Kako je jedan poseban poklon, remek-delo Monea, spasio posrnulog Vinstona Čerčila posle rata

Vinstonu Čerčilu ovaj velikodušni poklon došao je uz poruku i želju da "magla koja obavija Vestminster", kojom je tada vladala partija laburista Klementa Atlija, uskoro nestane. Zamagljena fasada Vestminstera preko reke Temze, završena 1902. godine, sada će biti jedno od više remek-dela značajne izložbe u Londonu, gde će prvi put biti sabrane mnoge od najpoznatijih impresionističkih slika ovog grada tokom 120 godina.

Slika bivšeg premijera je jedna od samo dva dela Kloda Monea u britanskom vlasništvu koja će biti predstavljena na izložbi “Klod i London” u čuvenoj galeriji “Courtauld" sledećeg meseca. Delo je nedavno restaurirano za izlaganje, uz uklanjanje sloja požutelog laka, kasnije nanetog na platno.

- Čerčilova ljubav prema Moneu datira još od vremena kada je prvi put učio slikanje 1920-ih, nakon što ga je podučavao portretista Džon Singer Sardžent - rekla je Ketrin Karter, kustos u Čartvelu (bivši dom političara u Kentu) i dodala da je Serdžent predložio Čerčilu da počne s kopiranjem drugih velikih umetnika, da nauči njihove tehnike:

- Mislim da se najviše zabavljao rekreirajući stil Monea i drugih impresionista. Jednom je proces opisao kao „radost u kutiji za boje”!

Sliku, koja sada pripada Nacionalnom fondu, Čerčilu je dao kao „mali znak zahvalnosti za prijateljstvo“, književni agent i pisac Emeri Rivs, koji je znao da on voli Monea.

Delo je naslikano prilikom poslednje posete francuskog umetnika Londonu i takođe se sumnja da je opisano u njegovom dnevničkom zapisu iz februara 1900. (radio je na nekim slikama godinama), kada je Mone pisao o „neobičnoj magli, potpuno žutoj”. Tada je zapisao: “Mislim da nisam ostavio loš prikaz toga; uvek je zaista lepo.”

Rivs je proveo dugo vremena tražeći dostojnu sliku koja bi poslužila kao zajednički poklon za Božić i 75. rođendan Čerčila. U pismu, koje se sada nalazi u Arhivskom centru Čerčil u Kembridžu, izneo je ono što je nazvao „istinitom pričom”, beležeći sve svoje napore da pronađe pravo platno. Slika koju je pronašao u Parizu pokazala je isti pogled, ali je kasnije naišao na sličnu na londonskoj Kraljevskoj akademiji umetnosti na izložbi francuskih pejzaža.

- Na Akademiji slika izgleda dobro, iako nije tako dobro naslikana kao ona koju sam našao u Francuskoj. Razgovarao sam o ovom platnu sa Džonom Rotenštajnom iz Galerije Tejt koji je bio izuzetno zadovoljan, čak je koristio i termin „remek-delo“. Hteo sam da budem siguran i pitao sam ga: ’Da li bi ga stavio u Tejt galeriju?’, na šta mi je najodlučnije odgovorio da bi bio više nego srećan. Ohrabren mišlju da ako ti se ne sviđa, uvek možeš da je daš Tejtu, organizovao sam da ti sliku donesu ujutru - napisao je Rivs.

Čerčilu nije bilo milo što je bio van vlade posle 1945. i retko je posećivao Donji dom Parlamenta. Takođe se navodi da je svakodnevno vođenje Konzervativne stranke prepustio drugima, iako je i dalje uživao međunarodni diplomatski status, piše "Gardijan". Ali, njegova ljubav prema slikanju, i kao hobi i kao obožavatelj, ostala je trajno zadovoljstvo, kao i tokom godina na vlasti.

Čerčil, pored toga što je ušao u istoriju kao državnik, britanski ratni premijer i jedna od najpoznatijih političkih figura 20. veka, a na iznenađenje mnogih dobio i Nobelovu nagradu za književnost (1953) za svoje memoare, celog života bavio se i slikanjem. Naslikao je više od 550 dela, mahom pejzaža.

- Čerčil je pisao o zadovoljstvu koje mu je umetnost pružala još 1921. i 1922. u svojim člancima “Slikarstvo kao razonoda” za časopis “Strand”. A tokom mračnih dana rata takođe je rekao da oseća da je ’muza slikarstva došla da ga spase‘.

Čerčilu su pejzaži bili najomiljeniji. Slikao ih je još kao mladić putujući na Kubu, u Indiju, u Sudan u periodu od 1895-1899. Njegovi biografi zabeležili su i da je u jednom trenutku hteo da potpuno digne ruke od slikanja i da je većinu radova podelio zbog „nemilorsrdnog ophođenja prema ranjenom neprijatelju u vreme rata sa sudanskom vojskom“.

Čerčil je seo za štafelaj prvi put na predlog svoje rođake, lejdi Gvendolin Berti, takođe slikarke. Slikanju se posebno posvetio nakon 1955. godine, kada se povukao posle drugog premijerskog mandata i otišao u penziju. Za pet decenija naslikao je više od 550 radova, bilo da su to pejzaži, prizori koje je viđao tokom ratnih putovanja ili jezero sa zlatnim ribicama u njegovom Čartvelu.

"Srećni su slikari, jer oni ne znaju šta je monotonija. Ko je naoružan kičicom i bojama, njemu nikada ne može biti dosadno", rekao je jednom britanski državnik i slikar-amater.

Moneov pogled uzvodno prema Vestminsteru je jedna od mnogih verzija scene koju je naslikao iz hotela "The Savoy", gde je njegov prozor gledao preko mosta Vaterlo. Slučajno, to je pogled na reku sličan onom iz kuće galerije "Courtauld", u obližnjoj kući Somerset.

Umetnik je prvi put posetio London iz Francuske u svojim ranim tridesetim, ali se skoro tri decenije kasnije pozabavio dugom željom da ponovo stvori efekte magle na Temzi. Mone je radio na nekoliko platna istovremeno, hvatajući promenljive efekte svetlosti i boja u vlažnom, zadimljenom gradu.

"Tako volim London!", jednom se obratio poznatom trgovcu umetničkim delima Reneu Gimpelu, i dodao: "ali bez magle London ne bi bio prelep grad. Magla je ta koja mu daje veličanstvenu širinu. Ti masivni pravilni blokovi postaju grandiozni unutar tog misterioznog ogrtača."

Bonus video: Kada slike sa platna ožive