Želim samo jedno. Da svako u publici shvati koliko je besmisleno i vulgarno zauzimati nečiju stranu jer su učesnici rata uvek gubitnici, kaže za Nova.rs glumica Marija Medenica uoči premijere predstave „Berlinski zid“ (Kad se mi mrtvi zaigramo živih) Željka Hubača 9. marta Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.
Berlinski zid, podignut 1961, srušen je 1989. uz tresak koji odjekuje i danas, menjajući fizionomiju sveta, piše u najavi ove drame. Međutim, ona se ne bavi pada Berlinskog zida, nego o zidovima u samim ljudima. To je priča o tragediji dve porodice, srpske i albanske, identitetu i podelama… U predstavi svaki član glumačke ekipe igra dva lika, a Marija Medenica tumači Ditu i Mariju.
Rođena je u Beogradu 1981. godine. Nakon tri godine studija na grupi za Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, upisala glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića. Članica je Srpskog narodnog pozorišta od 2008. godine. Živi u Obrenovcu gd eje 15 godina vodila dramski studio „Ćoše“. Dobitnica je brojnih priznanja među kojima su Grand Prix Festivala pozorišnih akademija u Bratislavi, Nagrada „Mali princ“ Akademije umetnosti u Novom Sadu za najboljeg studenta dramskog departmana, Specijalna nagrada žirija na Festivalu pozorišnih akademija u Varšavi, Dnevnikova i nagrada žirija za najbolju mladu glumicu iz fonda „Dara Čalenić“ na 52. Sterijinom pozorju, dve nagrade „Predrag Peđa Tomanović“…
– „Berlinski zid“ je nastao pre skoro dvadeset godina i više puta je izvođen a aktuelan je i danas. Кada sam prvi put pročitala tekst bilo mi je jasno da je sve što je upisano u njemu veoma blisko svima nama koji smo svedočili događajima tokom NATO bombardovanja. I mladim glumcima je, nažalost, sve to upisano u genetski kôd. Mislim na sve ratove koji su utkani u naše duše, iako im nismo neposredno svedočili.
Koje osećanje i danas pamtite iz tog perioda?
– Dobro se sećam te neizvesnosti i porodičnih drama koje su se dešavale u svim našim kućama. Međutim, tad sam bila tinejdžerka i nisam mogla do kraja da razumem tu količinu straha sa kojom su se suočavali naši roditelji. Bila mi je jednostavno daleka. Naša generacija srednjoškolaca je više bila upućena na to kako da ”uhvati krivinu” tokom vanrednog stanja. Mi smo pokušali da prevaziđemo traumu otklonom koji je bio duhovit i kreativan, što je i pripadalo našim godinama. Tajno smo se nalazili na školskim terenima i trudili se da nas što manje košta život koji smo živeli tih nekoliko meseci, a ispostaviće se i godinama nakon toga. Tada nisam mogla da razumem koliko je bilo teško ljudima na Кosovu i Metohiji.
Šta je „Berlinski zid“ promenio u tom razumevanju?
– Zahtevao je da se stavim u cipele odraslog čoveka i da situaciju iz 1999. godine promišljam kao roditelj. Što sada i jesam. S druge strane, komad je satkan od samih ”špiceva”, u njega je upisana veoma intenzivna dinamika razvoja dramske radnje i svi smo skupa, tokom procesa rada, pokušavali da nađemo najadekvatniji jezik, te da svoju igru prilagodimo priči koju treba da ispričamo. Do sada nisam imala prilike da na ovako zgusnutom scenskom prostoru igram nešto što u drugim dramama iziskuje postepen i dug razvoj situacije.
Ko su junaci ove drame?
– “Berlinski zid“ je jedan od onih komada koji se temelje na muškim (anti)junacima. Dakle, ženski likovi su ovde u funkciji muških. I najčešće trpe radnju. Junakinje koje ja tumačim nisu aktivni nosioci scenske radnje, ali kroz njihove sudbine tumačimo žrtvu celog naroda – i muškaraca i žena. Svi su žrtve i samo se to računa. U dramsku situaciju je jasno upisan patrijarhat, a izlazak iz tog okvira i svaki moj pokušaj kao glumice da se nametnem više nego što je upisano, bio bi pogrešan. Obaveza našeg posla je da pratimo i poštujemo smisao i istinu drame. Ne mogu da kažem da sam srećna zbog toga, ali glumice su navikle na ovakve pozorišne prilike. Međutim, isto tako smo željne da u okviru predvidivih i već viđenih okolnosti tragamo za nečim što je drugačije. Više bi me, kao glumicu, zanimalo da tumačim priču koja se bazira na ženskom pogledu na ratno stanje. Ali kao čoveku i kao ženi, nisu mi važni rodovi i polovi jer rat menja prirodu svih bića.
Koji je najveći izazov bio u procesu stvaranja predstave?
– Najteže je bilo naći što tačniji jezik predstave i uskladiti naše individualne energije i time smo se najviše bavili. Svi. Jer, odmah je bilo jasno da je ovo priča o kolektivnom junaku. I zato je važnost tačne podele bila u prvom planu. Proces nije trpeo ”soliranje”, a to je i prednost autorskog tima. Niko se nije bavio samo sobom. Svi smo tragali za smislom i zajedničkim načinom igre. Sredstva smo birali zajedno. Motrili smo jedni na druge nadajući se da će neko od nas naći ključ kojem bismo se svi priklonili. Radovali smo se i pogrešnim rešenjima jer su i ona pomagala da se u našem glumačkom biću spakuje kompletan arsenal osećanja potrebnih za određenu situaciju. Uprkos neverovatnom mentalnom naporu koji sam osećala, srećna sam što sam savremenik ovih ljudi i što sam baš s njima imala čast da delim pozorišne muke. U jedno sam sigurna, ovo je najbolja moguća podela za ovaj komad u ovom trenutku. Naravno da ne pričam o sebi, nego o kolegama sa čijim očima se susrećem na sceni, ili ih gledam kako stvaraju pozorišnu iluziju.
Da li je olakšavajuće ili otežavajuće to što je autor komada ujedno i njegov reditelj?
– Nepisano je pravilo da je najteže raditi sa umetnicima koji režiraju predstave koje su i napisali, bolećivi su na izmene teksta. Ali, Željko Hubač je glumcima i svim saradnicima davao slobodu, i zajedno smo kreirali tekstualni predložak koji će publika imati priliku da gleda. Proces nije bio jednosmeran i sigurna sam da ovo pomeranje, kao rezultat zajedničkog pregalaštva, daje autentični pečat ovoj predstavi u odnosu na ranije postavke.
Šta je najveći potencijal „Berlinskog zida“ Srpskog narodnog pozorišta?
– Pozorište, ako se dogodi, događa se između očiju glumaca. To je jedino što u eri spektakla mene kao umetnika zanima. I kolege su mi to obezbedile i nesebično dale na dar. Sticajem okolnosti, to je ujedno i jedini naš resurs u ovoj predstavi, ali ja ga radije zovem adutom. Dugo nisam imala prilike da ostvarim značajno partnerstvo sa svojim veoma dragim kolegama Markom Savićem i Milanom Кovačevićem, ali sad sam dobila blagoslov da se prvi put sretnem s energijom mladih glumaca našeg ansambla – Ninom Rukavinom, Peđom Marjanovićem i Dušanom Vukašinovićem. Rad na ovoj predstavi me je radovao posebno zbog mladih koji su konačno dobili priliku da grade značajne uloge i čestito je iskoristili.
Bonus video: Monografija o Nedi Arnerić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare