Ispovest glumice koja je s Dorćola otišla u Užice da radi: U "provinciji" dobijam uloge kakve u Beogradu nikada ne bih

Bilo je potrebno da se, glumica rođena 1974, "radno" preseli u Užice kako bi dosanjala sve one uloge u teatru, koje nije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. A kako je sve počelo? Pa, nekada je u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji postojao smer glumac-lutkar. I jedna klinka s Dorćola prijavila se na prijemni ispit. Primljena je.I to je, ne računajući prethodne povremene odlaske u Dadov, odredilo glumački put Bojane Zečević. Bila je, kako priča za Nova.rs, i deo Dramskog studija danas prokaženog Mike Aleksića. Upravo na nagovor Aleksića, posle trećeg razreda srednje škole pokušala je da upiše Akademiju i uspela iz prve da bude primljena u klasu Predraga Bajčetića.- Bilo nas je 13 na klasi. I svađali smo se ko će da bude 13. prase. A pošto smo najmlađi bili Rastko Lupulović, Bojana Maljević i ja, nikad se nije znalo ko je to… U klasi su bili i Ana Sofrenović, Katarina Žutić, Aleksandar Kuburović, Ivan Zarić, Jasmina Vičanski, Srna Lango, Isidora Minić, Milica Mihajlović, Rastko Janković, Nenad Jezdić - seća se Bojana Zečević.

Tada, tih devedesetih, sve je bilo drugačije u odnosu na sadašnji trenutak kada postoji mnogo privatnih akademija, a time je i konkurencija strašno velika:- Danas se snima puno serija. Nekada se snimalo malo filmova i tek poneka serija. A ova preterana produkcija serija donosi klincima novac i trenutno slavu, ali suštinski problem je što jako malo njih radi u pozorištu. I ni ne oseti šta je, zapravo, ovaj posao. Nije to ni lova, ni slava, već nešto sasvim drugo. U takvom okruženju ne možeš da napreduješ kao umetnik, nemaš od koga šta da naučiš. Kad to poredim sa svojom generacijom, tada nije bilo komercijalnih televizija, ali pozorišta su radila punom parom, stvarane su kultne predstave i mogli smo da sarađujemo s fantastičnim rediteljima, glumcima, glumicama i da mnogo toga naučimo. U tom smislu smo ukačili staru školu ne samo glume, nego kulture kao takve - smatra glumica.

"Skinuta s repertoara" u JDP-u

Čak je i devedesetih, koje obično smatramo nekim mračnim periodom, kako se ispostavlja, pozorište, pa i šira slika kulture bila mnogo bolja nego sada. Tada je Bojana Zečević načinila prve scenske korake u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, igrajući u komadima kakvi su "Garderober" ili "Tri visoke žene". A onda se, najednom, desio prekid u glumačkom životu naše sagovornice:- Meni se tada desilo da su me godinama držali pod honorarnim ugovorima. Godine prolaze, a ti ne dobijaš stalni angažman. Kada je Jovan Ćirilov, koji je bio upravnik pozorišta, prestao da vodi glavnu reč, naprosto sam "skinuta s repertoara". A i slika kulture u Srbiji je počela da se menja drastično - seća se, a upitana kako neko ko je u srži glumac može da kaže sebi - dosta, ovako odgovara:- Moguće je. Postoje neki kompromisi na koje čovek, koliko god voleo svoj posao, ne želi da pristane. Postoji puno prepreka u našem poslu, puno mračne slave. Nisam želela da se traumiram ovim poslom, već da ga i dalje volim. Sećam se da me je sin pitao čime se glumac bavi, ako ne glumom. Kazala sam mu da li primećuje kako mama puno čita, pokušava da radi na svojoj edukaciji, da fizički bude u dobroj kondiciji. Isto pitanje postavio je i neki predsednik opštine u jednom srpskom gradu, apropo davanja novca "prokletom" pozorištu i kulturi: "A šta ti glumci rade kad ne rade na sceni?" Volela bih kada bi bilo ko od njih uspeo da izdrži dva sata Šekspira, ili Molijera, e onda bismo mogli da razgovaramo!

I dok je "nepisano pravilo" da su glumci, ponikli "iz unutrašnjosti" spremni da urade sve ne bi li se domogli prestonice, Bojana Zečević je to pravilo srušila. I desilo se da jedna rođena Beograđanka ode u "provinciju" - u Užice.- Leta 2007. bila sam na glumačkoj radionici na Mokroj Gori. Došli su upravnici Narodnog pozorišta Užice i već u septembru trebala im je glumica, jer je stalna članica otišla na trudničko. Setili su se mene i pozvali me da uskočim u jednu predstavu. Prihvatila sam ne znajući šta me čeka. A, nakon uskakanja u predstavu “Umetnost i dokolica” Stiva Tešića, ponudili su mi stalni angažman. Nakon tog prvog projekta videla sam da to može da funkcioniše, jer su se u Užicu tada radili sjajni komadi i prihvatila sam oberučke - priznaje Bojana, dodajući da se nije pokajala, iako je bilo moralne dileme da li kao Beograđanka treba da ode u Užice…- Već tad nisam bila klinka da bih unosila tacne na scenu. A činilo mi se da me u Beogradu narednih desetak godina čeka treći plan na sceni, dok je Užice pružalo šansu da iskoristim sve svoje potencijale. Tamo sam dobila uloge kakve u Beogradu nikada ne bih. I to je prevagnulo.

Mama je trgovački putnik

Život joj je već petnaestak godina malo "rastrzan", jer živi u Beogradu sa suprugom i sinom, a radi u Užicu. Okružena je, zapravo, koferima:

- Imam kofer za mesec dana, pa za dva meseca, kofer za dva ili tri dana. Spakovana sam kao stjuardesa. Ili što bi rekao jedan mladi fudbaler: "A ja sam ti stalno u tranzitu". Znam sve dobre i loše strane naših autobusa, železnice, jer ne vozim auto. Prošla sam svašta u tim putovanjima. Ali, zavolela sam Užice. A moj sin je bio primoran da prihvati sve, i sreća je radim sa dovoljno razumnim ljudima, koji mi izlaze u susret da ne budem previše u cugu tamo. Kad spremamo predstavu, radim probe pet dana u Užicu, pa me puste za vikend u Beograd. Mama je trgovački putnik (smeh).I dok Narodno pozorište u Užicu, osnovano 1856. godine, ima bogatu tradiciju, i teatar je u kojem su gostovali mnogi beogradski glumci i ovdašnji, pa i internacionalni reditelji, opet je bio šok za Zečevićevu da dođe u manju sredinu.- Došla sam iz grada u kojem ima mnogo teatara, a u Užicu samo jedno. Nemaš konkurenciju u malom gradu, a ljudi su posvećeniji poslu, brzo se zbliže. Ništa me tamo ne ometa, i to je dobro za glumca. Užice ima mali ansambl, a u Jugoslovenskom dramskom je bilo mnogo glumaca, reditelja. Ideš po pozorištu pa se prvih godinu dana gubiš po hodnicima.

Repertoar NP Užice je vrlo šarolik. Ima svetskih, domaćih klasika, modernih drama, ali Zečevićeva kao prednost angažmana u tom teatru izdvaja raznolikost lepeze uloga koje igra, onih u komadima Čehova, Bulgakova, Ljube Simovića, Jovana Sterije Popovića...- Tamo igram i dečju predstavu, ali i antičku dramu. Igram i komediju, i komade koji su napisala imena od Branka Ćopića do Ibzena. U Beogradu jako malo glumaca igra istovremeno u dramskom i dečjem teatru. Meni mogućnost da mogu da igram sve u jednoj kući veoma znači - iskrena je.Malo je toga, iz glumičinog iskustva, što ljudi "osuđeni" na Beograd, znaju o teatru u unutrašnjosti Srbije. Pozorišta iz unutrašnjosti jako retko dolaze u Beograd, a i kad dođu, to su, kako ističe, praktično presedani:- Nažalost, Beograđani nemaju naviku da odlaze po Srbiji da gledaju predstave. Moji prijatelji odlaze i shvataju koliko to može da bude zanimljivo - da prepodne provedete na Zlatiboru, a uveče u Užicu gledate predstavu za 300 dinara, koliko košta ulaznica, i pride vidite grad koji nikad pre niste. Sjajnih ima predstava po Srbiji, i šteta je što se ljudi malo više ne upuštaju u pozorišne avanture. Možda bi bilo dobro organizovati neki pozorišni turizam... Po Vojvodini ima toliko dobrih pozorišta, Somborsko je možda trenutno najjače. Zašto ne otići videti vinograde, popiti čašu vina i videti fantastičnu predstavu kakvu ne možete u Beogradu - sugeriše glumica.

"Nemam šta da obučem za pozorište"

A s užičkim teatrom igrala je svuda. Najpre, u okolini Užica, u raznim domovima kulture, pa širom Srbije, u Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji, a 2013. baš ovo pozorište predstavljalo je Srbiju na Venecijanskom bijenalu.

- Bilo je to neverovatno iskustvo. Igrali smo Goldonijev komad "Sluga dvaju gospodara". Šteta što ljudi to ne znaju - kaže Zečevićeva, a upitana ima li razlike igrati pred publikom u Beogradu, Lučanima ili Vranju, priznaje da ima:- U manjim sredinama se vidi i manjak kulture odlaska u pozorište. Nedavno sam u Užicu, u kojem ta kultura, ipak, postoji i ima veliko pozorište, doživela da sam, vozeći se u taksiju, rekla taksisti kako žurim, da sam sluđena, jer igram predstavu, i upitala ga hoće li da dođe u pozorište. Rekao mi je: "Nemam šta da obučem". Koliko je divno što čovek ima potrebu da se lepo obuče kada ide u pozorište, toliko je tužno da je za neki krug ljudi teatar i danas tabu, možda čak nikada nisu ni gledali predstavu. To govori o nebrizi društva da malo više edukuje ljude u unutrašnjosti. Nije televizija sve!https://www.youtube.com/watch?v=MnVlM-Q4xok&list=PLIc_Mj94lf8yBOb6yKwWflRtC0pDX1Slz&index=10Angažman u Užicu doneo je našoj sagovornici i prvu nagradu u profesionalnoj karijeri. I to za dečju predstavu "Trtica rajske ptice" u režiji Nikole Zavišića, koja se igra već 15 godina:- Ta nagrada je stigla u Kotoru, na Festivalu dečjih predstava 2010. godine. Sledeća je bila na Susretima "Joakim Vujić" za predstavu "Majstor i Margarita" u režiji Aleksandra Lukača. Tu sam dobila prilično atipičnu ulogu za glumicu, igrala sam Azazela. Iako nije tabu igrati muško, meni jeste, u izvesnom smislu, zato što se Azazel smatra muškarcem. Bulgakov ga jeste pisao u muškom rodu, ali ako igraš đavola možeš da ga postaviš kako god želiš. Utoliko je bilo teže odrediti da li je muško ili žensko, a ja sam navijala da bude bespolno biće. Neodređenog je roda, i hodala sam na ivici apsurda i groteske koji mom senzibilitetu prija. Bio je Azazel i zastrašujući, ali i lasivan, komičan. Bilo je teško naći meru, ali očigledno sam uspela, i s uživanjem igrala - priseća se Zečevićeva, dodajući da su sve te nagrade, na neki način, potvrdile koliko je bila ispravna odluka da karijeru nastavi daleko od rodnog grada.A ako je neko priznanje bitno za pozorišnog glumca, onda je to Sterijina nagrada, na Pozorju. Zanimljivo, Bojana ju je dobila, ne za ulogu u NP Užicu, već rolu Emilije u predstavi "I ostali" Stevana Bodrože, koja je nažalost bila kratkog daha. Komad je bio koprodukcija Merlinka festivala i UK Vuk Karadžić, ali iz nekog, njoj nepoznatog razloga, čelnici UK Vuk su rešili da je brzo skinu s repetoara iako je ovenčana s dve Sterijine nagrade.https://www.youtube.com/watch?v=o-H0wIpbzvAI dok o svojim kolegama u Užicu, pa i širom Srbije ima samo lepe reči, konstatujući da je šteta što im se ne pruža dovoljno šansi, kao što malo znamo o svima njima, tek ne znamo kako žive...- Glumac prve grupe bi, par po uzusima, trebalo da ima jednaku platu kao onaj u Beogradu. Dakle, da na nivou države svi imaju iste plate. Ali, ako bih iznajmljivala stan u Beogradu, mislim da bih živela od 40.000 dinara. Sreća pa imam svoj stan, i muž mi je programer, ali možete da pretpostavite kako je glumcima u Srbiji, onima koji ne snimaju sve i svašta?Nameće se onda pitanje da li glumci danas snimaju, kako kaže, sve i svašta zbog novca ili žele prepoznatljivost?- U većini slučajeva je novac u pitanju. Naročito stariji koji moraju da prehrane porodice. A među mladima vidim žeđ da se bude popularan. To nije za osudu, jer će im popularnost možda otvoriti vrata da rade u pozorištu, pa će jednoga dana osetiti kvalitet stvaranja. Ali, mislim da živimo u vremenu kada mnogo mladih previše misli na novac i popularnost.

Kad nije bilo glume, radila sam i u kafiću

Uskoro sa NP Užice ide na Festival profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić". Učestvuju na 59. pozorišnoj smotri u Zaječaru, koja se održava od 8. do 15. maja, s Turgenjevljevim komadom "Mesec dana na selu" koji je režirao Milan Nešković.- Vrlo je zanimljiva predstava, i već je nagrađivana. Igram glavnu ulogu, a nadam se da ćemo opet nastaviti s nizom nagrada...

I dok je već teško nabrojati uloge Bojane Zečević u pozorištu, film i televizija kao da su je zaobilazile. Izuzev manjih uloga uloga u TV dramama "Milena iz Praga" ili "Gospođa Kolontaj", filmovima "Nož", "Paket aranžman", "Jutro će promeniti sve", po koje serije... Izbor ili sticaj okolnosti, pitamo za kraj?- I jedno i drugo. U početku je bio sticaj okolnosti. Nije se toliko mnogo snimalo. Tad sam češće bivala na kastinzima, ali nisam dobila svoje parče kolača. A vremenom, kako sam počela više da radim i manje idem na kastinge, postala sam probirljiva. Opekla sam se nekoliko puta. Kad snimiš nešto što ti se ne dopada, a ostaje zabeleženo za vijek vijekova, onda shvatiš da treba da budeš probirljiv, jer jednoga dana će te možda biti sramota nečeg što si radio. Preporučila bih mladima da budu probirljiviji. Znate, ja sam od glume u jednom trenutku skroz odustala i radila u kafićima. Zašto da ne? I to je moguće ako vidiš da ćeš snimati budalaštine koje će unakaziti sliku posla koji najviše voliš. Onda je poštenije prema sebi raditi u kafiću. Ali, svako bira svoj put.https://www.youtube.com/watch?v=cTMURQlQTOg&list=PLIc_Mj94lf8yBOb6yKwWflRtC0pDX1SlzBonus video: Nikola Zavišić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nikolazaviiopobednikojpredstavibitefakodnaspublikaglumimodajojsezatoidopada-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2472823"]