Otišao je Piter Bruk (1925-2022), jedan od poslednjih – ako ne i poslednji – veliki svetski "majstor" pozorišne režije. S njim je otišao i sam koncept režije kao "majstorskog dela" koje stvara veliki, obično muški majstor, demijurg. Poslednjih decenija postepeno dolazi do demokratizacije stvaralačkog procesa u pozorištu.
Piše: Ivan Medenica
Razvijaju se rediteljski kolektivi s nekoliko ravnopravnih autora (Rimini Protokoll, She, she pop, itd); izvođačka praksa kakva je „devised theater“, ona u kojoj su svi učesnici, uključujući i izvođače (glumce, plesače, performere), a s materijalima koji sami donose u proces, ravnopravi koautori; funkciju reditelja preuzimaju i oni koji nisu školovani za tu profesiju – dramaturzi, teoretičari, kompozitori.
Međutim, vreme nije „pregazilo“ Bruka, kako bi iz odrednice „poslednji veliki majstor“ pozorišne režije moglo (pogrešno) da se zaključi. Naprotiv, u svom višestrukom vizionarstvu, on sam je još sedamdesetih godina 20. veka okončao fazu rediteljskog pozorišta u svom opusu, onog pozorišta koje karakteriše izdvojena i superiorna pozicija reditelja-majstora koji samosvojno, ponekad i arbitrarno tumači dramske tekstove, pre svega klasične. U toj, prvoj fazi, koja je vezana za Brukov rad u rodnoj Engleskoj, posebno se izdvajaju njegove režije Šekspirovih dela, a među kojima je najpoznatija njegova slavna postavka komedije „San letnje noći“, s kojom je gostovao i na jednom od prvih izdanja Bitefa. Tu je razgradio dotadašnju tradiciju tumačenja ove komedije, napravio radikalni „rediteljski zaokret u tumačenju dramske klasike“ (Ksenija Radulović): nije više bilo vilinskih krila od tila, oniričnosti, Mendelsonove muzike, pitoresknog okruženja, već samo jedna bela, osvetljena kutija, trapezi, radnički kombinezoni, fizički izuzetno ekspresivna igra glumaca, na granici akrobatike ili tehnike komedije del arte.
Prelaksom u Pariz, u kome je živeo i radio do kraja (Teatar Buf du Nor), Bruk započinje drugu fazu svog stvaralaštva, a koju obično podvodimo pod odrednicu „interkulturalno pozorište“. To je ono pozorište u kome se povezuju i stapaju različite izvođačke tradicije, a pre svega zapadne i nezapadne (azijske, afričke…). U tom stilu on je uradio nekoliko važnih predstava, a među kojima su najpoznatije „Mahabharata“ i „Pleme Ik“. Nemam neoborivih dokaza da u radu na interkulturalnom pozorištu nije bio reditelj s velikim „R“, ali je logično pretpostaviti da je, radeći u izvođačkim tradicijama koje su mu manje poznate i sa izvođačima iz tih tradicija, a koji su sobom donosili i svoje performativne materijale, sebe povlačio u drugi plan, i praktikovao taj više „demokratski“ stvaralački proces.
Danas, zapravo, mislim da je ta podela na dve faze u njegovom radu prilično uslovna. Svi njegovi stvaralački napori bili su nekako organski, usmereni u istom ili sličnom pravcu. U rasponu od koncepta „praznog prostora“ do koncepta „univerzalnog pozorišnog jezika“, njegov rad je išao u pravcu oslobađanja pozorišta od svega što je preterano, suvišno, dekorativno, te pronalaženju onog esencijalnog. Za Bruka je to bio susret glumca i gledaoca u jednom sada i ovde (u praznom prostoru), s jedne strane, i prožimanje različitih pozorišnih tradicija u traganju za univerzalnim pozorišnim jezikom koji će se razumeti u različitim kulturama, s druge strane.
Nikad nisam upoznao Pitera Bruka, a samo sam ga jednom video uživo. Bilo je to u Parizu, u Teatru dez Abes, na premijeri lutkarske predstave „Staljingradska bitka“ gruzijskog reditelja Reze Gabriadzea. Ovu sam predstavu gledao možda i najveći broj puta u životu, čak četiri, i ona spada sigurno među pet najbožanstvenijih koje sam ikada video. Inspirisan fotografijom mora leševa na polju pored Staljingrada, među kojima je bilo i ranjenih konja koji su očajnički pokušavali da se podignu, Gabriadze je ispričao dirljivu, poetičnu i duhovitu pripovest o jednom od najvećih ratnih stradanja u istoriji, Staljingradskoj bici, i to iz perspektive samih konja. Glavni junaci su jedan ruski vojni konj i jedna nemačka cirkuska kobila čiju je ljubav prekinuo rat i koji tragaju jedno za drugim diljem zaraćene Evrope, od Berlina do Staljingrada… Lično sam video kako posle predstave Bruk prilazi Gabriadzeu, pruža mu ruku, blago se poklanja i iskreno mu čestita. Bio sam vrlo uzbuđen i ponosan… Imati isti doživljaj teatra kao i Piter Bruk, da li čovek pozorišta može poželeti nešto više od toga?
Bonus video: Ivan Medenica
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar