INTERVJU Jelena Kajgo: Svetom vladaju hipokrizija i surovost

Ova duhovito napisana priča koja boli, slika je savremenog sveta a dešifruje se kroz sukob dve generacije koje pokušavaju da ga razumeju i da se u njemu snađu. Iz pera Kajgo, otuđenje i usamljenost, kao dijagnoza vremena u kojem živimo, otkrivaju na koje kompromise pristajemo i gde su njegove granice. Glumački ansambl predvodi Dara Džokić, a igraju Кatarina Marković, Milica Miihajlović, Jelena Petrović, Vladislav Mihailović, Petar Mihailović, Teodor Vinčić i Simona Beljac.

Jelena Kajgo rođena je u Beogradu, gde je diplomirala dramaturgiju na Akademiji umetnosti a magistrirala je na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti. Bila je direktorka Bitef teatra i Bitef festivala. Njeni komadi izvedeni su širom Srbije, kao i na scenama u regionu, Evropi i Americi. Radila je adaptaciju i režiju plesnih predstava za decu na scenama Bitef teatra a Izdavačka kuća LOM objavila je knjigu „Drame“kao i njen prvi roman „Male smrti“. Trenutno radi kao pedagog u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ i kao umetnička direktorka Bitef dens kompanijeNapisali ste da je svet “đavolji luna park”. Šta ste pod tim sve mislili?- Nekada se prosto čoveku čini da se neki đavo igra sa ljudskim rodom kao u luna parku i da se baš dobro zabavlja. Tu repliku u drami izgovara junakinja koja se bliži sedamdesetoj godini i prošla je dosta toga u životu. Doživela je jedno parče bezbrižnog života u mladosti, sedamdesetih godina prošlog veka, a onda kao da je sela na rolerkoster koji joj je izmakao tlo pod nogama i baca je u raznim pravcima. Ona sada razmišlja o budućnosti ćerke i unuke i na to sve razumljivo gleda sa velikom zebnjom.

Promenili ste ime komada u “Rolerkoster”. Da li je on "đavolskiji"?- Ispostavilo se da je komad pod nazivom “Luna park” već igran pre petnaestak godina u Beogradu. Ali, zapravo je ovaj novi naslov tačniji. Simbolički ukazuje na život kao vožnju na toj ogromnoj mašni koja tutnji i juri velikom brzinom, pa vam od silnih vratolomija može pripasti muka ili vas može na visini, u tim obrtajima kada visite naglavačke, uhvatiti panika pa poželite da siđete. Ali tu mašinu ne možete zaustaviti, njom upravlja neko drugi. Tako i u životu, pokušavamo da stvari držimo pod kontrolom ali naravno strepimo od neke više sile koja za sekund može sve rasturiti. Kao, recimo, ova pandemija, za par dana ceo svet je bio na kolenima a mi smo postali zatvorenici. Dve godine kasnije, čim smo ugledali svetlo na kraju tunela počeo je rat u Evropi, izbeglice, patnja, razoreni gradovi. Naravno, postoje ljudi koje to ne dotiče preterano, ali i oni počinju da strepe hoće li biti benzina i dovoljno hrane. Džaba vam sav novac sveta ako za njega ne možete kupiti ono što vam treba. Tako da gotovo niko na rolerkosteru nije izuzet.U najavi piše da je reč o komediji.- Da, tekst je pretežno komedija, ali zadire i u ozbiljne teme koje nas se veoma tiču. Ćerka glavne junakinje je u braku sa Englezom, oni žive u Londonu, i tu se pokreće i pitanje emigracije i mešovitih brakova. Recimo, pitanje da li na Balkanu pridajemo veći značaj pojmovima vere i nacije ili je privid da se na Zapadu ljudi time manje bave. Jer, taj svet velike tolerancije i demokratije se sada ostrvio na ruske građane koji žive u Evropi, do mere da recimo jedna bolnica odbija da ih leči. I mi smo prošli sličnu satanizaciju u jednoj sveopštoj generalizaciji i ludilu devedesetih. I kineski građani kada je krenula korona. Čini nam se da je svet zbog svog tehnološkog napretka jako napredan, a u suštini je svest ljudi zastrašujuće retrogradna. Skriva se iza prigodnih i politički korektnih floskula dok svetom vladaju hipokrizija i surovost.

Smatrate li da li kosmopolitizam isključuje osećaj nacionalne pripadnosti?- Da li je to pitanje vere i generacijsko pitanje, da li mlade to manje zanima, pogotovo mlade koji ne odrastaju u Srbiji. Da li time što postajemo građani sveta gubimo svoj identitet i uporište, ili pak dobijamo konačnu slobodu kojoj treba da težimo. To mi je recimo zanimljivo pitanje, u kojoj meri nas naše poreklo određuje, jer nekome je pitanje religije besmislica a neko je za to spreman da da svoj život, da se recimo raznese eksplozivom. To jesu krajnosti, ali su prisutne.Šta vas je potaklo, "žuljalo" kao čoveka, a šta kao pisca, da napišete ovaj komad?- Prva ideja za ovaj komad došla je posle razgovora sa mojom prijateljicom koja živi u Londonu. Ona mi se žalila kako je jako teško upisati dete u dobar vrtić, pa se jedna njena poznanica pretvarala da je katolkinja da bi dete upisala u prestižan katolički vrtić. Meni je ta priča bila i čudna i simpatična u isto vreme, a svakako je imala komični potencijal. Nekada vas društvene konvencije teraju da se priklonite nekoj veri, ili spontano zbog roditelja i porodice, ili ako se udate za stranca, a nekada eto ljudi promene veru da bi ostvarili neki društveno poželjan cilj. Da bi im dete imalo dobru polaznu osnovu u životu.

Koje su granice pragmatičnosti?- To je individualno. Treba biti pragmatičan dokle god se to ne kosi sa našom etikom.Za kog junaka intimno navijate, možda, u svojoj drami?- Zaista imam puno razumevanje za sve svoje likove, jedino tako oni i mogu biti uverljivi. Recimo, u liku glavne junakinje ja se poigravam sa motivima političke nekorektnosti, to su male provokacije koje nas nateraju da se i sami oko nečega prispitamo. Naravno da sam apsolutni zastupnik političke korektnosti, ali kao što rekoh, često se iza toga kriju samo prazne fraze. Kao kada formalno slavite slavu a suštinski niste vernik. Dobro, to je sada više pitanje tradicije a ne vere, nemam naravno ništa protv toga. Ali često se ljudi smatraju vernicima a po svojim delima su veoma daleko od toga. Tako i sa korektnošću, veoma sam razočarana u tu evropsku birokratsku svest. Ta korektnost sada ide do mere da se deca u pojedinim vrtićima u Evropi oslovaljavaju sa “ono”, dakle u nekom srednjem rodu. Da bi mogli da se kasnije odluče da li su dečaci ili devojčice. To su budalaštine. Od te silne korektnosti ide se u neke krajnosti koje su već pomalo bizarne.A, na šta vi ne pristajete?- Ne pristajem, u meri u kojoj je to moguće, da mi svest i život truju banalnosti i besmislice, jako retko gledam televiziju, preletim naravno preko vesti na internetu, ali se trudim da zadržim neki svoj mir. Nažalost, na ustrojstvo sveta vrlo malo možemo uticati, pa hteli ne hteli pristajemo na neke stvari, jer u suprotnom možemo samo pobeći na planinu i živeti daleko od ljudi. Blizak mi je i aktivizam vezan za ekologiju, drago mi je da se budi svest ljudi o tome. Jer, naravno, ni po koju cenu ne smemo pristati da nas nečiji profit truje i uništava.Ne zanima me forma, nego suština

Da li ste vi po profesiji dramaturg ili dramaturškinja?- Iskreno, potpuno mi je svejedno. To je ipak pitanje forme a ne suštine. Meni je važno da žene budu isto plaćene kao muškarci i da budu ravnopravno zastupljene na funkcijama u političkom i javnom životu. Pitanje jezika i roda je pitanje kozmetike, kojoj se srpski jezik iz nekog razloga opire, pa većina tih reči zvuči rogobatno i insistiranje na njima ostvaruje, po mom mišljenju, kontra efekat. Jezik je živ organizam, on se menja, šta prihvati od toga prihvati, nisam za neko nametanje. Naravno, nedostatak reči u ženskom rodu jeste posledica vekovnog života u patrijarhatu. Ali opet, to nije slučaj samo sa srpskim jezikom, u Engleskom jeziku imate reč glumica i konobarica, ali nemate reč umetnica, doktorka, profesorka, slikarka… Ipak, to nije omelo kraljicu Elizabetu I da u XVI veku uvede Englesku u zlatno doba. U novijoj istoriji to nije smetalo Margaret Tačer da bude čelična premijerka. Dakle sami nazivi su po mom mišljenju od sekundarnog značaja.Bonus video: Atelje 212 u Teatru la MaMa u Njujorku

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=balkanbordellogp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3229996"]