Željko Hubač za Nova.rs: Ne verujem u kolektivnu glupost

Kultura 16. okt. 202109:35
Podeli:
Željko Hubač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Pozorištem možda ne možete da se menjate svet, ali ako u njemu prozborimo koju o razumu, možda nam se i posreći. Najzad, i mi pozorištanci imamo pravo na svoju zabludu, kaže za Nova.rs dramaturg Željko Hubač kojeg 21. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu očekuje premijera autorskog komada koji i režira "Berlinski zid" čiji je podnaslov "Kad se mi mrtvi zaigramo živih".

Priča o tragediji dve porodice, srpske i albanske, identitetu i podelama, centralne su teme Hubačovog komada koji on i režira. Iskoračivši na neposredan način u materijal aktuelne istorije, kako navodi teatrolog Svetislav Jovanov, autor se dramom „Berlinski zid“ upušta u novi sloj istraživanja ljudske sposobnosti za nasilje i praštanje, ali i na novi način artikuliše motiv porodice.

U predstavi svaki član glumačke ekipe igra dva lika. Milan Kovačević tumači uloge Skendera, odnosno Velimira. Peđa Marjanović igra Faruka i Raška, Dušan Vukašinović – Petrita i Vasilija, Marija Medenica glumi Ditu i Mariju, a Marko Savić – Envera i Dimitrija. Nina Rukavina tumači lik Ane. Dramaturg je Aleksandar Milosavljević, dok je asistentkinja dramaturga Divna Stojanov. Muziku je komponovala Irena Popović Dragović, scenograf je Željko Piškorić, a kostimografkinja Marina Sremac. Repriza predstave će biti 25. oktobra.

Iako nosi ovaj naslov, priča nije o Berlinskom zidu. Kada ste je pisali i šta vas je kopkalo i nosilo u njenom stvaranju?

– Berlinski zid je još u prošlom veku postao opšteprihvaćena metafora o podeljenosti, a naš apsurd je u tome da je konkretan čin rušenja barijere koja je odvajala Istočni i Zapadni Berlin na ovom prostoru bio inicijalna kapisla za deljenje, koje je proteklo u svakovrsnom nasilju, koje nažalost još uvek traje. I što su nam manji ti geografski i duhovni prostori u kojima obitavamo, zidova je sve više. Množe se geometrijskom progresijom, a uzroci su mnogovrsni, najčešće prilično banalni, pre svega utilitaristički, ali svi se ogledaju jednoj našoj zajedničkoj osobini – iracionalnoj autodestruktivnosti. Ta osobina, koju gajimo sve hrleći u budućnost, a zagledani u prišlost, uvukla se u sve pore našeg društva i generiše sveopšte urušavanje, a mi se nje i dalje tako opsesivno držimo podređujući sve potencijalne radosti naših kratkih života nekakvim pseudoidelogijama, iskrivljenim slikama o tradiciji i brojnim drugim kolektivnim zabludama… O tome sam želeo da progovorim pišući dramu „Berlinski zid“.

Zašto je podnaslov predstave „Kad se mi mrtvi zaigramo živih“?

– Zato što je život bez slobode izbora igra prividno živih. A svaki privid stvarnosti je put u besmisao.

Gde se radnja događa i šta je glavni zaplet?

– Radnja komada se odvija tokom 1999. i 2000. godine i prati dešavanja u dve porodice, albanskoj i srpskoj, na prostoru Kosova. Ili Kosova i Metohije? Vidite, u zavisnosti od toga kako samo nazovemo taj prostor, mi ulazimo u nekakvu polemiku. I u stanju smo da se do istrebljenja iscrpljujemo u toj polemici, zanemarujući suštinu. A suština ove drame je u tome da pokazuje tragični raspad dve porodice u kojima su sukobi postojali i pre rata, a kojima je rat bio samo katalizator tragičnog raspleta. Porodica je, kako je to jedan kritičar tačno primetio, glavni „junak“ ove drame, uzrok i žrtva patnje, ali nerazrešeni, a nagomilani sukobi unutar tih porodica dovode do urušavanja likova.

Da li smo se i koliko odmakli danas od zidova koje podižemo?

– Zašto su se životi junaka drame „Berlinski zid“, tih običnih ljudi, koji imaju potencijal da stvaraju i umnožavaju, da vole i uživaju u ljubavi, ljudi koji stvarani zarad empatije i raznih drugih emanacija ljudskosti – raspali? Zato što su oni sami odbacili radost života zarad nekih imaginarnih „viših“ ciljeva koje su im zacrtali kreatori istorije, kojima je jedini cilj bio i ostao – lični interes. Naša nemogućnost da prepoznamo te manipulatore koji nas guraju pod bedeme tih zidova je slika današnjice. Ne, nismo se odmakli od zidova koje podižemo, naprotiv, mi se penjemo na njih, srljajući u sukobe. Kao da nas je razum zauvek napustio, uvređen našim ignorantskim odnosom prema njemu.

Ako je porodica osnov društva, a društvo nam se kreće ka ponoru autodestrukcije, kakva je naša sudbina?

– Ja ne verujem u kolektivnu glupost. Mnoštvo gluposti pojedinaca može da uništi osnovna etička načela društvenih odnosa, da dovede do destrukcije porodice, ali čovek je i razumno biće. E sad, da li je nama suđeno da permanentno, tokom brojnih istorijskih ciklusa, dotičemo to egzistencijalno dno, da bismo se tek sa te pozicije nemoći grčevito hvatili za isceliteljske moći razuma, ja to zaista ne znam? Ali znam da čovek može da utiče na sudbinu i da to od njega nesporno zahtevaju i religiozni i ateistički pristupi životu. Dakle, u pitanju je voljni momenat, koji svoje uporište mora da traži u razumu.

Retko se događa da pisac režira svoj komad, svedoci smo da je u savremenom pozorištu sve češći obrnuti procesi, da reditelji u procesu rada, radikalnim adaptacijama, stvaraju tekst predstave. Zašto ste se odlučili da režirate svoj komad?

– Dramski tekst je autonomno umetničko delo i on je povod za predstavu, koja je takođe autonomno umetničko delo. Nije to nikakav paradoks, to su postulati savremenog pozorišta. Kad god sam se do sada osmelio da režiram, svojim komadima sam pristupao poštujući te postulate. Imao sam sreću da u brojnim izvedbama vidim kako neki reditelji scenski čitaju moje drame i, bez obzira na vrednost tih predstava, uživao sam u raznovrsnosti sveta asocijacija koje ti komadi bude u njima, u datom vremenu. Vraćajući se svojim dramama, iznova ih čitajući, ja neminovno razmišljam i o porivima – zašto sam želeo da ih napišem. Protok vremena učinio je da neke od tih poriva poželim da i sam scenski preispitam. Kad god pronađem ljude koji su spremni da učestvuju u tom procesu zajedničkog samopreispitivanja, osmelim se da režiram. Počevši od Aleksandra Milosavljevića koji je kao dramaturg, zajedno sa mnom, učestvovao u adaptaciji „Berlinskog zida“, preko autorske ekipe koja me je inspirisala, posebno kompozitorka Irena Popović Dragović, te zaključno sa sjajnom ekipom glumaca koji su aktivno učestvovali u stvaranju predstave, svi su pokazali da veruju u vrednosti preispitivanja: stvarnosti i sebe u toj stvarnosti. Meni je to dovoljno za osmeh zadovoljstva na licu. Nadam se da će biti dovoljno i publici, ali i producentu, Drami Srpskog narodnog pozorišta, koja je pokazala spremnost da rizikuje i ukazala mi poverenje. 

Željko Hubač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Vaša biografija je impresivna. Zašto ste se kao inženjer elektrotehnike, apsolvent Fizičkog fakulteta PMF-a, odllučili i za studije dramaturgije? Čini se da biste komotnije živeli sa prvim zanimanjem? Šta vas je toliko vuklo ka pisanju da to ne bude samo hobi?

– Moji roditelji su bili uvereni da, kako su govorili, konkretno obrazovanje ima budućnost u odnosu na apstraktno. Majka je želela da se ne bavim pozorištem, otac novinarstvom, njihovim zanimanjima. Jedan deo mene im je poverovao, i ja sam sa velikim entuzijazmom pa i pristojnim uspehom studirao tehničke fakultete, ali ono što je bilo najvažnije, moji roditelji su zauzvrat poverovali u moju odliku da kao dvdesetpetogodišnjak upišem FDU i podržali me u tome. Meni je pozorište promenilo život, a sreća mojih roditelja na prvoj premijeri mog komada davne 1994. godine je ona vrsta darovanja koju samo porodica može da pruži. Bio bih najsrećniji čovek na svetu kada bih porodici koju sam ja stvorio mogao da ponudim neki sličan trenutak.

Zaposleni ste kao dramaturg u NP u Beogradu, gde ste bili i direktor Drame. Da li spremate nešto novo u svojoj matičnoj kući i kako ocenjujete njen sadašnji repertoar?

– Nerado komentarišem aktuelna zbivanja u Narodnom pozorištu jer je to moja kuća u kojoj sam se, takođe, profesionalno afirmisao i koju zbog toga, i mnogo čega drugog, iskreno cenim. Posebno mi je teško da komentarišem repertoar u čijem kreiranju već duže vreme, ne svojom voljom, ne učestvujem. Ali ono što ću uvek da ističem jesu umetnički potencijali Drame Narodnog pozorišta koja ih je u periodu od 2015. do 2018. godine pokazala, redovno učestvujući i osvajajući značajna priznanja svojim predstavama na skoro svim bitnim regionalnim teatarskim festivalima, od Bitefa, Sterijinog pozorja, sarajevskog MESS-a, zagrebačkih Dana satire, riječkog Festivala malih scena, ljubljanskog SNG Drama Festivala, budimpeštanskog MITEM-a… Kruna tog uspona bilo je učešće na Festivalu u Klužu, u selekciji sa najznačajnijim evropskim teatrima. Pritom, mi smo sezonu 2017/18. završili otvarajući jednu od scena Bergman festivala koprodukcijom koju smo uradili sa Kraljevskim dramskim teatrom Dramaten iz Stokholma, Nacionalnim teatrom iz Kopenhagena i teatrima iz Barselone i Baden Virtemberga, i paralelno sa tim događajem imali smo na Epidaurusu premijeru koprodukcije koju smo realizovali sa Nacionalnim teatrom iz Atine. U odnosu na sve to ostavljam slobodan prostor svakome da izvede zaključak da li su aktuelna zbivanja u Narodnom pozorištu s ove ili s one strane razuma.

Bonus video:

Luna park, kontrola ima svoje granice

 

 

 

Komentari

Vaš komentar