0
Ona pamti ime tog policajca. Zvao se Ivan. Potraži ga, saznaj njegovu verziju. Snimi film o tome – predlagao je Piter Bruk Rajku Grliću.
Neko je zakucao na vrata njegove sobe. Kada je otvorio vrata, pred njim je stajao mladi policajac. Na rukama je nosio Vivijen Li. Spavala je. Policajac je pažljivo spustio u naslonjač i otišao bez reči…Stop!..
Nije film. Već Zagreb, 1957. godine. Jutro posle premijere “Tita Andronika”. Na evropskom putu Kraljevsko Šekspirovo pozorište stiže u Zagreb i Beograd. Ser Lorens Olivje i Vivijen Li u glavnim ulogama – iza “gvozdene zavese”. Na pozornici HNK-a i Narodnog pozorišta ex-YU prestonice.
Na ivici skandala
U čuvenom, ne samo tadašnjem, razlomku “Ugled cele zemlje je u pitanju, kroz “Oči celog sveta biće uprte u nas” – jednako “Ne sme muva da proleti“ Vivijen Li je posle predstave, ne čekajući predsednički prijem, prohujala kroz sva obezbeđenja. Uspela je da pobegne iz pozorišta s perikom, koju je pokupila iz garderobe.
Jugoslavija je to veče bila na ivici skandala. Crvena uzbuna. Nestala je jedna od najpoznatjih svetskih glumica Vivijen Li. Unezverena policija širi potragu i van Zagreba. Pa zar to baš nama da se desi – zavapio je Ivo, visoki oficir KOS-a i budući direktor “Jadran filma”. Ivo Vrhovec je brat Josipa Vrhovca, nekada prvog čoveka “Vjesnika” i ministra spoljnih poslova Jugoslavije.
Bekstvo niko nije primetio osim dvadesetogodišnjeg policajca. Kada je shvatio da je Vivijen izašla neprimećena nije bilo više vremena da javi nadređenima šta se dešava. Jednostavno je krenuo je za njom – piše Rajko Grlić u njegovim “Neispričanim pričama” (“Laguna”).
Grlić je za taj događaj, posle trideset godina, saznao od čoveka na čija je vrata zakucao mladi policajac noseći Vivijen Li u rukama. Vrata je otvorio Piter Bruk, reditelj “Tita Andronika”. Jedan od najpoznatijih pozorišnih reditelja Piter Bruk preminuo je prvih dana jula, baš kao i Vivijen Li (1967).
To isto poslepodne, piše Grlić, kada su uz svečani ispraćaj napuštali Zagreb, Vivijen Li je s prozora svog kupea panično tražila samo jednu osobu. Ugledala ga je u trenutku kada je vlak već krenuo. Mladi policajac je stajao sa strane, u kutu. Bruk kaže da je u tom trenutku u njezinim očima video suze.
Brak s Lorensom Olivjeom išao je u pravcu (ne)kontrolisanog brodoloma, kome je žeđ za alkoholom poznate glumice dala ubrzanje. Bruk međutim ne krije da je u “Titu” iznad svih bila upravo Vivijen Li. Donela je kvalitet kakav niko nikada nije mogao da poveže sa Lavinijom, pronalažeći lepotu i poeziju u njenoj nesreći. Tako je Lavinija silovana i sa odsečenim rukama, što smo nagovestili samo crvenom trakom koja je spadala s njenih prstiju na pod, pretvorila ovaj gadan komad u fascinantan trenutak lepote – piše Piter Bruk u “Suštini milosrđa” (Kulturni centar Beograda i Clio).
Pritom Bruk ukazuje na fatalni okidač koji je, po njemu, gotovo dotukao Vivijen. Sve to zahvaljući jednom Srbinu, izvesnom Mladenu Sekuloviću.
Mentalno zdravlje Vivijen stalno se pogoršavalo. Posebno je kada je sebe ugledala u filmu Elije Kazana “Tramvaj zvani želja” kada ju je Karl Malden zgrabio za vrat, gurnuo ispred ogledala i držao golu sijalicu uz njeno lice. Ona je bila poznata kao jedna od najlepših žena sveta. Šok što je ugledala sebe, svoje prave godine, na taj način nemilosrdno otkrivene bilo je više nego što je mogla da podnese, smatra Bruk.
Mladen Sekulović upravo za tu ulogu prima nagradu Oskar za najbolju glavnu sporednu ulogu. Iz istog “Tramvaja” stiže još jedan Oskar za najbolju žensku ulogu. Bio je to drugi za Vivijen Li. Vivijen je priznala – veliko B – Bruku kako je pobegla iz HNK i da joj se taj mladi policajac strašno svideo, ali da on nije hteo išta da ima sa njom. Da li iz straha da ne izgubi posao ili zbog treme što pred njim stoji Skarlet O‘Hara, ne zna. Isto tako ne zna šta se dogodilo kasnije ili jednostavno o tome nije htela da priča. I dodaj da još uvek pamti ime tog policajca. Zvao se Ivan i sada (1987.) bi trebalo da ima negde oko pedeset, ne puno više godina. Potraži ga, saznaj njegovu verziju. Snimi film o tome. Ovo što sam ti ispričao moj ti je poklon – rekao je Bruk Grliću.
Borise, plati!
Bruk u “Suštni milosrđa” ne pominje Zagreb ali ne zaboravlja Beograd i reakciju domaćina, valjda poučenih zagrebačkim iskustvom. “Dodelili su nam nekog kršnog vodiča po imenu Boris, čije je posao bio da nas svuda prati. Vivijen ga je odmah usvojila kao ličnog slugu i umela je da nestane s njim na kraju predstave. Insistirala je da je vodi na neko skriveno mesto na auto-putu gde je provodila čitavu noć pijući i terenvenčeći s vozačima kamiona. Kad bi doneli račun odmahnula bi rukom: Borise. Plati! On je to mirno prihvatao – opisuje Bruk, te beogradske dane. Njegova bitefovska iskustva deo su jedne sasvim druge priče.
Avantura koja je nastala iz tog spoja, uprkos kratkoći promenila je živote i njemu i njoj, i što sam više kopao, sve mi se više činilo da je u tom susretu zapravo bilo najmanje važno to što je ona bila velika Vivijen Li a on mali komunistički policajac. Izgleda da je za tu noć bilo puno važnije da su se dve potpuno različite osobe uprkos brdima predarsuda koje su ih delile, spojile neponovljivom privlaćnošću – smatra Grlić.
Kada sam poznatog reditelja, prilikom susreta u Jugoslovenskoj kinoteci, upitao kako to da maltene znamo i srednje slovo policajca koga je na Maksimiru Zvonimir Boban šutnuo u stražnjicu, a ne znamo ništa više od imena policajca iz njegove i Brukove priče, Grlić je nemoćno raširo ruke. Istraživao sam, čitao, prekopavao po sećanjima svedoka … Ipak, do tada je prošlo trideset godina.
Pre pet godina primerak scenarija za film „Prohujalo sa vihorom”, koji je pripadao Vivijen Li, bio je ponuđen na aukciji “Sadebija”. Na ovdašnjem Kupindu još uvek se prodaje fotografija Vivijen Li s njenim potpisom prilikom gostovanja u Beogradu 1957. Cena 46.000 dinara.
Engleska scenaristkinja Kler Foster po ovoj priči napisala je scenario. Na prvoj ruci sarađivao je Rajko Grlić ali kada je otišao u Los Anđeles drugu i treću ruku Fosterova je pisala sama. Posle desetak godina javila se Grliću s pitanjem da li bi mogla da kupi prava za tu priču…
Krvave ruke
Novinski izveštaji govore da su tokom predstave “Tita Andronika“, prilikom scena užasa u Engleskoj gledaoci padali u nesvest kao i da su na svakoj predstavi dežurala kola Hitne pomoći.
U Zagrebu i Beogradu potrebe za tim intervencijama nije bilo. Zanimljivo je da u “Suštini milosrđa” Bruk navodi da su u Beogradu užasi bili deo svakodnevnog života. Neposredno pre nego što smo stigli čovek koga je ispitivala policija bio je bačen kroz prozor njihove kancelarije na šestom spratu. U munjevitom refleksu on se uhvatio za rub prozora. Jedan od policajaca je izvadio nož i isekao mu ruke. Pao je , vrišteći, u smrt – piše Bruk.
U današnje vreme to je svakodnevna pojava. To sve gledamo u pozorišnim komadima i filmovima, nastavlja reditelj. Ali za razliku od Šekspira postali smo nesposobni da prepoznamo, u istom trenutku jednu drugu stvarnost – bogatstvo i magiju života. Vivijen je mogla to da oseti. Kada je podigla svoje osakaćene patrljke od ruku ( Lavinija u predstavi “Tit Andronik“ prim. aut.) publika je zanemela od užasa.
Kada je Tito gledao Tita
Kralj Lir ima crte koje nalazimo kod mnogih diktatora. Staljin je za mnoge bio Tata Staljin. Sva najgora čudovišta našeg vremena izgledala su dobroćudna, velikodušna, i bila su vrlo prijatno društvo, naročito za strane posetioce. Kada je maršal Tito došao na našu predstavu “Tit Andronik” nije nosio svoju uobičajenu uniformu, navodi Piter Bruk. U tamnom odelu s crnom kravatom i belom košuljom, neko bi sasvim lako mogao da ga pobrka sa nekim uspešnim holivudskim producentom, dok je sipao piće glumcima za vreme pauze.
Bonus video – Milan Antonić i Marko Marković: Oni su junaci najgledanijih crtanih filmova!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
