15
Velikan našeg naroda i našeg jezika, našeg duha i našeg teatra. Takvu samozatajnost nisam sreo kod velikog glumca, takvo podređivanje sebe ideji predstave, takvo sklanjanje sopstvenog šarma, energije, odustajanje od sopstvenih penala, da bi ideja izašla čista, netaknuta, kaže za Nova.rs poznati reditelj Jagoš Marković povodom smrti Milana Laneta Gutovića.
Gutović je igrao u Jagoševim predstavama „Putujuće pozorište Šopalović“ (JDP) i „Sumrak bogova“ (BDP), a trebalo je da igra i u „Divljem mesu“ (BDP).
– Kao vojnik, kao posvećenik, bio je apsolutno podređen celini i misli koju je razumevao bolje i brže od mene. Dok smo stvarali u onim probama prvim dok se još polunesvesno pipa i otvara, on je leteo predan, a ja sam iz njegovih rečenica i SMS-ova shvatao šta pravimo i iz najboljih analiza teatroloških – izvini, Lane, što koristim tu reč – shvatao šta pravimo i gde vodim ekipu. Osim senzibiliteta i ogromnog dara i pameti, bio je izvanredno obrazovan čovek. Osim šarma i lepote, bio je i častan i dostojanstven s izuzetnim rafinmanom i ukusom koji se retko sreće u celom životu, kao princ iz ruske literature. Kako su te dve predstave – „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Sumrak bogova“ – bile drame i to teške, govorile su mi neki kolege: „Pazi se, on će kad odeš udariti na improvizaciju i na komediju na reprizama!“. Nikad nije uradio ni na tren tako nešto! Nikad! Bio je predan ideji i idealima! I savršeno je znao gde je čemu mesto. Bio je superioran, najskuplji, pošten i na sceni i u životu, bez suvišne reči, pravi odani vitez… A njegova žovijalnost, povremeni gorak jezik bili su samo odbrana nežne i otmene duše od prljavštine ovog sveta – ističe reditelj.
Sam i svoj i slobodan, bez klanova i moćnika, otišao je kao car, kaže Jagoš Marković.
– Te nagrade koje ni dobio, niti je verovatno bio u igri za njih, sad jadno zveče i gube sjaj. Ljubav ovog naroda i kolega za njega i njegovu umetnost veća je od tih kuhinja i telefoniraanja ekipica koje se međusobno potpomažu decenijama. Njemu to zaista i ne treba, nego mi žao nagrada. Pravi glumac koji dopre do naroda i do njegovog srca – dobio je sve. A sve je i dao, a ostao svoj i sam. Kako je to moguće? Ne pitam se. Ostajem duboko zahvalan za sve, nemoćan da izrazim šta mislim i šta osećam o takvom velikanu. A svako ko je bio meta oštrice njegovog jezika neka kaže danas: „Talentu opraštam sve, a netalentu ni vrlinu“.
Na kraju razgovora za Nova.rs, Jagoš Marković napominje:
– I opet mi prolaze kroz glavu, tutnje mimo moje volje, Vojnovićevi stihovi iz pesme „Na Mihajlu“: „Jedan po jedan odlaze gospoda u crnom lijesu nošeni od fakina na zadnje sjelo… Čuj eolsku liru čempresa grobnijeh!… možda šapću o raju“!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
