INTERVJU Gojko Božović: Dve su opcije za odlazak ovog režima

Pričati sa Gojkom Božovićem, piscem i glavnim urednikom Arhipelaga uvek je poseban izazov jer je u pitanju intelektualac kakvog bi svaka kultura poželela. Obrazovan, načitan, čovek sa vrlo jasnim stavovima o književnosti, društvu, politici i generalno svetu oko sebe.Otkazivanje Sajma knjiga samo je prvi motiv da popričamo sa Gojkom Božovićem o različitim temama.

– Odluka o otkazivanju je razumna, ali je zakasnela. Sve što se zna sada znalo se i pre dva meseca. Sajam knjiga je važan i potreban, ali u ovoj situaciji nije moguć. On nije otkazan zbog izdavača, nego zbog pandemije. Niko nije više zainteresovan za Sajam knjiga od izdavača i čitalaca. Biće teško obnoviti socijalni i kulturni život posle pandemije, ali da bi to bilo moguće, moramo već sada razmišljati o danu posle i moramo biti odgovorni u pristupu poznatim događajima kako ne bi bili upropašćeni neodgovornim i nerealnim pristupima. Moramo u ovim okolnostima da osnažimo kontakte sa čitaocima uz pomoć knjižara i kulturnih institucija, klubova čitalaca i, pogotovu, novih medija.Ljudmila Ulicka je sada bila u najužem krugu na kladionici za Nobela. Trebalo je da bude Arhipelagov gost pre nekoliko godina u Beogradu, međutim, zbog bolesti nije. Da li se nešto planira u vezi sa njenim eventualnim novim dolaskom?– Žao mi je što je pre nekoliko godina dolazak Ljudmile Ulicke u Beograd otkazan u poslednjem trenutku. Ulicka je neprevaziđeni majstor pripovedanja, ali i savršena sagovornica. Voli susrete sa čitaocima, a u knjizi "Sveto smeće" na jednom mestu piše kako je impresionirana da se u jednoj maloj zemlji kao što je Srbija toliko knjiga prevodi i objavljuje. Svakako ćemo se potruditi da, kada se situacija s pandemijom stabilizuje, organizujemo susret Ulicke sa srpskim čitaocima. S druge strane, taj susret je već neprekinut i intenzivan. Ulicka je veoma čitana u Srbiji, sve njene knjige su imale odličan prijem. Posle nekoliko romana, Arhipelag je pre godinu dana objavio njenu knjigu autobiografskih priča i eseja Sveto smeće, a upravo je objavljena i knjiga priča "O telu duše".

Šta vama govori ime novog nobelovca Abdulrazaka Gurne? Da li ste znali za njega? Svi su iznenađeni.– Nisam čitao knjige Abdulrazaka Gurne. Njegovo ime znam po čuvenju. U nizu iznenađujućih odluka koje je doneo Nobelov komitet, ovo je svakako jedno od najvećih iznenađenja. Poslednjih desetak godina Nobelov komitet donosi odluke kojima čas izaziva kontroverze i javne bure, čas smiruje situaciju, čas želi da geografski proširi polje svog interesovanja, čas želi da se predstavi saobražen duhu vremena i modernosti, pa tako proširuje polje književnosti i kulture otvarajući se i za pop kulturu. Ali sve će to, u konkretnom slučaju, biti manje važno ako zahvaljujući ovoj odluci upoznamo jednog dobrog pisca i ako odluka baci više svetla na savremenu afričku književnost.Kada Arhipelag planira da objavi poslednju knjigu Havijera Serkasa “Terra Alta” za koju je dobio špansku nagradu Planeta?– Arhipelag je do sada objavio tri romana Havijera Serkasa – najpre „Salaminske vojnike“, potom „Hohštaplera“ i „Kralja senki“. Planiramo da roman „Terra Alta“ objavimo tokom sledeće godine. Istovremeno cenjen od kritike i čitan u ogromnim tiražima, Havijer Serkas je stekao slavu jednog od vodećih savremenih evropskih romansijera, oblikujući čitav jedan novi model evropskog romana. To je, s jedne strane, model dokumentarnog romana u kome se postepeno i na osnovu nepobitnih istorijskih činjenica oživljava jedno vreme, jedan događaj ili jedan ljudski život. S druge strane, u tim romanima i sam Serkas je jedan od junaka, neko ko istražuje činjenice života svojih junaka i zajedno s njima proživljava dramu o kojoj piše. Tu se ukazuje osobeno iskustvo autofikcije. Nimalo nije slučajno da Havijer Serkas posebno ceni Danila Kiša, pa je u njegovom romanu Kralj senki Kiš povlašćena figura, a Kišova priča „Slavno je za otadžbinu mreti“ iz knjige Enciklopedija mrtvih, zapravo, najbolji ključ za razumevanje tog romana.

Neke knjige nezasluženo prođu van radara, stiče se utisak da je takva Arhipelagova knjiga o Zoranu Đinđiću „Portret političara u mladosti“ Dragana Lakićevića Lakasa iz 2018.– Svakako je knjiga prošla slabije nego što zaslužuje. Ali većina knjiga danas ostaje izvan radara. Najpre, knjiga ima mnogo, pa onda za preostalu pažnju konkuriše veliki broj knjiga. Drugo, o knjigama se malo govori. One su izgubile socijalni uticaj, malo su vidljive u javnosti, najčešće su vidljive samo ukoliko se u njima prepoznaje efekat zabave. Ovim osnovnim razlozima pridružujue se treći, u najbližoj vezi s knjigom Portret političara u mladosti. Za razliku od angloameričke kulture u kojoj su to najčitaniji žanrovi, biografije i autobiografije kod nas nikada nisu bile osobito čitane. O knjizi Portret političara u mladosti pisalo se dosta, povodom nje je organizovan čitav niz javnih i vrlo posećenih događaja. Ali knjiga nije postala bestseler. Zoran Đinđić nije bio popularan dok se bavio politikom i dok je bio na vlasti. Postao je popularan posle svog ubistva. Ali i taj odnos široke javnosti više je ritualan nego u duhu susreta s njegovom politikom ili s njegovim filozofskim ili publicističkim knjigama.Izgleda kao da smo kao narod prihvatili da ćemo živeti još dugo godina bez demokratije kakvu smo teškom mukom stekli 5. oktobra. Kakav je vaš utisak?- Demokratija ima uspone i padove. Ni u jednom ni u drugom slučaju nismo nedužni. Demokratija nastaje s teškom mukom, a razara se lako i namah, neretko i uz korišćenje demokratskih institucija i procedura. Srpskoj demokratiji nastaloj posle 5. oktobra ništa nije bilo naklonjeno. Ni naše demokratsko iskustvo, ni preovlađujuća politička kultura, ni teško nasleđe Miloševićevog režima, ni ekonomsko zaostajanje, ni međunarodne okolnosti. Demokratija nije propala zato što je imala brojne i moćne neprijatelje nego zato što nije imala dovoljno prijatelja. Ali ne mislim da smo kao narod prihvatili da živimo bez demokratije. Niko nas to nije pitao.U proteklih deset godina u Srbiji je obnovljen autoritarni poredak, a uporedo s tim kontinuirano traje nastojanje da se oblikuje jednopartijski sistem. Demokratiju neće obnoviti neprijatelji demokratije. Ona će se obnoviti ili tako što će režim izgubiti međunarodnu podršku, ili tako što će dovoljan broj građana odlučiti da ostvari svoje interese u Srbiji kao u zemlji u kojoj žive i u kojoj, kao uređenoj i slobodnoj, žele da žive i njihova deca. Meni bi, naravno, bila draža ova druga opcija.Jednom prilikom ste rekli da je kultura bila važna u 20. veku, a da je u 21. veku na sceni masovna kultura. Da li to znači da je kultura sada andergraund, da moramo to da prihvatimo kao realnost sa kojom živimo?– U celom modernom dobu kultura je presudno važna. Ona oblikuje društva i pojedince, stvara običaje i prihvatljive modele, za njom posežu i prevratnici i konzervativci, i demokratije i diktature. Kultura se doživljava kao formativna osnova i mera i slobodnog i neslobodnog društva. Totalitarna društva nacizma i komunizma su kontrolisala kulturu, ali su joj priznavala vrednost. Kontrolisali su je zato što su se nje plašili i verovali u njenu snagu. U drugoj polovini 20. veka pojavljuje se na sceni i u važnoj ulozi pop kultura. Između nje i visoke kulture ima nesporazuma, surevnjivosti i varnica, ali su u njihovom odnosu, nekad protivrečnom, nekad prožimajućem, nastali neki od najuzbudljivijih trenutaka u kulturi novijeg vremena. Ali na samom kraju 20. veka pojavila se masovna kultura koja je suštinski neprijatelj i visoke kulture i pop kulture. To je kultura potrošnje a ne kultura kreativnosti. To je kultura popularnosti a ne kultura ostvarenosti. To je kultura fame i spinova, estrade i tabloida a ne kultura novih dela i važnih ideja. Otuda kultura više nema centralnu ulogu u modernom društvu, ona je potisnuta na margine, najviše u privatnost ljudi koji su zainteresovani za kulturu. To nije prirodno stanje, a ostavlja porazne posledice po čitava društva. Uspon masovne kulture i marginalizacija visoke kulture jeste jedan od uzroka pojave populizma kao globalnog političkog procesa koji razara demokratiju i institucije, javnu scenu i kritičko mišljenje.Da li kao pesnik imate utisak da je poezija trenutno jako popularna na društvenim mrežama?– Možda ne sasvim popularna, ali poezija doživljava neobično zanimljiv susret s društvenim mrežama. Videćemo koliko će taj susret potrajati i kakve će sve oblike ubuduće uzimati, ali već godinama poezija je prisutnija na društvenim mrežama, osobito na Fejsbuku, Instagramu ili Tviteru, nego u književnom životu ili u izlozima knjižara. Pokazuje se da je poezija, delimično i zbog svoje sažetosti, pogodna da se nađe na društvenim mrežama. To je, naravno, novo obilje i kakofonija, ali ne treba potcenjivati ni to što neke pesme stiču veliku slavu i čitanost u novom mediju, ni sposobnost poezije da opstane i kada je na rubu javnosti ili da u novom mediju zasija starom i nepomućenom snagom.Kako je prošlo gostovanje kanadskog pisca Dejvida Homela u Beogradu pre nekoliko dana?– Dejvid Homel je naš stari prijatelj, drago mi je da je nakratko posetio Beograd kao gost Arhipelaga i Beogradskog festivala evropske književnosti. Pandemija je sprečila da pravimo javne događaje, ali smo organizovali Homelove susrete s medijima, potpisivanje knjiga, kao i posete nekim kulturnim institucijama Beograda. Arhipelag je objavio tri romana Dejvida Homela nastala u koautorstvu sa ilustratorkom Mari Luis Gej: Putujući cirkus, Put pod noge i Leto u gradu.

Koje knjige biste izdvojili iz vaše nove ponude za ovu jesen?– Upravo su objavljeni nova knjiga priča Ljudmile Ulicke „O telu duše“ i knjiga eseja Čarlsa Simića „Anđeli na žici za veš“. Objavljujemo nove romane Nine Savčić, Ratka Dangubića, Lasla Blaškovića, Saše Obradovića, Nikole Moravčevića, Janija Virka, Andrija Ljubke, Vadima Leventalja ili Roberta Menasea. Objavićemo uskoro i antologiju savremene rumunske priče. Drago mi je da ćemo objaviti i nekoliko pesničkih knjiga, između ostalog, izabrane pesme Slobodana Zubanovića. U pripremi su i knjige drama Marije Karaklajić i Katarine Vešović. Pored knjige Sebastijana Konrada „Šta je globalna istorija“, objavićemo i dve kapitalno važne knjige iz oblasti istoriografije. Jedno je izuzetna Staljinova biografija iz pera Olega Hlevnjuka „Život jednog vođe“. Drugo je „Istorija Jadrana“ italijanskog istoričara Eđidija Ivetića. Posebno sam zadovoljan knjigom koja će biti veliko iznenađenje za čitaoce. To je knjiga „Iz prepiske“ Danila Kiša koju priređuje Mirjana Miočinović. Tu je mnoštvo pronađenih Kišovih pisama i pisama Kišu najrazličitijih ljudi, od Milovana Đilasa do Miroslava Krleže, od Daviča do Pekića, od Dovlatova do Kundere, od Okudžave do Susan Sontag, od Karla Štajnera do Ljube Popovića. Ta knjiga će biti čitav kulturni i književni događaj, ali je ta prepiska istovremeno i najbolja Kišova biografija.Bonus video: Lista najopuštenijih gradova za turiste, a gde je na spisku Beograd?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortinajopustenijigradovisvetaispdz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2535530"]