Ivan Kovačević, Barcelona Gipsy Balkan Orchestra: Misija nam je da lečimo rane i obnavljamo mostove srušene politikom i fanatizmom

Bend "Barcelona Gipsy Balkan Orchestra", poznat po jedinstvenoj fuziji muzičkih tradicija Balkana i Mediterana, posle Aranđelovca i Loznice, nastavlja uzbudljivu turneju kroz Srbiju i to večerašnjim koncertom u Kragujevcu u "Zastavinoj" Bašti. Već sutra stižu u Beograd, u "Dorćol Platz", a 15. avgusta u Sremsku Mitrovicu.

Sastav je započeo svoju umetničku priču na sedam jezika pre 12 godina u Barseloni slučajnim okupljanjem umetnika iz različitih zemalja i muzičkih žanrova i to baš na Svetski dan Roma.

- Sećam se kako smo se popeli na binu, a da nismo jedni druge ni znali. Shvatili smo da postoji neka posebna veza, neka energija koju ne treba ignorisati. Odatle je sve krenulo - evocira uspomene za Nova.rs kontrabasista Ivan Kovačević, koji dolazi iz Srbije, dok su ostali članovi iz Italije, Francuske, Ukrajine i različitih delova Španije.

Činjenica da svi dolaze iz različitih muzičkih svetova je, prema njegovom mišljenju, mnogo više uticala na njihov zvuk, nego geografsko poreklo.

- Niko od nas nije imao bliski susret sa balkanskom muzikom pre BGKO (prvi naziv benda “Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra”, prim.aut.), tako da smo ušli bez predrasuda, kompleksa, čisto i iskreno. Toliko različitih pogleda na muziku sklopljeno je u jednu priču. Rad je ono što nas spaja. Mnogo istražujemo, i vežbamo, kako sami, tako i u grupi. Kroz naše ruke prođe mnogo pesama pre nego što neke postanu deo repertoara. Jezik svakog naroda unosi drugačiju osnovu u svaku kompoziciju, budi u nama nešto novo. To je, ipak, srž svake nacije i ono što je presudno. Sve ostalo je rad. A i svi koji su kroz bend prošli ostavili su zauvek parče sebe, kao muzičari, umetnici, kao ljudi...

U bendu je od starta glavni vokal bila španska pevačica Sandra Sangiao. Međutim, iako su BGKO mnogi prepoznavali upravo po njenom glasu, otišla je iz benda 2019. godine, a zamenila ju je Italijanka Margerita Abita:

- Odlazak Sandre je u momentu, kada se desio, bilo najbolje rešenje, jer nismo više bili produktivni zajedno. Ona je umetnica kakva se jednom rađa, takav talenat sam retko u životu video, ali kreativni umor je učinio svoje. Margerita je unela svežinu, stvaralačku mladost i to je bilo upravo ono što nam je trebalo. Podstakla nas je da stvari vidimo iz drugog ugla, zasučemo rukave i ponovo uletimo u vode stvaralaštva.

https://www.youtube.com/watch?v=Zf_yRFeW5I8

Ritam Balkana prodire u dušu

Iako potiču iz različitih delova sveta, svi muzičari su stancionirani u Barseloni, a kako su se svi “zarazili” ritmom Balkana?

- Našao sam se slučajno na pravom mestu u pravo vreme. Poreklo tu nije mnogo igralo bitnu ulogu, s obzirom na to da se ceo život bavim muzikom “crnog” porekla. Ne samo u ovom, već i kroz druge projekte. Kada smo osnovali BGKO, nismo baš znali šta radimo, samo smo osetili da u toj muzici ima nešto što nas privlači. Kao i sam Balkan, naša muzika je nabijena emocijama, srećom, tugom, radošću, patnjom... To je ono što Balkance čini onim što jesmo, i u dobru i u zlu!

Kovačević ističe da je katalonska prestonica mesto za stvaranje, njihova baza i inspiracija, a pomenuta emocija išarana bojama Balkana je nešto što i tamo “prodire svima u dušu”.

- Ljudi je osećaju iako ne razumeju tekst, a vrlo često ni ritam. Jednostavno osećaju nešto, a da ne znaju ni sami šta. Verovatno nešto iskonsko, teško objašnjivo.

Želimo da Srbija peva i pamti

Publika u Srbiji, kako kaže Ivan Kovačević, može na koncertima da očekuje nešto potpuno drugačije:

- Ovi koncerti u Srbiji su novina i za nas. Odavno sam želeo da nastupamo na „Dorćol Platzu“, samo nisam znao u kom muzičkom formatu. Ideja “Dorćol Sessions” je kao koncept počela da se rađa kada je beogradska publika sve češće pitala kada će se desiti koncert tokom kojeg se igra, bez sedenja. Radili smo „Jevremovac“, ali to nije ono na šta su mislili. Ljudima treba pritisak, zvučni, emotivni i prostorni. Repertoar koji se sprema za te koncerte je vanredan. Ima pesama koje nismo dugo svirali, a ima i dosta novih numera koja sada sviramo prvi put i nećemo ih više izvoditi. Dosta njih publika ne očekuje, biće to iznenađenje, nadamo se prijatno. Da Srbija igra, peva, pamti. Kad se završi leto, nastavljamo sa pripremama novih pesama koje smo započeli pre nekoliko meseci, a prekinute su letnjim turnejama. Bliže se i neke nove umetničke saradnje, a i prezentacije novog albuma, koji je izašao pre tri meseca.

https://www.youtube.com/watch?v=PFuslakJCms

Jedna od najprepoznatljivijih pesama iz njihovog opusa, koja ima posebno mesto, jeste “Od Ebra do Dunava”, a naš sagovornik otkriva njima važnu priču kako je nastala:

- Melodija pesme “Opa Cupa” Šabana Bajramovića nam se vrtela po glavi i želeli smo na neki način da je vežemo muzički za “Ay Carmela”, špansku revolucionarnu pesmu. Muzički je to bilo lako, ali posle nekoliko izvođenja smo shvatili da reči ne odgovaraju sasvim, te smo tražili od moje sestre da napiše nov tekst. Njeno iskustvo u pisanju i naša muzikalnost doveli su do novog teksta. Sam slogan “Od Ebra do Dunava” je došao u poslednjem momentu u toku snimanja. Slučajno je neko rekao tu frazu i u tom sam momentu shvatio da je to naš koncept i tražio Sandri da je ponovo otpeva, ali s novom frazom. Pogledala me je kao da sam poludeo, ali čim je prvi put to otpevala na snimku, ostalo je, i svi smo znali da se priča uobličila u ono što smo danas - spoj svih ljudi između dve reke koje se neće nikada spojiti. Kada se to prenese na globalni nivo, to je suština našeg stvaralaštva!

https://www.youtube.com/watch?v=uOtGayTFmF8

Nostalgija kao krst

Moto muzike “Barcelona Gipsy Balkan Orchestra” je da spaja narode sa različitih strana, i to ne samo u bendu, nego i u publici, te pitamo koliko u ovim (ne)vremenima u kojima živimo ona ima moć da premosti razlike i približi ljude?

- Dokazali smo mnogo puta da ima. Naša mala misija jeste da lečimo rane i obnavljamo mostove srušene politikom i religioznim i nacionalnim fanatizmom. Ne verujemo ni u granice, ni u zastave, ni himne. Trudimo se da se na našim koncertima ljudi osećaju delom nečeg višeg, iznad svega toga. Da izađu sa koncerta makar malo drugačiji - kaže naš sagovornik.

Iako već dugo godina živi u Barseloni, priznaje da je “nostalgija krst koga se neće nikada osloboditi”:

- S tim sam se odavno pomirio, ali kao umetnik i muzičar se u Srbiji osećam kao apsolutni turista. Jako malo dodirnih tačaka imam sa načinom rada koji vidim da se ovde i dalje praktikuje. Postoji mnogo problema na muzičkom nivou i to me zaista pogađa. Pomažem koliko mogu - pet bendova različitih žanrova sam doveo više puta u poslednjih 15 godina, ali to su samo mrvice u odnosu na globalno stanje. Borim se koliko mogu, ipak je Srbija moja zemlja, ovo je moj narod, tlo, moji koreni. Predaja nije opcija, pa dokle izdržimo!

Bonus video: Agelast Session sa bendom Porto Morto