"Kajao sam se što sam tako lako prihvatio Titov poziv": Kako je Dobrica Ćosić prešao put od fascinacije Josipom Brozom do prezira

Kompleksan odnos koji je Dobrica Ćosić tokom života imao prema Josipu Brozu najbolje se vidi u knjizi "Knjiga o Titu“, poslednjem delu iz pera “oca nacije” kako je često nazivan jedan od najvećih srpskih pisaca 20. veka. Od početne fascinacije preko razočarenja i otvorenog otpora prema Titu, od prvog susreta do prekida odnosa - sve je to Ćosić, tada 92-godišnjak pre tačno jedne decenije zapisao u ovoj knjizi (izdanje Lagune) koja predstavlja sjajan dokument jednog vremena i zemlje koja više ne postoji.

Knjigu je priredila piščeva ćerka Ana Ćosić Vukić, a urednik izdanja je Marko Krstić.

“Knjigu o Titu pisao sam zbog sumnje u upitni luk moje ideološke i političke evolucije. Zašto sam ja titoist postao antititoist, zašto je međusobno poverenje pretvoreno u političko neprijateljstvo. Takvi odnosi između Tita i mene ne mogu se dublje razumeti bez proširenih sećanja na moju prošlost”, piše Dobrica Ćosić u predgovoru svoje knjige.

Ćosić na početku piše kako je prvi put video Tita avgusta 1944. godine, “kada su Englezi u partizansku Suvu Reku sa oružjem bacili i vreću sa Titovim fotografijama”.

- Bio sam na planini Radan u društvu sa Radošem Novakovićem, filmskim režiserom, Bogdanom Pešićem, urednikom “Politike”, i piscem Miloradom Panićem Surepom. Surep je rekao: „Tito izgleda onako kako sam i zamišljao da treba da izgleda naš vrhovni komandant. Lep je čovek i strog.“ Radoš i Bogdan su se saglasili. Iz šatora glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije izašli su general Koča Popović, komandant Glavnog štaba, i Moma Marković, komesar Glavnog štaba. Bacili su pogled na vreću fotografija i bez komentara povukli se u šator. Meni je Surep rekao: „Ti si nagrađen istorijskom slavom što ćeš u “Mladom borcu”, svojim novinama, prvi u Srbiji objaviti Titovu fotografiju!“ Bio sam istinski srećan - beleži Dobrica Ćosić.

Prvi susret na Brionima

A desetak godina kasnije, pisac je, u društvu Koče Popovića, imao priliku da prvi put vidi Maršala, i to na Brionima.

- Proveli smo čitav dan na ostrvu šuma i livada, gde jeleni i košute pasu u stadima kao ovce i gde se jugoslovenski rukovodioci odmaraju u uslovima visokog komfora po niskoj ceni, o čemu se u Siminoj 9a (mesto susreta srpskih intelektualaca i budućih disidenata, prim.aut.) često kritički govorilo. Gomila dece, vojska, razni čamci, bicikli, fijakeri: kombinacija moderne civilizacije i elemenata velikog aristokratskog poseda. Sve je to, i po svemu, neobično. Nije mi prisno. Prvi put sam se rukovao s Titom i sedeo s njim i Aleksandrom Rankovićem. Dva sata smo proveli s Titom slušajući ga. Doživeo sam ga kao osobenu, impresivnu ličnost. Snaga, zdravlje, muška lepota, jednostavnost i superiornost. Sa zavijenim prstom pričao je kako ga je majmun ugrizao dok je stranim diplomatama pokazivao svoj vrt. Stranci su se smejali, misleći da se majmun umiljava; i on se osmehivao, ne pokazujući strah, da ne bi primetili šta se zbiva. Trpeo je dok mu majmun nije pustio prst obliven krvlju. Stegao je šaku i ruku stavio iza leđa da gosti ne vide njegov mali poraz - priseća se Ćosić prvog susreta.

Odmah zatim analizira zašto su Srbi u to vreme voleli Tita.

- Titovo javno ponašanje, sa populističkom retorikom, donosilo mu je veliku popularnost u srpskom narodu i stanovništvu bez građanske kulture. Srbi su, posle teških poraza u neravnopravnim oslobodilačkim ratovima, bili frustriran narod. Narod ratni invalid, izložen ustaškom genocidu, koji je slobodi žrtvovao svoju mladu inteligenciju i mušku snagu. Identifikacija Srba sa borbenim, hrabrim i odlučnim u Titovim javnim nastupima bila je psihološki zasnovana. Seljaci i sirotinja, lako su mu praštali raskošni, dvorski život, osobito kada je Jugoslaviji posle 1948. zapretila Staljinova agresija. Titov brionski život nije bio nepoznat građanima Jugoslavije. O njemu se govorilo najpre među prijateljima, u kafanama i na slavama. Taj luksuzni život naglašavala je i buržoaska „reakcija“. I partijski funkcioneri, partizani nezadovoljni karijerom - konstatuje Ćosić, i tu je već vidljiv njegov kritički odnos prema Brozovom načinu života.

Brod “Galeb” - početak kraja

Ćosić početak 1962. godine obeležava izlaskom romana “Deobe”, ali i neočekivanim putovanjem u Afriku brodom “Galeb” u Titovom društvu.

- U vreme poslednjih redakcija rukopisa novine su objavile da sam određen za člana državne delegacije koja će pratiti Tita na njegovom putu u Afriku. Bila je ta vest senzacija koja me je prepala, a i obradovala. Otkud ja, koji sam pred partijskom komisijom odgovarao za prihvatanje nekih Đilasovih shvatanja, osobito intelektualne slobode, demokratije i borbe mišljenja kao uslova kretanja socijalističke misli, sada u državnoj delegaciji? Sa kakvom namerom mene Tito stavlja u državnu delegaciju i vodi u Afriku? Uplašio sam se te jake, neočekivane i kompromitujuće politizacije u svojoj profesiji - opisao je Ćosić kako se osećao kad je dobio poziv za putovanje koje mu neće ostati u sjajnoj uspomeni, zbog novih razočarenja koje je doživeo posmatrajući ličnost Josipa Broza.

- Kajao sam se što sam tako lako prihvatio Titov poziv da ga pratim na putu u Afriku. Mučilo me je nezadovoljstvo sobom. Ali taj događaj u mom životu bio je i prelom moje političke svesti, nastajanje dubokog razočarenja u Tita i njegov raskošni dvorski život, koje me je odvelo u moralnu i ideološku krizu, a ona u disidentstvo i suprotstavljanje Titovom autokratskom “socijalizmu” - pisao je književnik po povratku s dalekog puta.

Razlaz sa Titom

Politička likvidacija Aleksandra Rankovića 1966. predstavlja kraj Ćosićevih odnosa sa Titom.

- Sada je i poslednjem naivku i najcrnjoj političkoj budali konačno jasno da je “Rankovićeva afera” klasična staljinistička čistka, obračun unutar birokratske oligarhije, obračun koji otkriva političku nesposobnost i nedoraslost Rankovića Titovoj političkoj veštini i podlosti… Moja predviđanja, koja sam iskazao u istupu na sednici CK i u pismi Titu, potvrđuju se. Spokojan sam što sam smogao hrabrosti i savesti da činim ono što sam verovao da kao pisac moram da činim u interesu istine i svoje zemlje - piše Dobrica Ćosić o konačnom razlazu sa Brozom koji je rezultirao piščevim otvorenim otporom i pomenutim pismom u kojem, između ostalog, poručuje Josipu Brozu:

“Spreman na sve posledice, ja Vas uveravam: političkim padom i krahom Aleksandra Rankovića započinje u Srbiji proces moralne, političke, nacionalne dezintegracije i raskol koji će naša generacija teško moći moralno da podnese i prevaziđe… Bojim se da ni Tito više neće biti Tito…”

Krleža i Tito kao da su rođena braća

Zanimljivo je kako je Dobrica Ćosić u tekstu iz knjige (1971. godina) predstavio Miroslava Krležu i Tita.

- Krleža i Tito imaju isto duhovno i karakterno jezgro: bezmernu sebeljubivost. Oni se sjajno razumeju; oni jedan drugog nikada nisu osetili kao protivnika; oni su u svemu istinski saveznici. Krleža je adekvatan ideološki i poetski izraz titoizma u habzburgovskoj varijanti. Distinkcije ideološke i „estetske naravi“ samo su prividi dva autoritarca u duhu, motivima, smislu svojih egzistencija.  Nijedan kulturni stvaralac u Jugoslaviji nije dao takvu i toliku podršku titoizmu i brionizmu kao Krleža. Političko-istorijsku i nacionalnu, moralnu i estetsku inkarnaciju krležijanstvo je doživelo u brionizmu. Ta dva velika Hrvata su rođena braća. Biološki vršnjaci i politički saborci u austrougarskoj varijanti boljševizma, zadivljeni sobom i jedan drugim, brižljivo negujući svoj kult.

Bonus video: Tito mu se lično pravdao šta voli od muzike da sluša: Ovaj vršnjak džeza puni vek