2
Sve što sam zamislio, desilo mi se, kaže u velikoj ispovesti za Nova.rs Petar Peca Popović, muzički novinar, publicista i večiti rokenroler.
Dok sedimo u bašti njegovog doma na Topčiderskom brdu, u kome je rođen, odrastao i ostario, seća se da je baš tu u tom divnom dvorištu ispunjenom cvećem, kad je bio klinac postojao neizbežni ritual.
– Nedeljom bi cela porodica sedela i čitala nedeljne novine. U tim novinama u bivšoj Jugoslaviji uvek su novinari pisali nešto što im nije bila dnevna dužnost, već neke specifične teme i zahvaljujući tim tekstovima mislim da sam se inficirao da se i ja ohrabrim i jednoga dana počnem da pišem. A kad vaši tekstovi završe u knjizi, razoružani ste kad shvatite da je to nekog dotaklo. Bilo da ste Šekspir ili Hemingvej ili najveća imena koja su pisala na našem jeziku, ne možete reći da vas se ne tiče kada vas neko zaustavi i kaže: „Ono što ste napisali baš ste pogodili, dirnuli ste me“. Ceo život sam pokušavao da napravim subjektivnu verziju sveta u kome živim. Verovatno sam grešio, ali me nije sramota – danas kaže, osvrćući se na svoj buran život.
Posle prošlogodišnje knjige „Proleća u Topčideru“, koja je već doživela tri izdanja, nedavno je u izdanju „KOV-a“ izašla nova knjiga Petra Pece Popovića „Tragovi u beskraju“. Knjiga je posvećena svima onim muzičarima koji više nisu tu, od Čaka Berija, Reja Čarlsa i Boa Didlija do Ejmi Vajnhaus. Od Predraga Ivanovića i Nikole Karaklajića, do Margite Stefanović i Vlade Divljana. U pitanju je zbirka tekstova koje je Popović objavljivao u „Blicu“, „Plejboju“, „NIN-u“. Ali, pišući sve te tekstove o svojim idolima, saborcima, prijateljima, poznanicima nije bio svestan da će jednoga dana završiti u knjizi:
– Verujem u ono što je mislio Predrag Milojević i mnogi drugi čiji su tekstovi završili u novinama. Nikada ne pišete za knjigu, pišete iz dužnosti da u roku neku obavezu izvršite i da se ne obrukate. Imao sam sreću u životu da mi nikada niko nije postavljao pitanje šta ću da pišem, i to je najlepša stvar koja može da vam se desi. Nisam pisao tekstove po porudžbini, već su mi događaji naručivali tekstove – priča danas posle decenija i decenija karijere.
U svakom tekstu iz pera našeg sagovornika, pišući o muzičkim zvezdama koje su oblikovale živote generacija i generacija, uvek provejava i njegov lični, tako bogat život. Zato i pita:
– Šta bih ja bio da nije bilo tih ljudi? Moj svet su kodirali oni sa kojima sam se sretao u obrazovanju od osnovne škole do fakulteta, ali moj kosmos su definisali ljudi koji su me jednim tonom ili stihom naterali da budem bolji čovek. Knjiga „Tragovi u beskraju“ je moj lični almanah otišlih koji mi nedostaju. Bez njih bih možda znao mnoge stvari, ali ne bih ostario na ovakav način. Pomogli su mi kao klincu da se ohrabrim, da se ne stidim, a kao čoveku u godinama da ne gledam unazad, već unapred. To su ljudi koje mnogi nisu poštovali, ali oni su menjali svet. Dolazim iz sveta nesavršenih. Šezdesetih godina ljudi koji su ušli u muziku ili bili blizu muzike, od publike do novinara, bili su samouki. Prvo su o toj muzici pisali ljudi koji su do tad pisali o džezu ili zabavnoj muzici, a ja pripadam prvoj generaciji koja je počela da piše baš o rokenrolu.
Kad je Đorđe Marjanović skinuo sako
Ali, do toga možda nikad ne bi došlo da kao klinac nije prisustvovao prvoj Gitarijadi 1966. godine na Sajmu. Znao je da od tog dana više ništa neće biti isto, odnosno od tog dana sve bilo je „posle“. Ali, i pre tog sudbonosnog dana, koji mu je promenio život u profesionalnom smislu, desilo se nešto…
– Bilo je to 1959. godine kada je u našu kuću stigao prvi album Đorđa Marjanovića. To je prva longplej ploča objavljena u Beogradu sa osam pesama. Taj album imam i danas, čuvam ga i još uvek sam ljubomoran na tu ploču. Zahvaljujući toj ploči otac mi je kupio „Suprafon“ gramofon. A godinu dana kasnije gledao sam Đorđa Marjanovića na Partizanovom stadionu i kad je skinuo sako i mikrofon sa stalka znao sam da se moj svet promenio. Kao i devet godina kasnije kada sam čuo album Arsena Dedića „Čovek kao ja“. Kad je on rekao „ja“ ohrabrio je celu moju generaciju da u poslu kojim se bavi kaže „ja“. U to vreme je i Sergej Lukač, koji je stanovao preko puta mene, osnovao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka i uveo pojam novog žurnalizma u naš jezik – da ste vi svedok događaja i vi lično o tome pišete. I ceo život sam pisao u prvom licu jednine, jer sam ja odgovoran za moje tekstove i mišljenje. Nije me ovlastila ni partija, ni neki komitet. I uvek sam pisao šta mislim!
Novinarsku karijeru započeo je kao saradnik „Gonga“, i svašta već „preturio preko glave“ kada je decembra 1971. dobio poziv da u „Politikinom zabavniku“ pokrene muzičku stranu:
– Tada sam živeo na relaciji između Beograda i Glazgova, i dolazio sam ovde često zbog emisije „Veče uz radio“. Donosio sam nove ploče, intervjue, reportaže sa festivala po Škotskoj i Engleskoj. Verovatno sam ljudima koji su slušali tu emisiju bio interesantan, jer sam uvek bio na licu mesta. A zahvaljujući tome Žika Stojanović, koji je tada postavljen za glavnog urednika „Politikinog zabavnika“ pozvao me je i ponudio da pravim muzičku stranu koja bi izlazila svake nedelje. Meni je to bilo izazovno jer je „Zabavnik“, osim na ćirilici, imao i hrvatsko izdanje i slovenačko na latinici, a tiraž je bio 512.000 primeraka. Iako sam prethodno već bio saradnik najtiražnijih novina, zagrebačke „Arene“, ovo je bila neverovatna čast. Jer kada je srušena Druga muška beogradska gimnazija i kada se zidala zgrada „Politike“ u Makedonskoj, kad god bih išao ka Radio Beogradu, stao bih pred „Politiku“ i mislio u sebi – kakvi tu divovi rade. Od tih ljudi sam naučio da čitam ćirilicu. Tekstove za „Zabavnik“ predavao sam dvema urednicama- Krinki Vitorović i Cici Milivojević. A Krinka je krstila sve Diznijeve junake u „Politikinom zabavniku“ i njih dve su govorile takav srpski jezik da vam enciklopedije i rečnici nisu trebali. Sa stravičnim strahom i poštovanjem sam predavao te tekstove. Stanete i one ili klimnu glavom, ili pitaju- a šta ti je ovo. Problem naše kulture danas jeste što fale urednici. Zbog digitalizacije više nemate kontakt i dodir sa urednikom koji će sa vama da popije kafu, da vas ohrabri, oslobodi ili dobronamerno ukori. A u životu sam imao privilegiju da sarađujem sa najboljim i najdobronamernijim urednicima: Žika Stojanović, Nikola Karaklajić, Duško Radović u Studiju B, Veran Smiljanić u „Zdravo“, Bogdan Tiraninić u „NIN-u“. Neda Todorović me je preporučila za televiziju, a u dnevnu „Politiku“ me je doveo Milan Vlajičić, koji je za mene uvek bio hodajuća enciklopedija.
Da sam živeo drugde, bio bih bogat
Opet vrtimo film unazad, u vreme pre ravno 55 godina. Tada,1966. godine s takvom srećom je držao prvi broj „Džuboksa“ u rukama, iščitavajući svako slovo, a samo deceniju kasnije biće glavni i odgovorni urednik tog prvog muzičkog časopisa na svetu, starijeg i od američkog „Rolingstouna“:
– Moj život je zapravo tužan jer su se svi moji snovi ostvarili. Sve što sam zamislio, desilo mi se. Imam ukoričene pre brojeve „Džuboksa“. Prvi broj je izašao 1. maja 1966. i sećam se da je bio kiosk na Topčiderskoj zvezdi, gde je sada „Šeher“. Danima uoči tog 1. maja, odlazio sam do trafike jer sam čuo da treba da se objavi novi časopis… I izašao je u petak. i kada sam došao kući, nisam mogao da verujem da je to to i da ga imam u rukama! I tiraž je bio 100.000 primeraka, a već u nedelju u celoj Jugoslaviji nije mogao više da se nabavi, jer je rasprodat. Jugoslavija je imala 21 miliona stanovnika. Ceo svet hvali „Rolingstoun“, a bio sam u zgradi gde je osnovan u San Francisku, ali on je izašao 16 meseci kasnije. I prvi broj je štampan u tiražu od 40.000 primeraka u zemlji koja je imala 220 miliona stanovnika, a prodalo se samo 8.000. A u maloj Jugoslaviji 100.000 je prodato za tri dana! Takva je jagma bila…Sve to bilo je zahvaljujući fenomenima Gitarijade, jer se više nismo stideli što nam se to dopada. Radio Luksemburg je i dalje krčao, Nikola Karaklajić je imao „Sastanak u devet i pet“, a Nikola Nešković „Prijatelja zvezda“, ali to je bilo na Drugom programu Radio Beograda. Kada je Karaklajić osnovao „Veče uz radio“ na Prvom programu, to je bilo kao Titov prelazak preko Neretve! Zahvaljujući radu u toj emisiji dobio sam dve godišnje nagrade Radio Beograda i to u 21. godini života. A pritom se radijska komisija protivila da se pojavim na radiju jer mi je glas odudarao od standarda Prvog programa Radio Beograda. Nikola im je samo rekao – nađite mi boljeg… Ta emisija se slušala do Vladivostoka, u SSSR-u, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj… Sa „Jugrupom“ sam 1972. godine bio na prvoj turneji, i kada su na bini rekli da je tu saradnik emisije „Veče uz radio“, koji snima koncert, dobio sam ovacije. Mi smo popularnost te emisije koristili da svake nedelje specijalno snimimo naše muzičare, jer nam je bilo važno da odgovorimo na svetsko sa našim, autentičnim. I srećan sam što mi je Nikola dao šansu da uđem u studio koji je moj otac napravio. Uvek se neki krug zatvori – reči su Pece Popovića.
Sutra: Nemam drugi zavičaj
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
