Posledice pandemije na dušu tek će se meriti.

Među mnogim stvarima – za koje sa sigurnošću možemo odmah tvrditi da nećemo moći da nađemo način kako da dođemo do njih – biće i jedna koju smo nekako do sad podrazumevali: ljubav.

Ne mislim na izgrađene veze, niti na relacije koje su se pretvorile u porodične. Mislim na sve one ljude koji nemaju baš ništa utvrđeno… ništa za šta bi se mogli uhvatiti kad je u pitanju podrška iz čiste, neupitne ljubavi.

Pravo pitanje u skoroj budućnosti biće – kao uopšte upoznati nekog i imati poverenja u njega, kad su i naši najbliži pod sumnjom. Opšta nesigurnost počinje na mikro-nivou međuljudskih odnosa u našem stanu i na radnom mestu, gde više ne možemo biti sasvim bezbedni – ovakva situacija krši nerve, baš zato što smo potencijalno u najvećoj opasnosti upravo u svojoj bliskoj okolini, tamo gde smo se do sad smatrali najsigurnijim. Oni koje srećemo u naša 4 zida i kolege sa posla – danas su najverovatniji prenosioci koji nas mogu zaraziti… Da li je ljubav time zauvek uprljana?

Kako onda upoznati nekog novog?

Ovo nije situacija u kojoj se nepromišljenost toleriše, a kako uopšte biti promišljen u ljubavi?

Pa… nikako.

„Once I ran to you,
Now I run from you”

(Ed Cobb – „Tainted Love“, obrada Soft Cell)

Ne vredi bežati

Prva stvar koja je nestala u pandemiji jeste – ljubav… bar za one koje je nisu imali, a to je nažalost većina.

Razbacani po svojim sobama, daleko jedni od drugih na ulici, pokriveni i ćutljivi u obaveznoj kupovini, da li ste tokom vanrednog stanja stizali da razmislite o nekog drugom? Ili da krajičkom svesti, pod maskom, stignete da zapazite kako ste upravo sreli nekog ko ima nešto posebno i zapitate se vredi li ga podrobnije upoznati…?

Mogućnost da nikad ne sretnete nikog novog postala je nažalost realna.

Čak i sa povlačenjem zaraze, pitanja koja postavljamo sebi postaju noćna mora – da li i koliko smemo biti u blizini nekog nepoznatog sveta? Da li je pristojno da im skrećemo pažnju na bezbednu razdaljinu ili brisanje ruku sredstvima na bazi alkohola? Da li je sve stvarno završeno ili je tek počelo?

Da li umemo da živimo ovako? Da li imamo prava da pristanemo da živimo uskraćujući sebi pravo na bliski kontakt sa drugima? Da li je to samo zdravorazumsko ponašanje pod ovim nezdravim okolnostima, ili norma koja se veštački nameće? Kome verovati kad niko ne zna ništa i istina je relativnija nego što bi smela da bude?

Pretpostavljam da je ovo jedna od onih situacija u kojoj svi moramo samima sebi dati odgovor. Verovatno je on sadržan u onome što svako oseti da je njegova – emotivna istina. Onu koju možemo da podelimo sa nekim posebnim, bez obzira gde da se nalazi. Ako se orijentišemo samo po svojim emotivnim istinama, kakve god one bile, i ako se oslonimo na druge koji znaju da ih prepoznaju i žive u skladu sa njima, sasvim je izvesno da ćemo uvek naći nekog ko može da nas ispuni. Ne postoje granice, vreme i prostor, koje bi zaustavile prepoznavanje srcem.

I tu nam pomažu pesme koje volimo, u kojima je možda već zapisan recept za rešenje ove situacije, predlog šta da se uradi ne bi li nam već jednom stiglo kakvo-takvo smirenje, i način da nađemo nekog koga još uvek ne znamo, ali ko svakako postoji zbog nas i mi zbog njega.

Kao i obično, istina piše u pesmama.

„Just the two of us,

Building big castles way up high“

(Grover Washington Jr, uz Billa Withersa – „Just the Two of Us“)

Kule u pesku i ostale prirodne lepote

Ali, kako upoznati nekog kad je fizička distanca norma ponašanja?

Istorija je puna „boy-meets-girl“ songova, sa tekstovima koje veličaju susret između dvoje, pod bilo kojim okolnostima – jer svake okolnosti se čas posla pretvore u sudbinske, ukoliko su ljudi pravi. Sigurno ste i vi imali osećaj da su neke pesme „vaše“ od kad ste ih čuli, da govore tačno ono što mislite i osećate, da ste u nekim pesmama zauvek sačuvani, te da na čaroban način one predstavljaju vaš otisak u vremenu i prostoru. Neke od njih čuvaju uspomene na ono što je bilo, a neke čuvaju uspomene na ono što je moglo biti. Već znate u kojoj pesmi ste vi najviše – vi.

Dopustimo zato pesmama da nas vode tamo gde su jedine istine one napisane osećanjima, i gde ne postoje nikakva druga pravila osim onih koje dvoje ljudi izgrade za sebe. Tamo možemo zakazivati sastanke, izlaziti, sastajati se na bezbedan način, pošto u tom svetu pazimo jedni na druge, sasvim dovoljno. Ako umemo da slušamo sebe, ti dodiri su stvarniji od stvarne stvarnosti.

Jedino kroz maštu može se doživeti stvarnost zaista vredna našeg življenja. Treba samo da se odupremo teroru oduzimanja fantazije kome smo izloženi kroz internet i digitalizovanje čak i naših naskrivenijih misli i unutrašnjih slika. U tom prepoznavanju bolje realnosti, tu je muzika da nas vodi – zbilja bitna je samo ona u kojoj možemo da maštajući budemo ono što hoćemo da budemo, pa i da provodimo neograničeno vreme zajedno sa onim koga srce želi.

Jedna od takvih pesama u kojima je sakrivena paralelna dimenzija ljubavne večnosti, svakako je „Just the Two of Us“, gde uvek možete uživati u padanju kiše ili graditi kule u pesku, ali zajedno. Druga se zove „Sunny“ i dolazi posle kiše, kao svakako najoptimističkija zaljubljena kompozicija u kanonu pop muzike. Nakon svih sada već istorijskih trauma kojima smo bili izloženi, još uvek boraveći u neizvesnosti kakvu nikad još do ovog časa nismo doživeli, njom bi trebalo da započne baš ovo leto, kad jednog dana bude stiglo do nas.

Odgovor na pitanje, kako upoznati nekog zato je: u sebi… treba ga najpre naći u sebi, pa će se pojaviti u stvarnosti.

Svaka ljubav ima svoju pesmu, u kojoj se zauvek susrećete.

„Sunny, yesterday my life was filled with rain

Sunny, you smiled at me and really eased the pain
Now the dark days are done, and the bright days are here
My Sunny one shines so sincere
Sunny one so true, I love you“

(Bobby Hebb – „Sunny“)