7
Cene u poslednje vreme prave skok s motkom a firme se zatvaraju. A i ne može svako da uđe u vladajuću koaliciju i kriminal, mada bi mnogi želeli. Ili naprave pakt sa šejtanom a opet nedovoljno prihoduju ili se prodaju za puko obećanje da će jednom dobiti nešto, kaže za Nova.rs pisac Igor Marojević.
Istinska književnost ne može biti beg od tamne supstance, reči su pisca Igora Marojevića, koji je tu tminu čitaocima ponudio u svom poslednjem romanu „Ostaci sveta„. Surovo podsećanje na tragedije 20. veka – Španski građanski rat, Jasenovac, Blajburg, Nato bombardovanje Jugoslavije donelo mu je izvrsne kritike, ali i nagrade „Meša Selimović„, „Despot Stefan Lazarević“, „Tronoški rodoslov“, Solarisov roman godine, „Zlatni beočug“…
I pisac je sad, ali samo naizgled, načinio zaokret ponudivši publici knjigu kratke proze “Sve za lepotu” u izdanju „Derete“.
Opisujući ga kao „intrigantni brevijar o lepoti koja se ulančava kroz težnje likova za ljubavlju, snom, svetom i stvaranjem, za unutrašnjim i spoljašnjim životom u lepom mestu, za umetnošću, erotikom i telom“ čitaocima predstavlja savremene junake, ali i Federika Garsiju Lorku, Valtera Benjamina, Franca Ferdinanda, Anta Pavelića, Milana Stojadinovića, Ćićolinu…
I dok je „Sve za lepotu“ zbirka ranije objavljivanih, ali izmenjenih priča, kao i nekoliko novih koje su prvi put pred čitaocima, Igor Marojević u razgovoru za Nova.rs objašnjava zašto je baš ovo dobar trenutak za prozu:
– Svaki trenutak je dobar za prozu, u skladu sa jednom od ovdašnjih marginalnih poslovica naroda sklonog poslovicama a koja glasi: „Nema dana bez romana“, bez obzira na to šta se njome izvorno želi reći. No, ovaj trenutak je po meni bio dobar za kratku prozu jer sam u jednom momentu morao da napravim izbor iz svoje ranije objavljivane i neobjavljivane kratke proze. Pošto sam od 2018, od romana „Tuđine“, kao završnice svog „Beogradskog petoknjižja“, u fazi izvesnog podvlačenja crte – pa su tako „Ostaci sveta“ pretposlednji roman iz petoknjižja „Etnofikcija“, a trenutno radim na završnom romanu te pentalogije „Etno“ – i „Sve za lepotu“ je takođe izvesno podvlačenje crte. Po meni, najbolje što sam dao iz svojih kratkih narativa. Tek kad čovek višestruko podvuče crtu, može tačno da zna gde je, šta je uradio i čime će eventualno dalje da se bavi.
Naziv nove knjige proze „Sve za lepotu“ možda bi nekog čitaoca mogao da „obmane“, misleći da ga očekuje vodič ili uputstvo za to „kako biti lep“?
– Nisam želeo tipičan the best of, ne volim kompilacije. Pošto sam primetio da je lepota pojam koji se pojavljuje u svakoj od mojih novih i većini izabranih priča, iz zbirki „Tragači“, „Mediterani“ i „Beograđanke“, retke od njih koje su bile lišene koncepta lepote, dopunio sam tim konceptom. Ili sam ga, ako je već bio zastupljen, pojačao, kako bih pripovesti tešnje privezao uz pojam lepote. Tako da ovo jeste ultimativni izbor mojih kratkih narativa ali se on može čitati i kao roman u kojem je lepota glavna junakinja koja se agilno kreće iz mesta u mesto, okolnosti u okolnost, od savremenosti do 1914. godine. Na kraju krajeva, naslov jeste tu da bude višesmislen, pa i da zavara pri čemu „Sve za lepotu“ dopušta doslovno, ali i ironijsko čitanje, kao i, nadam se, brojna druga. Naravno, konačnije tumačenje svojih naslova i knjiga prepuštam čitaocu.
Lepota se u Vašim pričama krije na neočekivanim mestima. Teško da bi nekom prva asocijacija na lepotu bili ubistvo Franca Ferdinanda, Pavelićeva i Lorkina smrt, ratovi, šverc ili bombardovanje na ovim prostorima?
– Po mom skromnom mišljenju, književnost i treba da ide dalje od prvoloptaških tematskih i motivskih asocijacija. Po mom još skomnijem mišljenju, lepota je i u svom svakodnevičkom i istorijskom poimanju zbir lepih pauza između ružnog i banalnog. Možda i sam naslov knjige pruža odgovor na Vaše pitanje.
Sa pričom „Unutra“, iako počinje s prvim danima bombardovanja tadašnje Jugoslavije kada Vaša junakinja bira samovoljni lokdaun, ispostavlja se kao da ste anticipirali trenutak u kome se svet nalazi gotovo dve godine…
– Takođe je jedan od poslova književnosti da anticipira. Kad su se pomenuta, i priča „Igrica“ prvobitno pojavile u zbirci priča „Beograđanke“, mnogima su delovale fantastički. Potonja govori o nasilju devojčica prema drugarici zato što ih pobeđuje u „Farmvilu“, a u međuvremenu sam pročitao nekoliko novinskih tekstova koje govore o sličnoj violenciji sa okidačima iz onlajn sveta. Osim tačne opaske za lokdaun, „Unutra“ je anticipirala sve češće povlačenje ljudi u stanove kako bi se sasvim posvetili onlajnu. Na kraju krajeva, pripovedačica te priče traži svog virtuelnog dečka, za svaki slučaj, na ažuriranoj Guglovoj satelitskoj mapi Minhena i uspeva da ga locira, što je 2014. takođe delovalo fantastički. Onda sam dogodine, ne tražeći ništa posebno, našao svoju neznatnost na ažuriranoj satelitskoj mapi, doduše Zemuna.
Pored priča iz zbirki „Tragači“, „Mediterani“ i „Beograđanke“, „glavni adut“ ove knjige svakako je poglavlje naslovljeno „Smrt poznatih“. Koliko je bilo teško „ući u glavu“ i sudnje trenutke Gabrijela Garsije Lorke, Franca Ferdinanda, Anta Pavelića, Valtera Benjamina?
– Književnost bi morali da interesuju pre svega teški zadaci. Naravno, najteže je bilo ući u poglavnikovu glavu jer je on, kako ste i implicirali, najudaljeniji očekivanoj predstavi o lepom. No ponavljam, ako je naslov „Sve za lepotu“, iza njega moraju da se kriju i takve priče.
Uzbudljivo dočaravate Pavelićev „zbeg“ od Argentine, preko Brazila, do Španije i koliko ga je bolelo što više nije bio moćan i snažan. Koliko je kroz istoriju a i danas za ljude poput poglavnika koban gubitak moći, kada više nema nikog da im kliče „Dobar genij“?
– Mnogo! Velika je to promena. Osim toga takvim ljudima teško pada i kad ostanu bez savetnika koji im pogrešno, ulepšavajući za uho biranog slušaoca, prikazuju raspoloženje na terenu. Takav pristup savetnika stoji iza pada većine predsednika, bilo da su u pitanju Milošević, Tadić ili Đukanović. Iako je i Pavelić imao svoje ulepšivače stvarnosti, pad poglavnika je drugačiji slučaj, jer je on imao taj sitan peh da je strana kojoj se priklonio izgubila svetski rat.
„Portbou je najlepša varoš za sve, pa i za umiranje“, reči su junaka jedne od Vaših priča, smeštene u Španiju. Ali, ima li uopšte lepog mesta za smrt, i lepote u odlasku?
– Kako da ne, pa to je u nekom drugačijem vidu prisutno i u ovdašnjoj svakodnevici. Koliki samo biraju rodni grad ili selo da se vrate kako bi umrli u najlepšim i najugodnijim mogućim uslovima i da bi se sahranili u mestu iz kojeg su po pravilu za života pobegli glavom bez obzira.
„Ko nije sasvim ni na jednoj strani, možda ima dosta neprijatelja s obe“, citat je koji „stavljate u usta“ Lorki. No, koliko je to opasno, naročito danas, kada je Srbija, ceo svet podeljen?
– Mislim da je ipak bilo opasnije tada jer je Lorka dotični problem, koji mu je praktično presudio, imao u kontekstu početaka Španskog građanskog rata. A i ovako je neprijatno, čovek ako je čvrsto na jednoj strani ima neprijatelje samo sa druge, a neko nedovoljno opredeljen ima sa obe. Ali što se mene tiče, istina, koja mora biti negde po sredini, jeste vredna neprijateljstava pa i smrtne opasnosti, ako ne i smrti.
„Bizarni snovi Beograđanke“ je naziv porno-filma kojeg jedna od Vaših junakinja treba da snima, ali kakvi su danas snovi Vaših sugrađanki?
– Pretpostavljam da bi se većina njih, logično, zadovoljila životom od pre pojave kovida. Što se ostalog tiče, nameće mi se utisak da je pandemija prilično aseksualizovala čeljad, uključujući i sugrađanke. Sve su, čini mi se, ređe čak i one prilike gde sednu momci i jedan drugom, uz kafu ili žestinu, naduvavaju svoje seksualne podvige.
Poput problematične tinejdžerke Mione iz jedne od Vaših priča koju ama baš „sve smara“ – šta Vas lično smara?
– Možda pre svega nagađanje. Većina ljudi hoće ranije da pokaže svoju pretpostavljenu upućenost makar i po cenu da se u nagađanju izlupeta i da bespotrebno baguje komunikaciju nego lepo da postavi pitanje.
„Ovaj žilavi i na sve otporni narod ostaće isti kakav je oduvek. Biće zauvek sličan pričama koje su ga, s njegovim znanjem ili bez njega, oblikovale“, kazuje se u jednoj od priča. Možda jesmo žilavi, ali mislite li da su Srbi zaista na sve otporni?
– Meni se čini da je pripovedačica „Sivog kompleta“, priče iz koje potiče citat, spisateljica Ivana Varajić, prilično ironična. U tom svetlu čitam i prideve unutar prve citirane rečenice, dok mi druga deluje znatno doslovnije.
„Da bi se Katalonija duhovno spasila, moramo što pre srušiti mit o Gaudiju i Benjaminu“, kazuje jedan od Vaših junaka. Koji je mit potrebno srušiti da bi se Srbija spasila?
– Imam utisak da malo šta može spasiti Srbiju. Okolnosti su neprestano sve retrogradnije, laži u javnom diskursu sve veće, a standard očekivanja niži. Nije naročito utešno ni to što je neveselo i u većini država regiona. Doduše, tamo barem postoji opozicija u parlamentu dok je s te strane Srbija Kuba bez okeana.
Tokom proteklih godinu dana „pljuštale“ su nagrade za roman „Ostaci sveta“. Koliko su Vam one značajnije od ovde, po Vama, „izvikanog a devalviranog“ NIN-ovog priznanja? I kako to da izostaju priznanja za Vaš prevodilački rad?
– Te kvalifikacije NIN-ove nagrade ne bih ni sada kvario. Nagrada „Meša Selimović“ mi je značajna ne samo zato što je „Derviš i smrt“ srpski filozofski roman par ekselans nego i stoga što je roman „Ostaci sveta“ dobio dvostruko više glasova velikog žirija od drugoplasirane knjige. Prilično je to čista situacija. Nagrada grada Beograda je bivša Oktobarska nagrada, koju je bilo oduvek teško dobiti i tiče se, sudeći po propozicijama, trajnog doprinosa kulturi grada Beograda.
A ne verujem da će biti nagrada za prevodilački rad. Imam taj peh da uglavnom ne prevodim doslovno već pravim svojevrsne prozne prepeve a to se ovde ne vrednuje naročito. Ali nagrade ne bi smele da budu osnov rada već, ako do njih dođe, njegova posledica. I da nisam dobio nijedno priznanje, objavljivao bih i svoje prozne knjige i upućivao srpske i regionalne čitaoce na njima manje poznate a vredne hispanske autore isto onako kao što već radim.
Kako je danas prosečnom Srbinu, ako čovek nije pripadnik vladajuće koalicije, kriminala ili neke druge lukrativne oblasti? I Vama, kao piscu?
– Nesumnjivo je teško, cene u poslednje vreme prave skok s motkom a firme se zatvaraju. A i ne može svako da uđe u vladajuću koaliciju i kriminal, mada bi mnogi želeli. Ili naprave pakt sa šejtanom a opet nedovoljno prihoduju ili se prodaju za puko obećanje da će jednom dobiti nešto. Kako god zvučalo, meni je 2021. poslovno najuspešnija godina. Ali je inače verovatno najgora, što se odrazilo i ne rekordan broj međuljudskih nesporazuma s kojom ispraćam ovu godinu. No, ne žalim se: izvesna ravnoteža je poželjna u gotovo svakom kontekstu.
Bonus video:
Ljubivoje Ršumović recituje „Domovinu“
