13
Važno je pročišćenje na ovim prostorima, da konačno završimo sa tim mračnim stvarima. A ne da smo i dalje, 30 godina posle rata na ovim prostorima u ratu, samo nekom virtuelnom, kaže za Nova.rs glumica Jasna Đuričić.
– U trenutku kada je moje ime pročitano na dodeli Evropskih filmskih nagrada osećaj je bio neopisiv. Fantastičan! Tek sada počinjem da shvatam šta se dogodilo – priznaje za Nova.rs dramska umetnica Jasna Đuričić sumirajući utiske sa subotnje ceremonije dodele priznanja „Evropskih Oskara“ u Berlinu na kojoj je proglašena najboljom evropskom glumicom.
Jasna Đuričić is European Actress 2021 for QUO VADIS, AIDA?. #europeanfilmawards pic.twitter.com/sXxIrR258C
— European Film Awards (@EuroFilmAwards) December 11, 2021
Film „Quo Vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić ostvario je ogroman trijumf na toj dodeli, jer je od četiri nominacije dobio tri nagrade, i to ključne – za najbolji film, režiju i najbolju glumicu. I dok se glumici i profesorki na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koja igra Aidu, još uvek sležu utisci, priznaje nam kako ju je, kad je naknadno pogledala snimak dodele, uhvatila trema:
– Samo se sećam da sam u tom trenu zatvorila oči i rekla sebi – to je to. Neobjašnjivi su ti trenuci. Možda je bezveze da sad kažem da sam u dubini duše znala, ali imala sam, pre nego što su otvorili kovertu, neki pozitivan osećaj…
Jedan od najdirljivih trenutaka ceremonije bio je kada ste, primajući nagradu, uskliknuli: „Sada sam evropska glumica“…
– Znate, to sam namerno rekla! Mi, naravno, kao zemlja jesmo oduvek bili deo Evrope i bićemo. Ali, u mnogim stvarima ta ista Evropa nas zaobilazi. Zato sam imala potrebu da kažem da sada imam dokaz da sam evropska glumica. Znate, mislim da je to veliki uspeh, pogotovo što smo svi mi ovde, u ovom regionu mali. I samim tim imamo mali broj glasača u Evropskoj filmskoj akademiji, koja dodeljuje nagrade. Možete misliti koliko članova Akademije ima jedna Francuska, Nemačka, Italija i koliko vi morate da budete dobri da bi svaki Italijan ili Francuz rekao: „Bez obzira koliko volim Sorentina ja ću da kliknem na Jasmilu Žbanić“. To je velika stvar!
Vi ste, onda, jako dobri… Jer, među takmacima Vam je bila i Keri Maligan.
– Jesam (stidljiv smeh). Ali svi mi, iz ovog dela Evrope, moramo uvek da budemo jako dobri, ma tri puta bolji od svih njih da bi nas uvažili.
Muški pandan Vam je ser Entoni Hopkins, najstariji oskarovac, koji je u Berlinu proglašen najboljim evropskim glumcem. Nije baš „svakodnevna pojava“ da budete u društvu tako slavnog glumca?
– (smeh) Mogla sam o tome samo da sanjam. I eto, da kažem, moj kolega Entoni! Jasna i Entoni! Ali, to bi trebalo da budu normalne stvari. Stalno to ponavljam mojim studentima – da sve što rade treba da rade za svet. Da sve što rade, treba da bude toliko dobro i čestito da se sa svojim radom ne bi postideli nigde. Hrabrim ih da su punopravni članovi Evrope i da vrede isto koliko i bilo koji mladi glumac iz bilo koje druge evropske zemlje. Valjda zbog svega što smo ovde, na ovim prostorima prošli i preživeli u nas se uvukla nesigurnost, stalno imamo taj neki osećaj manje vrednosti, a to nije i ne sme biti tačno. Mi smo i te kako divni i daroviti!
Odnedavno ste ponovo deo čuvenog komada Ljubomira Simovića, jer ste „uskočili“ u predstavu Jagoša Markovića „Putujuće pozorište Šopalović“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, umesto Olge Odanović. U čemu je magija „Šopalovića“?
– I ranije sam, na drugim scenama, igrala u ovom komadu, ali uvek je inspirativno vratiti mu se. „Šopalovići“ su, za mene, najbolji tekst srpske dramaturgije. Čaroban je tekst, a komad je igran diljem planete. To je najlepša posveta pozorištu i glumcu. Srećna sam što sam ponovo deo tog komada!
Svojevremeno ste rekli da ste, u trenutku kada se dešavala tragedija u Srebrenici, bili nesvesni zločina koji se događao samo 150 kilometara od Vašeg Novog Sada. Koliko je značajno što film koji je otvorio tako tešku, pipavu temu prepoznat i priznat u Berlinu, Luksemburgu, Antaliji, El Guni, Geteborgu, Majamiju, Roterdamu, Sofiji….?
– Mislim da je jako važno da vodimo tu vrstu razgovora. Znam da je to nepopularno, da povlači puno negativnih reakcija, ali smatram da moramo da pričamo te naše grozne priče, jer su naše! Ne možemo pobeći od toga. To je deo svih nas. Stalno pokušavam da govorim o svim zločinima, o svim stranama koje su činile zločine. Moramo naučiti nešto na tim greškama iz prošlosti. Neki ljudi to apriori odbijaju, isključivi su, ali ima i puno njih koji jesu naučili nešto na greškama! I to i jeste cilj! Moramo pričati o tome da bismo nove naraštaje oslobodili toga. Naša deca nemaju veze sa tim, trebalo bi da oslobođeno žive svoje živote. Zbog toga je važno staviti to pred mlade ljude, reći im šta se dešavalo u prošlosti i kako je bilo, ali to nije vaše i hajmo dalje! Važno je pročišćenje, da konačno završimo sa tim mračnim stvarima. A ne da smo i dalje, 30 godina posle rata u ratu, samo nekom virtuelnom ratu. Zajednička katarza je neophodna!
Bonus video:
Žbanić: Našim političarima odgovaraju sukobi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
