Piše Dejan Mijač: Lane Gutović, nežni osobenjak

Piše: Dejan MijačTo što je on radio u svom životu nikada nije bilo a da nije bilo promišljeno, pripremljeno i prethodno izanalizirano, neću da kažem projektovano. On je, a ljudi to ne znaju, bio jako osetljivo biće, toliko osetljivo da je morao mnogo da se štiti i trudio se da ima neku vsrtu povlašćenog života. On ga je takvim pravio, a da bi to postigao morao je mnogo toga da se odriče. Tako je, čisto filozofski, odabrao samoću kao veliko pribežište i kao stil života. Bio je, što se kaže, samotnjak. Naravno, imao je svoje komunikacije, svoje ljubavi, prijatelje, decu, svoje zanose i tu nije nimalo mašio ni u kom pogledu.To nije bio oklop već jedna normalna i potrebna zaštita za nežnost koju je nosio u sebi. On se malo i stideo toga, ali je morao to da čuva, inače ne bi mogao glumački ni da prihvata i transformiše ono u sebi i oko sebe da nije toga bilo.U tome je išao tako daleko da je nekoliko godina bukvalno pobegao iz života. Jednostavno, pustio je bradu, otišao u neko banatsko selo i bavio se kozarstvom.Ta njegova osamljenost je bila uslov za njegove velike uloge. One ne bi takve bile da je on neposredno i punim plućima živeo u buci i zbrci vremena. On je morao da ima distancu i lepota njegove glume je upravo izvirala iz te njegove gospodstvene distance - kako prema životu, tako i prema onome što je bio predmet njegove glume. A predmet njegove glume je gradio tako da je uvek imao razlog zašto se u datom trenutku živi. On je glumom davao odgovore sebi, a samim tim je uključivao i druge da s njim zajedno razmišljaju. Ljudi nisu bili ni svesni šta on to radi. Neki su ga, bez udubljivanja, smatrali za lakog glumca, zabavljača i komičara. Ne, nije to tako bilo. Kod njega je to bilo nešto drugo, čak i nešto treće, uvek više od onoga što bi se učinilo na prvi pogled. Ne samo što je to što je radio bilo promišljeno i proživljeno, nego je to bio način darivanja drugih ljudi. Zato je on publiku usrećivao u vrlo velikom socijalnom dijapazonu i zato su ga ljudi jako voleli i poštovali. Nije on bio samo popularna glumac, već čovek koji je bio poštovan. Da bi sve to postigao on je morao mnogo toga da se odriče i otud ta njegova osobenost koja je zapravo bila način da bude svoj čovek.

Dok sam sarađivao sa njim bio sam povlašćen da u neposrednoj komunikaciji imam vrlo blizak kontakt sa njim iako je postojala generacijska razlika. Meni je on lično prijao kao čovek. Govorili su da je bio težak. Nije bio težak, nego je bilo potrebno doći do toga da on dozvoli nekome da mu priđe i onda bi otkrio vrlo zanimljivu osobu. I to što je on, da se banalno izrazim, proizvodio to je bilo nešto toliko profinjeno da ljudi nisu ni bili svesni koliko je to spratova iznad onoga što oni na prvi pogled poimaju o njemu. Recimo, ovaj njegov čudni i tužni lik Srećka Šojića kojim je on uveseljavao narod. To je izmišljotina koja je toliko zagrabila u srce naših zbivanja, u filozofiju onoga što čini naše življenje da je to fascinantno. To je podvodni život nekog vodozemca u nekoj jako zagađenoj baruštini, a možete misliti kakvo je biće koje živi u tome. Ljudi nisu ni primećivali kolika je monstruoznost toga lika i koliko on pokazuje sav jad i bedu našeg življenja. Taj čovek je izabrao da bude aktivni političar, on se borio na izborima i pobeđivao, bio i narodni poslanik uz sve te gluposti koje nosi sa sobom i od kojih je sazdan.Mi vidimo čoveka koji smešno govori i ima smešne brkove. Ne, to je pojava koja nas reprezentuje i sa kojom mi živimo. I niko drugi nije mogao tako da ga odigra, jer je ta uloga izvirala iz Lanetovog filozofskog odnosa prema životu. Budale su mislile da može.https://www.youtube.com/watch?v=hFtCw5RaalY