0
Ja se borim. U svoje, ali i u ime moje dece. Tih troje klinaca su mi velika inspiracija. Svaki dan ih slušam kako će jednog dana kada porastu da odu odavde, prvo da studiraju, a onda i da se trajno presele. Ništa novo. Jedna od retkih stvari u kojima se slažem sa gospodarem naših sudbina jeste što smo obojica veoma zabrinuti za demografsku perspektivu zemlje. Zato ga najljubaznije molim da ne misli samo na budućnost SNS dece, već i na budućnost dece nas "otpadnika", kaže za Nova.rs dramski pisac i direktor Mikser festivala
U brod ulazi voda sa svih strana. Rupe se zapušavaju. Mornari skaču u vodu, za sada stidljivo, ali trend je teško zaustaviti. Koliko još ima dok Titanik ne udari u dno, ne znam. To ne zna ni kapetan koji grozničavo pokušava da brod vrati na površinu. Valjda je dan odluke 3. april. A možda i nije. Kapetan će poslednji saznati. Ali ono što sigurno znam – to je da nema povratka na staro. Duh je izašao iz boce, opisuje za Nova. rs aktuelno stanje u Srbiji dramski pisac Ivan Lalić, direktor Miksera i predavač na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu.
Umetnik koji se uvek izdvajao smelim i jasnim stavom, na društvenim mrežama beleži sve što ga tišti, raduje, a ti komentari se objavljuju, dele, prepisuju, prepričavaju.
– Novi mediji su doneli jednu predivnu mogućnost. Na svom Fejsbuk profilu, ja zapravo vodim svoj dnevnik. Nemam urednika, naručioca posla. Ali imam potrebu da svoju anksioznost, komentar ili radost, podelim sa svojom malom, ali odabranom publikom. Činim to kada mi se „ćefne“, u poslednje vreme baš često. Naravno da učestalost ima veze sa visokom voltažom aktuelnog dešavanja u Srbiji. A onda kada vidim da i „zvanični“ mediji prenesu moj post, malo se štrecnem, pa kažem sebi: „Pa super. Imam ozbiljnu privilegiju. Postao sam slučajni, ničim izazvani kolumnista“. Zabavno je. Verujem da „lakoća“ moje sasvim opuštene i direktne komunikacije upravo prističe iz bliskog odnosa sa svojom publikom koju uglavnom čine prijatelji i familija. A pošto su teme teške, moji komentari moraju olakšati teskobu života u našoj miloj Belorusiji.
Koliko merite ono što pustite u javni prostor?
– Biću iskren, ta reagovanja uopšte nisu implusivna. Ona su vrlo proračunata. Ja se borim. U svoje, ali i u ime moje dece. Tih troje klinaca su mi velika inspiracija. Svaki dan ih slušam kako će jednog dana kada porastu da odu odavde, prvo da studiraju, a onda i da se trajno presele. Ništa novo. Jedna od retkih stvari u kojima se slažem sa gospodarem naših sudbina jeste što smo obojica veoma zabrinuti za demografsku perspektivu zemlje. Zato ga najljubaznije molim da ne misli samo na budućnost SNS dece, već i na budućnost dece nas „otpadnika“. I mi činimo neki zbir. Koji se dramatično osipa. Nestajemo kao nacija. A da bi to sprečio – naš predsednik ne sme više da nas deli.
#related-news_1
Da li ipak nešto prećutite, poštedite nekog?
– Ne bavim se zaista konkretnim ljudima, već se bavim paradigmama. Ako mislite na moje pismo članovima Saveta FDU a, ono se pre svega obraća profesorima koji sede u njemu. Oni su za mene važni emiteri poruka ka svojim studentima. Sede u prestižnoj ustanovi koju sam i ja završio i na koju sam ponosan. A posebno sam ponosan na velikane koji su mene „izveli na put“ i formirali me ne samo kao pisca, već i kao čoveka. I ja danas predajem na jednom drugom fakultetu. I svaki dan sa studentima pričam o moralu. O etici. Kroz prizmu aktuelnog pakla u kome živimo. O apsolutnim vrednostima. U svakoj od trideset sedam Šekspirovih drama, naći ćete po jednu – ljubav, pravdu, solidarnost ili istinu. O čemu pričaju moje kolege sa FDU svojim studentima? Da se zločin isplati, da je korupcija dozvoljena, da je pognuta glava ideal današnjeg umetnika, da je Pink koji je de facto zamenio RTS kao javni servis, jedna fina i normalna TV koja prezire laž i neukus? Naravno da ne pričaju. Oni zapravo sve poturaju pod tepih. Oni se prave mrtvi i čekaju da sve prođe. Ili još bolje – da ne prođe. Nema tamo više profesora Miloša Đurića. Možda jedino Nebojša Romčević. I, naravno, Janko Baljak. I onaj koji je otišao u penziju, ali je mlađi od svih nas. Njegovo ime je Goran Marković.
Da li je samo partijska knjižica viza za sve?
– Ne mogu fantomske organizacije, juče osnovane u slepim ulicama srpskih sela, da dobijaju većinu sredstava na medijskim, kulturnim ili ekološkim konkursima. Ne može jedan Lordan Zafranović deset godina da aplicira sa filmom koji onda pokupi predsednik komisije FCS a i sam snimi film po nevešto modifikovanom scenariju. Šta tek reći o Želimiru Žilniku ili Goranu Markoviću? A šta sa svima nama koji nismo njihovih gabarita? Mi smo, realno otpisani. Ja se često osećam kao pripadnik puka majora Gavrilovića koji je branio Beograd na početku prvog rata. Puk je bio izbrisan iz brojnog stanja vojske. Kao mi danas. Sećam se jednog razgovora sa starom prijateljicom – članicom uprave grada Beograda. Lepo mi je objasnila da mi sa svojim političkim stavovima nemamo šta da tražimo na gradskim konkursima. To je samo za njih. „A kad vi dođete na vlast, onda vi radite šta hoćete“, reče mi na rastanku. Koji bre mi? Ima li osim partija u ovoj zemlji i nekih građana? Koji imaju političke stavove. Je l’ to zabranjeno?
Koji vas je skandal u Srbiji tokom vladavine SNS najviše porazio kao čoveka?
– Nema više mesta na mom hard disku u glavi, nemojte zameriti. Evo ga tu je, najsvežiji primer. Film Jasmile Žbanić i Jasne Đuričić „Quo vadis, Aida“. Nije ga moguće videti na RTS u. Najbolji evropski film. Entoni Hopkins i naša Jasna Đuričić proglašeni za najbolje evropske glumce. I mi to ne možemo da vidimo. Ali da se razumemo. Ja nisam uopšte poražen. Ja sam proaktivan građanin koji se bori za bolju budućnost. Svoje familije, prijatelja i zemlje. Odavno sam prestao da se potresam. Radim, pišem i privređujem. Žena i ja se borimo da prehranimo nejač i ostanemo u sedlu. I da, spremam se za izbore. Ali ne za ove glavne, nego za komisiju za lustraciju. Ako raspišu izbore za to telo, odmah ulazim u kampanju!
Gostovanje Marka Grabeža i Nedima Nezirovića na RTS postalo je viralno, ali državna televizija nije komentarisala poziv na proteste.
– Plaše se rizika naravno. Mogućih konsekvenci. Kao da imaju bogznašta da izgube. Plaše se napuštanja zone komfora. Nemaju svest da dan posle mora doći. Računaju, a šta se to pa desilo šestog oktobra? Pa ništa. Pa neće ni sada. Ne treba se zaletati. Treba iskusno čekati momenat za diskretnu promenu dresa. Ako za to bude potrebe, naravno. Nisam siguran da su ovaj put napravili dobru procenu. Ponašaju se zapravo kao vlast. U toku je jedno veliko šibicarenje na svim stranama. Postali smo šibicarska nacija. A vreme neumitno otkucava. Kad dođe dan posle, krenuće da ispadaju leševi iz ormana i tek ćemo onda shvatiti koliko nam nije dobro. Evo vam EPS-a, kao metafore.
Kako tumačite to što se i mnogi mediji u Srbiji pretvorili u tabloide?
– Priznaću vam, to mi uopšte ne smeta. Ljudi se bore na tržištu. Tako je svuda u svetu. Smetaju mi samo crvene linije koje se stalno prelaze. Po cenu gubitka sudskih sporova. Profiti lako i bezbolno saniraju sudske kazne. Ljudima, a pre svega političarima koji su prošli toplog zeca tabloidnih šiba, skidam kapu. Na ljudskom, civilizacijskom nivou. Ta šiba je gora od one na Golom otoku. Ni jedna dama, Marinika Tepić, nije pošteđena. Svaka njoj čast na karakteru, kičmi. Žene su naša budućnost u politici, ubeđen sam. Šta reći o Dobrici koji je upravo tužen od Siniša Mali Milenijum tima za 100 hiljada evra. To su strašne stvari. Predrag Voštinić, taj sjajni lučonoša iz Kraljeva, nedavno je rekao: „Sav pristojan svet koji je zadržao kućno vaspitanje se sada nalazi u opoziciji.“ Na drugoj strani je moralni šljam. To je tačno. Ne pristajem na kriminalizaciju opozicije. Dobro su uopšte i pretekli.
Kakav će biti ishod bitke za normalan život?
– Sve njih, pa i nas, koji smo normalno na toj strani, želim da posmatram kao Muhameda Alija u onoj čuvenoj borbi protiv Formana kada je devet rundi neprestano trpeo udarce, a onda je u dva zamaha oborio protivnika na pod i pobedio. Sad, Muhamed Ali je kasnije umro od Parkinsonove bolesti, mnogo ranije nego što smo svi očekivali. To će se verovatno i nama desiti. Ovo su strašne stvari koje su nam se dešavale, posledice su neizbežne. I to ne samo poslednjih 11 godina Vučićeve vlasti, mislim zapravo na ceo period od Osme sednice naovamo. To je punih 35 godina. Punih trideset pet godina Vojislava Šešelja. To je dve trećine mog biološkog života. Ne sumnjam da će moja generacija uskoro početi da peva kultnu stvar Milana EKV – „Još samo par godina za nas.“ Ali nema veze. Kao što sam rekao na početku, mi smo puk majora Gavrilovića koji je izbrisan sa brojnog stanja. Bitna su naša deca. Ja bih voleo da moja ostanu ovde. Ovo je lepa zemlja. Najlepša. Generacije su se borile i ginule za njihovo bolje sutra. Ono dolazi, znam. Zato ću im pred spavanje uporno čitati stihove Alekse Šantića. Ostajte ovde, deco.
***
Bonus video: Ivan Medenica – Na vređanje Gorana Markovića treba da reaguju institucije
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
