0
Besmisleno je da čovek koji primi NIN-ovu nagradu od mene, iduće godine kaže da sam nekompetentan.
Ovim se rečima, Ivan Milenković, filozof, prevodilac, pisac i član žirija za NIN-ovu nagradu, uoči nove dodele, priseća haosa koji je obeležio poslednje odlučivanje o prestižnom književnom priznanju.
Nešto više od mesec dana (15. decembar) ostalo je autorima i izdavačima da pošalju svoje romane na konkurs za dodelu NIN-ove nagrade za 2020. godinu, čiji će dobitnik biti poznat u sredinom januara naredne godine. No, početak 2020, još i pre nego što je proglašen laureat za 2019. godinu – Saša Ilić za roman „Pas i kontrabas“ – ustalasao je književnu javnost. U otvorenom pismu 18 pisaca, među kojima su bili i neki raniji dobitnici, od Mira Vuksanovića do tada poslednjeg laureata Vladimira Tabaševića, pozvalo je na bojkot NIN-ove nagrade, jer je kako su obrazložili „izgubila smisao“ s obzirom na to da o njoj odlučuju „moralno nekompetentni ljudi“.
Među „prozvanima“ bio je i Ivan Milenković koji je ponovo u žiriju za ovo književno priznanje. Posle nešto manje od godinu dana iz njegove perspektive, kako ističe u razgovoru za naš sajt, prošlogodišnja dodela i nije bila toliko burna.
– Javnost se jeste uskomešala, ali tu je reč o političkoj javnosti. Dakle, taj napad na NIN-ovu nagradu kao takvu, i NIN-ov žiri iz ove perspektive nije bio ozbiljan, jer nijednog jedinog trenutka, i pored svega onoga što se dešavalo neposredno pre dodele, za vreme dodele, pa i oni „repovi“ koji se vuku gotovo godinu dana, književnost nije došla na red. Čitava intervencija, koja je ustalasala i uzburkala javnost, zapravo je političke prirode. Mene kao člana NIN-ovog žirija, što shvatam kao veliku čast, to nije ni najmanje dotaklo. Naravno da nije prijatno kada vas neko tabloidno razvlači, ali moja uloga kao člana NIN-ovog žirija nije uzdrmana niti u jednom jedinom segmentu, zato što nije ponuđen nijedan jedini književni argument protiv onoga što smo moje kolege i ja radili – kaže Milenković.
On i danas stoji iza javnih istupa u kojima je pozivao prethodnog dobitnika Vladimira Tabaševića da se odrekne NIN-ove nagrade, ali vrati i novčani iznos, s obzirom da je njegovo ime na pismu kojim se traži bojkot.
– Vladimir Tabašević je dobio NIN-ovu nagradu 2019. godine za najbolji roman u 2018. Ispod obrazloženja i imena dobitnika NIN-ove nagrade Tabaševića stoje imena Branka Kukića, Marjana Čakarevića i moje. Dakle, tri člana žirija iz 2018. godine već 2019. godine ne valjaju iz Tabaševićeve perspektive. Kada sam kazao da bi čovek koji se buni protiv NIN-ove nagrade, što je sasvim u redu, morao da vrati tu nagradu, kao i sumu koju je dobio za priznanje, setio sam se i Petera Handkea. Veliki pisac, o kome kao građaninu nemam preveliko mišljenje, dobio je Bihnerovu nagradu, najveće nemačko književno priznanje, uz novčani iznos od 50.000 evra. Onda su krenuli glasovi protiv njega kao laureata te nagrade, i on se zahvalio i vratio 50.000 evra. Dakle, ja bih rekao da sam se pobunio protiv nečega što ne razumem na logičkoj ravni. Besmisleno je da čovek koji primi nagradu od mene, iduće godine kaže da sam nekompetentan. Ne razumem… Jedina logična reakcija na nelogičnost jeste da kažem – potpuno je u redu to što radiš, ali da bi legitimisao sopstveni postupak jedini način da ga legitimišeš jeste da vratiš nagradu zajedno sa sumom koju si dobio. I to je to!
Pred Milenkovićem, Teofilom Pančićem, Marijom Nenezić, Brankom Kukićem i Marjanom Čakarevićem, koji su ovoga puta u žiriju, kako ističe naš sagovornik, već je priličan zadatak.
– Do ovog trenutka, prvih dana novembra na adresu NIN-a stiglo je oko 120 knjiga. Prethodnih godina smo imali ukupno oko dve stotine naslova. Drugim rečima, stiglo nam je više nego prethodnih godina, ali to nije zato što pisci više pišu, nego naprosto nije bilo Sajma knjiga. A Sajam je ta neka magična linija, neobjašnjiva granica, jer nam je do održavanja te manifestacije obično stizalo malo knjiga, a onda posle Sajma krene lavina knjiga. Što se žirija tiče, nama je sada lakše, jer imamo više vremena da se pažljivije posvetimo toj priči. Dakle, uprkos pandemiji, broj knjiga neće biti manji nego prethodnih godina – naglašava naš sagovornik uz ocenu da se izostajanje Sajma knjiga ove godine najpogubnije odrazilo, ne na NIN-ovu nagradu, već na izdavače.
– Sajam je za njih neka vrsta finansijske injekcije. Moj utisak je da svi oni, koji su uspeli u poslednje vreme da organizuju neke vrste „internih“ sajmova su prošli dosta dobro, što govori o gladi za knjigama. Ta glad je vrlo čudna u vreme interneta, ali je tako. Nema sumnje da će izdavači lošije da prođu ove godine nego zbog izostanka tradicionalnog Sajma knjiga – smatra član NIN-ovog žirija.
Da pisci isto ili čak više pišu, odnosno da se pandemija koronavirusa nije odrazila na kreativnost svedoče i ove reči Ivana Milenkovića:
– Naravno da nam je sve ovo što se dešava, mnogo toga poremetilo, ali paradoksalno je to da ukoliko se bavite poslom kojim se ja bavim, a to su pisanje, čitanje i odlazak na Radio Beograd Treći program, onda sve ovo možete iskoristiti i za nešto dobro. Ako već ne moram svakoga dana da odlazim na posao, ja ću šest ili sedam sati više čitati, nego inače, ili pisati, nego što inače pišem. Ja sam veoma aktivan u javnoj sferi, i možda je užasno ovo što ću reći, ali meni je ova pandemija pomogla da se smirim. I da radim ono što najviše volim – da čitam. Pazite ja sam i prevodilac, i zato potpuno razumem moje kolege prevodioce koji kažu da im se život ni za jotu nije promenio. A među prevodiocima kola jedan mim – slika prevodioca pre pandemije, na kojoj vidite ženu za kompjuterom, a onda je pored slika prevodioca za vreme pandemije – i ista je potpuno. Dakle, savršeno se ništa nije promenilo. Priroda našeg posla je takva – priznaje naš sagovornik.
Dodaje, međutim, da se u prethodnom periodu kao urednik debatnog programa filmskog festivala „Slobodna zona“, koji je ovih dana u toku, susretao sa brojnim izazovima,
– Kada je reč o organizaciji bilo kog događaja, u ovom slučaju govornog programa „Slobodne zone“, to je pakao! Znate, nikada niko za deset godina postojanja ovog programa nije odbio razgovore. Ni sada niko nije odbio, ljudi pristanu, ali onda se ne osećaju dobro, ili se uplaše. A mi pravila igre ne možemo da promenimo. Na klackalici smo da li će biti onlajn ili uživo. Ove godine je zato potpuni uspeh održavanje „Slobodne zone„.
Na pitanje očekuje li ovoga puta „mirnu“ dodelu NIN-ove nagrade, odgovara da ne želi da razmišlja unapred.
– Kao član žirija, hoću da na miru čitam knjige koje su nam došle i probam da ostanem neuznemiren svime što se dešava sa strane. Verujem da piscima, naročito onim dobrim, toliko kao član žirija dugujem. Da li će biti političkih i tabloidnih napada, kao što ih je bilo prošle godine, ne znam… Nadam se da neće, no ako ih bude, pokušaću da ostanem imun na njih. I ako upadnem u neku vrstu „žara“ govoreći o ovoj nagradi, to je zato što mi je čast da budem u NIN-ovom žiriju. Kada pogledate ko je sve bio u žiriju za NIN-ovu nagradu, pa tu ugledate svoje ime… Ali ima nešto što mi je zanimljivije. Kada ste član NIN-ovog žirija, vi ste, ne samo pred velikom odgovornošću, koja se podrazumeva, nego ste u poziciji da kroz vaše ruke moraju da prođu knjige koje nikada ne biste kao „slobodan građanin“ uzeli. A s druge strane, kao niko u ovoj zemlji, moje kolege iz žirija i ja dobijamo sve romane na gomili. Ovo mi je treća godina u NIN-ovom žiriju.
– Dakle, imam potpuni pregled književne scene, a kada imate perspektivu koju imam ja, onda se i pogled na čitavu književnost, zapravo menja. I to je jedna od najdragocenijih stvari koju sam dobio. Ranije sam bio nezadovoljan srpskom književnošću i stalno sam nešto čantrao protiv srpske književnosti. Sada mi se uopšte ne čini da je ta slika loša. Ako vi imate na godišnjoj ravni, i to samo u Srbiji, dve- tri knjige, koje zavređuju pažnju, pa to nije nimalo loše. Možda nema epohalnih dela, ali da se razumemo, srpska, naročito ako joj dodamo bosansku i hrvatsku, dakle književnost na ovom jeziku, uopšte nije rđava – zaključuje Ivan Milenković i za kraj preporučuje knjige koje su na njega u poslednje vreme ostavile jak utisak:
– Čitam stalno. Čitam knjige koje stižu na adresu NIN-a, čitam knjige koje nisam imao vremena prethodnih godina da pročitam, ali i pokušavam da ostavim neki zapis na papiru o svojim čitanjima. I mnogo toga sam u poslednje vreme pročitao što mi se dojmilo. Nisam pročitao roman Miljenka Jergovića „Rod“ kada se pojavio. To je knjiga od nekih hiljadu stranica i apsolutno je fascinantna, delo koje vas potpuno ostavlja bez daha. Vidim da je „Buka“ počela da objavljuje novi ciklus romana Karla Uvea Knausgora. Nakon što je završio 3.000 stranica „Moje borbe“ norveški pisac je napisao četvoroknjižje „Godišnja doba“ i mislim da se u prevodu Radoša Kosovića, sjajnog prevodioca sa norveškog, pojavio prvi tom „U jesen“ i neizdrž u meni vlada, kada je reč o Knausgoru, da što pre počnem da ga čitam.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
