1
Meni je tema rata, pokušaja povratka slobode, opsesivna. Ja uporno pričam da ne pišem o ratu, već pišem o ljubavi. O onome što je dominantno nama, a nedostaje nam, kaže za Nova.rs pisac "Šindlerovog lifta".
Među gostima 15. Krokodila koji se ove godine održava pod naslovom “Prostori slobode” od 15. do 18. juna, je i pisac Darko Cvijetić (Prijedor, 1968), jedan od najpopularnijih i najcenjenijih regionalnih autora danas. On će sutra, tokom završne večeri, na pozornici ispred Muzeja Jugoslavije čitati delove iz svoje knjige “Šindlerov lift”, sa kojom se i proslavio. Pored pomenutog romana, Cvijetić je ovdašnjoj čitalačkoj publici poznat i po knjigama “Što na podu spavaš” i “Noćna straža” (Književna radionica Rašić). On je prvenstveno pesnik, ali i reditelj, glumac i dramaturg u Pozorištu Prijedor, gde je režirao od Beketa do Čehova, i igrao Raskoljnikova, Borisa Davidoviča, Estragona… Član je P.E.N. Centra Bosne i Hercegovine, Društva pisaca BiH i Hrvatskog društva pisaca.
Inače, Darko je jedan srdačan, neposredan i prijatan čovek, koji će vam već tokom upoznavanja postati drag, jer u svakom momentu pokazuje koliko mu je važno da ukaže poštovanje osobi sa kojom komunicira. Dok sedimo u lobiju hotela u blizini OŠ “Vladislav Ribnikar”, pitamo ga na početku kakvo mu osećanje donosi dolazak u Beograd prvi put nakon tragedije u školi.
– Ja dolazim s područja koje je prepuno tragedije, tako da ta konstantna tragičnost je meni neprekidno nad glavom, dolazite iz jednog mraka u drugi mrak. Čini mi se da od moje 24. godine, od početka rata, još uvek nije svanuo dan. Izuzev nekih ličnih radosti, mi živimo permanentno ludilo iz kojeg ne vidim izlaz. Kontaminirani smo zlom iz devedesetih godina, i nismo u stanju da ga prevaziđemo. Iskreno se nadam da će nove generacije jednoga dana u tome uspeti – kaže Darko Cvijetić za Nova.rs.
Kada pominjete nove generacije i nadu u mlade ljude, ne mogu da se ne setim jedne vaše skorašnje kolumne u kojoj se pitate kako smo od EKV-a došli do DJ Krmka. Kako zaista?
– Desilo se jedno moralno potonuće. Imamo ključni problem u sistemu obrazovanja. Fali nam predmet empatije od detinjstva do fakulteta. Mi živimo u društvu gde je empatija proterana. Vidim da se pojavljuju mladi ljudi koji su vrlo fašistoidni što je zapanjujeće, a to se jedino može kvalifikovati potpuno pogrešnim sistemom obrazovanja. Teško je to i definisati, to je već pitanje za sociologe i psihijatre: šta se s nama zaista događa? To već dugo vremena traje, i u toj permanenciji od 30 godina nenormalnosti teško je osvajati male prostore slobode, kao što je, na primer, i ovaj festival Krokodil. Mislim da svaka mala deonica, koja se osvoji kao oslobođena teritorija, je vrlo važna.
Napisali ste nedavno: “Sada je sve – podivljala rulja navijača, psujućih vozača, svuda pruski „ćelavi dječaci“, Renaulti, Audiji, Mercedesi, teretane i kockarnice kao pokušaji da se kontrolira moralno raspadnuto društvo, s bogom na usnama…” Da li se u takvim okolnostima treba povući u svoj mikro svet ili je bolje izložiti se i buniti se protiv takve stvarnosti?
– I jedan i drugi način su legitimni. Jedno je pokušaj da se spasite i zadržite psihu u koliko-toliko normalnom stanju. Ja sam uhvatio sebe da bežim od ljudi, među ptice, među drveće… Čini mi se da je to normalnije okruženje nego ljudi koji su podivljali poslednjih 30 godina. A na drugoj strani, taj nekakav kolektivni pokušaj da se nekako otreznimo, kao ovi protesti u Beogradu, je vrlo važan. Sam čin napada na glumce je antiduhovan. Nenormalno je da odjednom imamo kult tela nasuprot kultu duha koji smo potpuno rasturili. Mi se akultiviramo, to je kod nas postalo izraženo na tumoroidan način. Pogledajte sve segmente, od muzike pa do ponašanja na ulici, elementarna kultura je srušena.
S obzirom na vaše knjige i njihovu percepciju u javnosti, neko od pisaca je rekao da “ako neko treba da piše o ratu, treba da piše Darko Cvijetić”. Kako vam to zvuči?
– Volio bih da se odmaknem od te moje opsesivne teme, međutim, ne uspevam. Uvek se vratim na kraju tom stroju koji je mleo ljude. Verovatno je to kod mene izraženo zbog moje porodice. Moj rođeni brat je bio zarobljen sa 18 godina u kasarni “Viktor Bubanj” u Sarajevu tokom rata, i nakon devet meseci vratio se sed, a nakon toga je ranjavan. Da se stvari oko mene odvijaju na drugačiji način, verovatno bi se moja književnost pomerala ka drugačijim temama. Da li sam ja dotakao neke strukturne bitne teme rata koje nisu drugi? Ne znam. Ima sjajnih pisaca u regionu koji su mlađi, inventivniji i bolji. Mene je rat obeležio i to će ostati moja tema.
Pričaćete na Krokodilovom panelu „Trenutak kada je meni počeo mir“. Kada je zaista vama počeo mir?
– Meni mir nikada nije počeo. Ali ispričaću vam situaciju iz mog romana „Šindlerov lift“, koja je istinita. U mom soliteru su živele dve bake koje su različite nacionalnosti, jedna je Milosava, a druga je Subha. Jednoj je sin ubijen, a drugoj je sin bio optužen za ratne zločine, i pobegao je negde u Australiju, recimo. I te dve gospođe su izbegavale jedna drugu, ali vremenom one su ponovno počele da se druže, kao pre rata. Milosava je umrla pre godinu dana, i te večeri kada je umrla, Kamerni teatar je igrao predstavu „Šindlerov lift“ u Zenici. Nazvao sam telefonom glumicu Tatjanu Šojić koja igra u predstavi Milosavu, i rekao sam joj: „Znaš, Tanja, umrla je“. Ona je odigrala predstavu i na kraju je prekinula aplauz publike i rekla da je lik koji ona igra preminuo upravo. Sva publika je ustala i aplaudirala je. I to je zapravo za mene momenat kada bi mogao početi mir.
Apropo toga, da li je tačno da pisac uvek priča jednu istu svoju priču koju mora da ispriča?
– Naravno, sto posto je tako. Bez obzira koliko vi bežali od toga. Neprekidno ste zapravo u okviru tog kruga. Meni je tema rata, pokušaja povratka slobode, opsesivna. Ja uporno pričam da ne pišem o ratu, već pišem o ljubavi. O onome što je dominantno nama, a nedostaje nam. Meni se događa da me ljudi u Sarajevu prepoznaju i žele samo da me zagrle. Pazite, zamislite vi taj zagrljaj! Ili u Zagrebu, Novom Sadu… To su meni fantastične stvari i to je zapravo najveći uspeh. Nakon promocije knjige čovek mi prilazi i kaže mi: “Želim da mi potpišete knjigu i ako mogu da vas zagrlim.” To još uvek govori o nekom potencijalu emocija koji još nije zgažen.
Sa Kokanom Mladenovićem ste radili predstavu po vašem romanu “Što na podu spavaš”, u kojoj ste i glumili. To je jedinstven slučaj. Kakav je osećaj glumiti u sopstvenom komadu?
– To je pomalo apsurdna, šizoidna i čudna situacija, u kojoj ja kao glumac nikada nisam bio. Ja sam mislio da sam objavljivanjem romana stavio tačku na to, međutim, ovo je bilo ponovno plivanje uzvodno. Bilo je vrlo traumatično, bilo je momenata kada sam “pucao”, jer su neke scene bile vrlo mučne i teške, i meni i mojim kolegama koji igraju sa mnom u predstavi. Ali za mene je sve to bilo važno i snažno iskustvo koje ja nikada neću zaboraviti.
Vi ste pozorišni reditelj, dramaturg i glumac istovremeno. Otkud kod vas ta ljubav prema pozorištu?
– Od bake, ona je bila “pričopričateljica”, i to se kroz čitav roman “Što na podu spavaš” presijava. Bila je prepuna priča, i u meni je osetila medij koji te priče prima. Ona je meni stalno govorila da je sanjala da bude glumica, i kao da sam joj vratio nekakav dug kroz moje bavljenje pozorištem. Čak i moje pisanje je duboko kliconosno inficirano bakinim pričama.
Bonus video: Božo Korpivica o romanu „Deca“ Milene Marković