Pred nama je prvorazredan kulturni dokument u vidu zbirke pesama. Paralelna istorija Srbije može se pročitati u stihovima hip hop autora: ona je drugačija od one ispisane na naslovnim stranama novina, i umnogome razobličava sve što smatramo našom realnošću kao puku medijsku sliku, koja sa stvarnim ljudima i njihovim životima nema mnogo veze.
Piše: Dragan Ambrozić
Gore iznad nas, neko nam se smeje
Gleda nas odozgo i smrt seje
…
I možda ćeš i ti, kao i on,
Da odeš bez pozdrava, jer i ti si samo broj.
Pravo u raj
(Pravo u raj, Gru, 1995)
Krajem prošle godine izašla je jedinstvena knjiga Repotpisani (Društvo ljubitelja popularne kulture), za koju se slobodno može upotrebiti onaj čuveni izraz “kapitalno delo”, već uobičajen kad je reč o enciklopedijama ili monografijama – s tim što se u ovom slučaju radi o zbirci pesama. Naravno, nije u pitanju baš bilo kakva zbirka, nego pažljivo probrana kolekcija 100 najboljih hip hop pesama na srpskom jeziku, odnosno onih što „najbolje stoje na papiru“, kako kažu autori Aleksandar Pavlić, Nebojša Marić i Ivan Ristić. Dakle, ne hit selekcija onih koje su najpoznatije – nego onih koje se najbolje čitaju.
Rad na pripremi i odabiru očigledno je bio opsežan i temeljit: tako na kraju nalazimo pregled svih autora sa kratkim, uglavnom živopisnim biografijama, što nam zamenjuje nepostojeću enciklopediji srpskog rapa. Ovde su Gru, Kiza Robin Hood, Ramirez, Voodoo Popeye, Škabo, Ogi, Feđa, Marčelo, Moskri, Mikri Maus, Eufrat, Ajs Nigrutin, Sajsi MC, Mimi Mercedez, Struka, Šef Sale, Bvana iz lagune i mnogi drugi predstavljeni svojim pravim imenima i kroz kratke opise muzičkih karijera. Kao da to već nije dovoljna dragocenost, tu je i spisak upotrebljenih izraza iz slenga sa tumačenjem značenja – sam po sebi pravo blago za istraživače jezika. A za one nestrpljive, koji žele odmah da čuju pesme – sve imaju QR kod, pa ih možete preslušati čim ih pročitate.
Činjenica da se srpski hip hop može predstaviti kao poezija – možda neželjena, ali svakako čista poezija – pokazatelj je da je dosegao stadijum zrelosti, bar kad govorimo o ovdašnjoj kulturi. To nije slučajno, kao što ćemo videti – pre svega, niko nije tačno izračunao koliko je ploča i raznih izdanja ovaj žanr ostavio iza sebe na našem tržištu, ali ih se nakupilo za 25 godina, više nego što je moguće zamisliti. Još je važnije to što će vam svako ko je išao u neku ovdašnju školu u poslednjih četvrt veka- reći kako mu je deo soundtracka odrastanja bila ova ili ona rap pesma, od Grua, preko Sunshinea do Škaba ili Ajs Nigrutina.
No, i uz sve to, hip hop je na neki način i dalje osporavan i neprihvaćen od strane elitnih medija u Srbiji. Izgleda da duboko nepoverenje prema ovom stvaralaštvu ne može da zgasne, čak ni kad je svima već postalo jasno kako su baš Beogradski sindikat, Marčelo i Bad Copy napravili pesme po kojima ćemo pamtiti poslednju deceniju. Kao da intelektualna ekipa više voli da čeka tu nenapisanu presudnu rokenrol pesmu, koja će sve objasniti o tome gde smo to mi u Srbiji, mada ona očito više neće doći – nego da obrati pažnju na ono što je pobunjenička muzika trenutka, u kojoj sve to već piše, izgovoreno rečima iz srca i stomaka, na isti način na koji je to nekad nudio rokenrol… Opstavši sve do danas kao originalni ulični izraz mladih, koji se sam od sebe obnavlja, hip hop je dokazao svoju životnu ozbiljnost i zadužio srpsku kulturu, sačuvavši model autentične gradske društvene samosvesti, kog je inicirala rok muzika, a čiji savremeni simbol postaju momak ili devojka u trenerci i patikama, sa mikrofonom u ruci, koji apsolutno moraju nešto da kažu.
Evo i zašto je to tako: na ovim stranicama, u ovim stihovima, mnogo puta se ponavlja motiv mlade osobe stradale tokom obračuna na ulicama. Broj mrtvih u jedinom pravom balkanskom ratu – onom među kriminalcima, i posebno za narko-tržište – nikad nije prebrojan, mada traje najmanje 30 godina, a možda i duže, od kad je neko dopustio distribuciju teških droga među funkcionerskom omladinom odmah posle Titove smrti (što je, odloženo, posebno pogodilo muzičku scenu). I stvarno, tek kad shvatite da još 1995. Gru i Robin Hood, kao prva etablirana imena ove scene, ostavljaju potresne stihove o žrtvama među ortacima, postaju vam jasne razmere nezapamćene kriminalizacije našeg društva, i to one koja je sve vreme pažljivo negovana, usred socijalne propasti Srbije – za angažovanog MC-ja, kao i za svakog slobodnog građanina, te teme su velike umetničke teme našeg doba. O tome i danas teškim rečima govore hip hop umetnici – od Beogradskog sindikata do Marčela. Ništa se nije promenilo za četvrt veka otkad srpski rap beleži istoriju svog kraja… I to je najstrašnija pouka ove knjige.
Pank i „novi talas“ svojevremeno su krenuli da razobličavaju laž kojoj su nas izložili odrasli. Svaka kasnija generacija imala je isti problem – starije, koji ih lažu – ali, ova sadašnja još ima pred sobom i one starije koji ih koriste kao pione u međusobnim obračunima, kao pešake u sukobima na ulicama, te kao topovsko meso u neobjavljenim ratovima po blokovima. Zaboravljena jugoslovenska ratišta samo su ekscesi istorije, prema ovom permanentnom stratištu u koje smo pretvorili naše gradove, gde se jednako strada od nemaštine, metka ili teške droge. Prosto je nemoguće da vas ne ophrva tuga kad pročitate sve ove pesme, jer su one crno na belo dokaz pisan decenijama, da je biti mlad u našoj zemlji već neko vreme – čista osuda.
I zato, ako se neko pita gde je nestao rokenrol u Srbiji – možemo odgovoriti da se on sigurno jednim delom prelio u rap, sudeći bar po knjizi Repotpisani u kojoj je kroz niz stihova zabeležen sav jed, bol, strah, grč i naročito svest o tome šta se mladima događa – svedočanstvo zabeleženo od strane mnogih novih generacija u Srbiji tokom poslednjih 25 godina. Teška je to sudbina, u stvari, kao beskonačan niz životnih promašaja za koje deca nisu kriva. Kad se njihove rečenice ovako sastave, u jednoj knjizi – od stranice do stranice vam se čini da je u pitanju jedan isti “flow”, jedna ista rima, izgovorena od strane bezbroj muških i ženskih glasova, ujedinjenih u ponosu pred ovim jadom.
Zato se mora reći još nešto – nema ničeg što bi na našoj kulturnoj sceni moglo da se uporedi sa onim što su srpski reperi zapisali o životu u ovoj zemlji u pomenutom periodu. Da, tu su i dalje jaka filmska produkcija i pozorišna scena sa svojim umetničkim angažmanom, postoji i književnost koja je zabeležila obrise nedođije u kojoj obitavamo – ali još niko nije sa ovoliko krvave proživljenosti, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, u zvuk uklesao šta znači stajati na nogama i podnositi sve to što nam je prešlo preko glave ovih godina. Treba već jednom odati priznanje srpskoj hip hop sceni što je za budućnost sačuvala zapis o onome što se ovde stvarno dešavalo.
Problem je u tome što je istorija Srbije posle 1991. namerno razbijena i još uvek nastavlja da se razbija. O njoj se ne može suditi, jer ništa nije jasno, a najmanje u kom smeru ide. Moramo biti srećni što još uvek neko na pop-muzičkoj sceni ima potrebu da bude moralni osmatrač, kao poslednji svedok završne etape opšteg grabeža jugoslovenske zaostavštine koji je počeo još osamdesetih, i u našim krajevima se do sada nije završio.
Verovatno nijedna zbirka poezije na srpskom nije imala ovakvu važnost istorijskog kulturnog dokumenta.
I više ne znam da l’ sam nevin ili sam kriv
I više ne znam da l’ sam mrtav, možda sam živ.
(3223, Kiza Robin Hud, 1995).
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare