prosto me je zamolio: ”Pa, hajde sedi i nauči to, kako ja stalno učim tekstove za snimanja”, ili onim glasom ”Knjiguušaa-ke!”, kao šala-komika, ali bih ja sela i naučila, nisam htela da ga razočaram.

Selena: Moj rođendan, mama sedi pored ujka Zorana. Ja sam u krilu bakinih prijatelja, Foto: Privatna arhiva Selene Vicković

Uvek je bio u toku svih mojih faza, dilema, ”promotrio” bi svakog mog eventualnog dečka, podržao me u odluci da studiram slikarstvo: “Dobro je, plašio sam se da ne odeš u glumice!”, govorio je i smejao se.

Najviše od svega sam volela njegov humor, tako jedinstven i mudar. Njegovu pronicljivost, lakoću da odmah zna šta je važno, a šta uopšte nije, i da mi to pokaže. Njegovu dobrotu, uzdržanost a stalno prisustvo, podršku… Nekad u životu, ako imate sreće, možda imate takvog prijatelja, koji vam daje osećaj da nema strašne stvari koja bi mogla da vam se desi, i sve što vas mori odmah se rasprši. Dok ga imate. I sada mi nedostaje.

Bio je istinski skroman čovek, ali bi ga to ponekad nerviralo, pa bi rekao: ”Dosta mi je da budem skroman, nemoj da budeš skromna!” S jedne strane, nije mario mnogo za nagrade, kritike, ali sa druge mu je bilo drago i potrebno da stignu. To je ipak bila neka potvrda da treba da prestane da bude skroman, što je stvarno bilo nemoguće. Jer, ta skromnost je u stvari uvek bila neka sumnja…

Selena Vicković u svom ateljeu u Beogradu, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Mada, i popularnost je tada bila drugačija. Ljudi su bili poznati jer je bilo poznatо njihovo delo. Njihov rad je bio ono što ih je činilo poznatim. Njega su ljudi voleli, i uloge ali i njegovu ličnost, taj spoj talenta, nepretencioznosti. I kad bi bio kao natmuren, bio je dobar i plemenit, to su ljudi osećali. On je stvarno davao sve, naročito kada je igrao Ibija i kasnije Radovana, kada je publika na svakoj predstavi i očekivala više. On bi se živ izvrnuo naopako, i ljudi su to znali. I ako se desilo da je otkazao predstavu, to je bilo kada je znao da ne može da da sve. I za druge uloge je tako bilo. Sećam se koliko je smršao kada se spremao za “Paviljon 6“. Baka je počela da paniči… Za “Pseće srce” je prisustvovao operacijama kod nekih drugara…

Nervirali su ga ljudi koji sebe shvataju suviše ozbiljno. ”Nemoj da mi se tu uobražavaš”, govorio bi. Savetovao mi je: “Ljudi koji te pitaju o nečemu o čemu sama ne pričaš, samo kaži lična stvar i gledaj u daljinu!”. Nije voleo da baš on, od svih u kući, diže telefonsku slušalicu. Voleo je da se druži sa ljudima sa kojima može da sedi i da ćuti. Nervirala ga je agresivna glupost, sada bi mu to tek bilo nepodnošljivo… Nije mnogo voleo da putuje, govorio bi: ”Što kad sve mogu da vidim i na slici”. Uživao je u jednostavnim stvarima.

Zoran Radmilović, “Paviljon 6″, Foto: Privatna arhiva Selene Vicković

I van scene je bio izuzetno duhovit. Uvek bi primetio neku i najskriveniju a smešnu sitnicu, kojih ima beskonačno mnogo, ko ih vidi naravno, kao on. To njegovo “primećivanje” i smejanje moglo je da traje beskonačno. Baka bi rekla: “Mooora on to da primeti“.
Nekad je mogao, kad uoči kod nekog izraženu sujetu ili uobraženost ili surevnjivost, da se malo više koncentriše na njega, i to tako duhovito da se i taj “inspirativan” smejao. Osim retkih slučajeva, onih najsujetnijih, koji su hteli i da se biju.

“Još kad je bio mali bio je jedan špiclov”, govorila je baka. Deda po majci, deda Vasa, koji je bio vrlo strog čovek u mladosti, omekšao je u starosti, i mnogo je voleo svoje unuke. Moja mama Mirjana i ujka Zoran, koji su tada imali devet i 11 godina, kada deda Vasa pita: “Gde je Mirjana?“, ujak odgovara: „Otputovala je u Njujork“. „Pa kako tako da se ne javi!“, govorio je deda Vasa. Sutradan je opet pitao: „Gde je Mirjana?“, a Zoran je odgovarao: “Otputovala u Pariz“. Deda Vasa bi se začudio: „Pa kako da mi se ne javi!?“. I tako beskonačno, mama svaki dan, sa devet godina, iz Zaječara negde putuje u svet, a deda Vasi se ne javi… Tako je, po bakinom svedočenju, ujak Zoran pravio zavrzlame još kao klinac, kojima su se svi smejali.

Mnogo je voleo svog ujka Batu, bakinog brata, za koga je govorio da je ”najveći izmišljant”. Kada je ujka Bata pričao svoje doživljaje sa putovanja po najneverovatnijim mestima po svetu, na kojima naravno nikad nije bio, u kafani je vladao tajac.

Kad ode kod Pere Kralja na osmi sprat, vidi nas prekoputa na mansardi. A zimi nam je krov bio zgodan produžetak frižidera, uvek su neke šerpe i kese bile tu. I onda nas nazove i kaže: “Daj mi Kosku, kvare mi pogled od Pere te kese”. A Koska je moja mama koja je tada bila malo debeljuškasta, i koja sad kaže: ”Da me moj Zoran vidi, sad sam stvarno Koska”.

Zoran Radmilović, Kralj Ibi u garderobi, Foto: Privatna arhiva Selene Vicković

Od prvih njegovih uloga sećam se kada su on i Staša (Stanislava Pešić) igrali u seriji za decu “1000 Zašto”. To sam volela da gledam, mala sam bila, ali taj osećaj iznenađenja otkud ujka Zoran u televizoru i danas pamtim. Kasnije, moji prvi izlasci su bili na predstave “Ibija” sa drugaricama, preko scene, pa gore na balkonče sa svetlima. Toliko je bio divan taj stari Atelje, znale smo napamet svaku rečenicu, i čekale da li će to da kaže, da li će “taj” događaj da dotakne… Želeo je kasnije još jednom da odigra Ibija, da se to snimi sa publikom… Volim njegovu ulogu u TV drami “Ujka Vanja”, pa u filmu “Paviljon broj 6” sa Slobodanom Cicom Perovićem, divnim glumcem, nažalost malo zaboravljenim čini mi se.

Moja mama i ujak su uvek bili jako bliski. Kad je deka otišao u zarobljeništvo, on je brinuo i o majci i mlađoj sestri, tako su bili vaspitani. Uvek je bio uz nas. Njegova supruga Dina, čini mi se, nije umela da nastavi život posle njegove smrti, ćerki Ani je uvek nedostajao.

Raduje me nova Cacijeva (Milan Mihailović) knjiga koja će biti posvećena mom ujaku Zoranu Radmiloviću. Biće tu i anegdota ali i ozbiljnih tekstova o njegovoj glumi, kao i sećanja ljudi koji su ga poznavali ili radili sa njim, divan izbor fotografija… Uopšte to što Caci radi je dragoceno, zahvaljujući njemu taj duh nekadašnjeg Ateljea 212 neće biti zaboravljen.

Moja izložba “Igre” nije tematska, ali sam srećna što svoje slike mogu da predstavim u okviru festivala Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru. Taj prostor Muzeja je božanstven, jedna ogromna prostorija sa visokim plafonom, tako da će biti samo veliki formati, ulja, neki izbor slika od 2012. godine do danas, uglavnom se vrte tematski oko igara i igračaka, što i ide uz pozorište.

Selena Vicković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Iako je prošlo 35 godina, moj ujak je stalno prisutan u našim životima. Žao mi je što ga moj sin Zoran nije upoznao…, – završava svoju ispovest za portal Nova.rs Selena Vicković.

Zoran Radmilović (1933 – 1985) rođen je u Zaječaru a glumom je počeo da se bavi kao gimnazijalac u dramskoj sekciji koju je vodio Milan Srdoč. Kada se preselio u Beograd, iako je upisao Pravni fakultet, nastavio je da se bavi glumom u KUD “Ivo Lola Ribar“. Pravni fakultet je napustio i upisao Arhitektonski, pa studije engleskog jezika na Filološkom fakultetu. Na nagovor Vere Bjelogrlić odlazi na prijemni ispit na glumu. Primljen je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, gde je diplomirao 1963. godine.
Tri godine kasnije oženio se glumicom Dinom Rutić, a 1974. usvojili su ćerku Anu.

Prvo je bio član Beogradskog dramskog pozorišta, gde je bio zapažen kao Malvolio u Bogojavljenskoj noći, zatim kao Hamlet. Potom je prešao u Atelje 212 čiji je postao zaštitni znak. Ostvario je brojne uloge, u predstavama – Derviš i smrt, Pseće srce, Molijer…Ali u analima kultne su ostale uloge u komadima “Kralj Ibi“ koja se smatra njegovom “ulogom života“, i u “Radovanu Trećem“ Dušana Kovačevića, koja mu je zbog maestralnih impovizacija donela titulu Kralja humora.

Ostvario je brojne televizijske i filmske uloge, a nisu ga mimiošle ni nagrade, među kojima je najvažniji Dobričnin prsten kao kruna njegove pozorišne karijere.
Pozorište Timočke Krajine u Zaječaru od 1990. godine nosi njegovo ime. Tri godine kasnije osnovana je Fondacija koja organizuje festival Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru, gde se dodeljuje nagrada “Zoranov brk“ za najboljeg glumca večeri i Zoranova statua za glumca festivala.

Spomen ploča u Zoranovu čast postavljena je 2010. na njegovoj kući u Beogradu. Ispred Ateljea 212 se nalazi skulptura – Zoran u ulozi kralja Ibija, a njegova bista je u foajeu pozorišta.
Urna Zorana Radmilovića je položena u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu. Zoranova ćerka Ana preminula je 2017. a supruga Dina 2019. godine.
Radmilović je ostao upamćen kao jedan od naših najboljih i najvoljenijih glumaca. Tačnije, Glumčina, kako nosi naziv i dokumentarnog filma koji je o njemu počeo da se snima u režiji Vladimira Ristića.

Komentari

Vaš komentar