0
Slika "Bokal sa flašama" privukla je posebnu pažnju kolekcionara na aukciji u Sotbiju jer je to delo potpisao Vinston Čerčil, britanski ratni premijer i jedna od najpoznatijih političkih figura 20. veka. Čerčil je naslikao više od 550 dela, mahom pejzaža, a slikao je celog života, "u trenucima kada nije stvarao istoriju".
Vinston Čerčil, pored toga što je ušao u istoriju kao državnik, a na iznenađenje mnogih dobio i Nobelovu nagradu za književnost (1953) za svoje petotomne memoare, celog života bavio se i slikanjem.
„Ulje na platnu sa naslikanom flašom viskija ‘džoni voker’ i flašom rakije uz bokal i čaše odraz su Čerčilove sklonosti ka tom piću koje je često pio već ujutru sa sodom“, saopšteno je iz aukcijske kuće Sotbi.
Očekuje se da ova mrtva priroda, koju je Čerčil naslikao u svom letnjikovcu u Čartvelu tridesetih godina 20. veka, dostigne cenu od 250.000 funti, odnosno oko 280.000 evra, a ponude se dostavljaju od juče preko interneta.
Čerčil je rad sa njegovom omiljenom vrstom viskija poklonio američkom biznismenu V. Averelu Harimenu, koji je tokom rata i kasnije bio američki specijalni izaslanik u Evropi. Hariman se vidi i na fotografiji snimljenoj pri susretu Čerčila i Josifa Staljina u Moskvi 1942. godine, a to što mu je britanski premijer poklonio sliku sugeriše i da su njih dvojica, kako pišu britanski mediji, delili slične poglede na svet i prenose izjavu Sajmona Hakera, stručnjaka za modernu i posleratnu britansku umetnost iz Sotbija, koji je rekao da je političar bio sklon tome da poklanja svoje radove ljudima „koji su mislili slično kao on“.
Međutim, britanski „Tajms“ otkriva i da je američki biznismen bio i u ljubavnoj vezi sa suprugom Čerčilovog sina jedinca Randolfa. Da li je u to vreme Čerčil znao za tu aferu žene njegovog sina, nije poznato. Pamela Digbi se potom i udala za Harimena 1971. godine, a slika njenog nekadašnjeg tasta prodata je iz njihovog doma nakon njene smrti 1997. godine, a sada se ponovo našla na aukciji nakon što su prethodni vlasnici preminuli.
„Bio je očigledno slikar amater, ali je uzimao časove od zaista dobrih umetnika. Ova posebna mrtva priroda je prilično neobična za njega, jer je on obično slikao pejzaže“, rekao je Haker.
Iako nije baš uobičajeno da neki političar tako otvoreno slika svoje omiljeno piće, Haker kaže da je Čerčil bio verovatno više fokusiran na to da „uhvati“ prelamanje svetla na staklu i da „u svakom slučaju to nije slikao za javnost, nego isključivo za sebe“, da je u pitanju bila njegov lični vid meditacije.
„Radio je to celog svog života, čak i u najgorim trenucima bi slikao ako bi bio u prilici“, dodaje poznavalac Čerčilovih radova.
Čerčil za štafelajem Foto:UPPA/Photoshot / Avalon Editorial / ProfimediaUlje na platnu sa sličnim motivom, nazvano „Pejzaž sa flašama“ i danas je okačeno u Čartvelu. Čerčilu su pejzaži bili najomiljeniji. Slikao ih je još kao mladić putujući na Kubu, u Indiju, u Sudan u periodu od 1895-1899. Njegovi biografi zabeležili su i da je u jednom trenutku hteo da potpuno digne ruke od slikanja i da je većinu radova podelio zbog „nemilorsrdnog ophođenja prema ranjenom neprijatelju u vreme rata sa sudanskom vojskom“.
„Slikanje mi je došlo kao spas u vreme najvećih iskušenja“, napisao je u jednom eseju 1920. godine, kasnije objavljenom i kao knjižica pod nazivom „Slikanje kao razonoda“.
Čerčil je seo za štafelaj prvi put na predlog svoje rođake, lejdi Gvendolin Berti, takođe slikarke. Slikanju se posebno posvetio nakon 1955. godine, kada se povukao posle drugog premijerskog mandata i otišao u penziju. Za pet decenija naslikao je više od 550 radova, bilo da su to pejzaži, prizori koje je viđao tokom ratnih putovanja ili jezero sa zlatnim ribicama u njegovom Čartvelu.
„Njegov pristup bio je prilično jednostavan: izađi i slikaj ono što vidiš. Radio je to da bi se zabavio, nije doživljavao slikanje baš ozbiljno“, ispričao je Čerčilov praunuk Dankan Sendiz za magazin „Artsi“.
Slikajući u periodima kada nije stvarao istoriju, kako to duhovito primećuje novinarka Kejsi Leser, Čerčil se okušao i u portretima, ali sa promenljivim uspehom. Njegovi radovi povremeno pružaju uvid i u njegovu intimu, ukazujuću na njegove omiljene putničke destinacije, praznike, članove porodice. „Opšte uzev, njegove teme pokazuju se kao pozitivne, otkrivajući da su slikane sa zadovoljstvom“, piše ona.
I ona navodi da je Čerčil želeo da unapredi tehniku i da je uzimao časove od vodećih britanskih umetnika svog vremena, poput Voltera Ričarda Sikerta ili Vilijama Nikolsona, a divio se radovima impresionista i postimpresionista poput Manea, Monea, Sezana i Matisa, te da je čak putovao na mesta gde su oni stvarali svoja dela „tragajući za svetlom i tlom koji su dokazano inspirativni“.
Neki kritičari su negirali Čerčilu talenat. U „Njujork tajmsu“ je njegov „Pejzaž sa flašama“ opisan jednom čak i kao „istinski odvratan“. Sa druge strane, njegove slike dostižu visoke cene na aukcijama. Njegov „Bazen sa zlatnim ribicama“, iz kolekcije njegove ćerke Meri Soums, prodat je 2014. godine za rekordnih 1,8 miliona funti u Sotbiju.
