"Vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rječitost. U vinu je sveta iskra. Vino i nadahnuće, to je jedan pojam; rječitost, duh i poezija izlaze iz vina", pisao je Tin Ujević.
Taj citat prenosi Mirko Kovač u eseju „Vino i mlijeko“, objavljenom u tematu „Književnost i alkohol“ u izdanju čačanskog „Gradca“, gde su, pored tekstova autora iz američke, francuske, nemačke, ruske i drugih književnosti, u dobroj meri zastupljeni i autori koji su pisali na našem jeziku, od Ujevića i Radeta Drainca, preko Brane Petrovića, Ljubomira Simovića i legendarnog Libera Markonija, pa do drugih poznatih i manje poznatih savremenih autora.
„Velika su književna imena ušla u legendu po pijančenju; ta je legenda postala neodvojiva od njihovih dijela. Napijalo se u svim epohama i valjda još od prve pisane riječi“, piše Kovač u „Vinu i mlijeku“, podsećajući na to da je „Matoš tvrdio da talenti niču u krajevima bogatim vinovom lozom“, a da je „kralj boema“ Tin Ujević „smatrao piće slobodom i maštao malim fontanama vina, o vinoskocima umjesto vodovoda“ i da je govorio: „Mi smo kroz naraštaje umirali sa čašom u ruci“.
Alkohola je u književnosti kod nas bilo još i pre „prve pisane reči“. U narodnoj poeziji, ako ne u prigodnim pesmama, a ono u poznatom stihu da Marko Kraljević „pola pije, pola Šarcu daje“. Sklonost pisaca da u alkoholu traže nadahnuće i bekstvo često se maskira u boemiju pa se neminovno u tom kontekstu spominju i romantičari poput Đure Jakšića i realisti poput Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Radoja Domanovića… Oni se, izuzev anegdota sa spomenikom Jakšiću i priče Jakova Grobarova iz Đurine kuće u Skadarliji, u izboru priređivača temata Milana Đorđevića i Marjana Čakarevića, nekim čudom ne spominju. Ali ni onih koji su predstavljeni nije malo. Kao što nije bilo malo ni veza alkohola i književnosti, a posebno one ružne, pa i fatalne strane takve simbioze, jer su i na našim prostorima (bile) na snazi „Akademija flaše“, kako je svoj esej naslovio Tin Ujević i ispitivala se „Mistika alkoholizma“, kako o tome piše Svetislav Basara.
„Kada se u književnosti malo radi, onda se o njoj dosta govori, uvijek za stolom. U našoj književnosti vlada banket. Trebalo ju je pretvoriti u prometni artikal, dati joj sjaja i bljeska. Trebalo je da sja kao srebrni noževi i iskričave kapljice u kupi vina“, piše Ujević u eseju „Banketokracija i cvjetanje kulture banketa“, a malo dalje i:
„Kroz čašu, kroz san i oblake vidim čitav karneval, političku komediju, nacionalni cirkus, kulturnu akrobaciju i socijalnu mistifikaciju. Sve je zažarenih obraza, u vrtlogu, dimu. I mene taj alkohol krijepi, obmanjuje me, baca me u mrtvilo i neosjetnost, anestezuje moje granulomske zube i bakterijama nabubrele desni. Od pića me zaboli glava, ali me ne bole zubi.
Gledam kako alkohol stvara poeziju. Gledam kako alkohol piše feljton. Gledam kako alkohol stvara pjesničke forme. Gledam kako iz njega viče kavga, mrzovolja, polemika. Gledam kako alkohol dezorganizuje prozu. Vidim ga kako troši, izjeda i ukida stvarnost. Vidim kako mjesto zakonitoga Duha visine caruje svemoćni i nesputani bog Bahus – Dionizos. Ovih mamurluka nisu znali drevni prijatelji medovine i junački gusari s malih Antila. Ovako sistematski nije pio Kraljević Marko, ni Viljem Šekspir…“
Njegov prijatelj i sabrat u boemskim ludorijama s prve polovine 20. veka, Rade Drainac piše u pesmi „Bolestan i pijan vraćam se iz predgrađa“: „Tu, do kasno u noć dva studenta uz bocu rakije prepiru se o mojoj poeziji“, a potom peva dalje: „I za čudo, svuda sretam srce svoje kao pseto što mučki iz senke plota ujeda: / Poručujem ga u čaši vina; pada s meseca u obliku zamrznute kapi krvi! / Prilepljeno na trule afiše pretvara se u stari brod / Koji iz marseljske luke nosi ubice na Đavolje Ostrvo! / Eto! Posrćem pred utvarom mladosti čiste, koja se pretvara u angorsku mačku; / Defiluju prošli dani kroz armije opranog veća na konopcima; / Mora da sam se ludački opio kad sam I pigment očiju popio: / – Gle! noć me zatvara u stari nakrivljeni fenjer…“
Čakarević u uvodnom eseju „Ludilo u boci“, poredeći ruske i naše autore u drugoj polovini 20. veka, naveo da „uprkos poslovičnom pijančevanju pisaca i umetnika u epohi komunizma, srazmerno mali broj je ta svoja iskustva neposredno i umetnički ubedljivo tematizovao“, izuzimajući iz toga Jakova Grobarova „koji je alkoholne avanture opisao u nekoliko uzbudljivih knjižica“ i „u manjoj meri Milisav Krsmanović, pisane tragove o ovom kompleksu treba tražiti na rubovima opusa, u manje poznatim pesmama, takoreći u sporednim tekstovima“.
„Drugim rečima, cela ona slavna pijana galerija jugoslovenskih pesnika i pisaca, kakvi su pored pomenute dvojice i Aeksandar Sekulić, Ambro Marošević, Slobodan Stojadinović Čude, i mnogi drugi, kada se pogleda malo pažljivije, principijelno je razdvajala svoju književnost od kafanske književne mitologije. Iz tog razloga ne treba da čudi što u ovoj hrestomatiji izostaju neka slavna i na prvi pogled podrazumevana imena, kakva su Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić“, navodi Čakarević.
Međutim, Slobodan Marković, koji je u književnu legendu ušao koliko svojim pesmama i toliko i živopisnim (često i kafanskim) nastupima, nije se mnogo obazirao na te podele. Čuveni Libero Markoni jednu od svojih knjiga nazvao je „Pijanci idu dijagonalno“, odakle je u ovom izboru preštampana njegova prozna „Igračica iz Kambodže“, napisana iz ugla pijane percepcije stvarnosti:
„Popeo sam se na klavir koji mi je pokazivao leđa cele noći i pozvao sam lavove iz šanka da me napadnu ako su im oštri zubi. Lavovi su bili stari i mislili su kako sam ja iz Tarskona, pa se smejali kao da im je frizer poslednjeg kralja sapunjao glavu. U redu! I pala je jedna dobra stolica u stomak izlogu. Iskoristio sam taj otvor i nestao između kuća, u kojima su teško disale porodilje, gde se grizli mladenci, svučeni, bez belog, gde se žene proste trudile da znaju stenografiju, gde su uši zapaljenih muževa osvetljavale umorne jastuke i gde su starice sanjale kako bose trče po Arktiku“.
Taj se nezadrživi niz nakon što je naratora „uhvatila nizbrdica“ preneo u voz, u vagon treće klase, pa u drugi grad, sve do avanture sa nepoznatom devojkom u tankoj odeći po snegu. „Život mi je postajao jasan, ali, devojka je imala i dalje dve glave i imala bedra kojima mi mahnula u baraci“…
I drugi naši pesnici u drugoj polovini 20. veka uspevali su da u svoja dela unesu i mnogo duha i humora. Branislav Petrović, u pesmi „Na putu za Novi Sad“, opisuje sličnu Odiseju: „Pa kad ugledasmo Dunavo / Otud od Sremskih Karlovaca / srca se naša razigraše / po četiri u svakome. // U Karlovcima nas dočekaše / pogačom i vatrom nebeskom / pokazaše nam gimnaziju / I druge razne divote // Ponudiše nam vina istočna / koja uvoze iz Mađarske / jer vina sa Fruškog Brda / čuvaju za bogove“, pevao je Brana Petrović.
Ljubomir Simović kroz „Rugalicu o vinu“ govori, čini se, i o nečemu drugom. „Ako su gospodi Grcima i Latinima / spremali gozbe s ovakvim vinima / kraljevi naši, kukavci nam sinji, / dosta su ih i poštovali Latini! // Je li ovo iz močvari zahvaćeno! Slično kiši! / Da ga pije, povratilo bi i more! / E ako smo s ovim u proševine išli / lepe smo neveste dovodili u dvore!“, piše Simović.
Borislav Radović, osim što je prevodio Bodlera, i sam je pisao o vinu, ali u drugačijim tonovima. „Vino, slično zvezdi, opisuje putanju / kojom bi se možda i otac otisnuo, / stojeći bez daha od kašlja, prazna oka / I tanak, kao u tuđoj košulji; / zadubljen, dalek i sopstvenoj misli“, završni su stihovi njegovog „Života vina“.
Neku novu književnu boemiju u domaćoj književnosti sedamdesetih i osamdesetih godina opisivali su Milisav Krsmanović u poznatim „Mojim ispadima“ i Jakov Grobarov u više knjiga. U kratkoj priči pod nazivom „Mečka pivopija“, Grobarov opisuje „milje“ oko aforističara Vladimira Bulatovića Viba:
„Tako, jednom prilikom u korpi sa pivskim flašama koju tek što sam bio izvukao do svog prozora, ugledah cedulju i stadoh da čitam: Dokle ćeš da izbegavaš kafanu? Što si se zabarikadirao u toj tvojoj jazbini, dok mi ovde slavimo Vibov rođendan? Dođi da ržemo zajedno – Bata Konj.
Obradovao me je ovaj poziv. Odložih pivo za neko drugo samovanje i nemajući vremena ni lift da sačekam, smandrljah se dole niz stepenice. U ulazu se skoro sudarih sa cvećarkom kojoj sam bio iznajmio podrum za skladištenje cveća i ona mi odvoji jedan bogat buket za Vladimira Bulatovića, jugohumoristu, kome je njegova majka kada je napuštao zavičaj jednostavno naredila da joj redovno piše. On je to izgleda pogrešno razumeo, pa je umesto njoj pisao celom jugoslovenskom auditorijumu.
– Nemoj da me prekidaš – kaže Vib, dok sam mu uručivao rođendansko cveće. – Vidiš da pričam jednu zgodu iz Udruženja književnika. Bata Konj rže, ja takođe. Ržemo i slušamo.
– A onda – priča Vib – pozdravivši se sa lepom sekretaricom, izađoše iz Udruženja Desanka Maksimović i Ivo Andrić. Silazeći prema izlazu, Desanka uhvati Andrića ispod ruke i pravda se – oprostite, druže Andriću, moram da se uhvatim za vas, jer uvek kad negde silazim, ja polomim nogu.
– Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga – kaže Andrić, vukući je prema izlazu.
Bata Konj ponovo rže. Ržem i ja, čekajući piće“.
Biografi pisaca, psiholozi i psihijatri kod nas manje su se bavili ovom temom i posledicama pijanstava kod naših pisaca u odnosu na njihove kolege u, pre svega, Americi, a potom i evropskim zemljama. Ali o tamnoj strani tog „veselog pakla“ svedočio je pesnik Aleksandar Sekulić, autor čuvenih „Majstora u kući“ u svom dnevniku, vođenom kada je otišao na odvikavanje na klinici.
„Brana Petrović na svoj ‘humorno-avangardni način’ (gde ga svrstava A. Petrov, takođe Puslojića i mene) kažu mi, komentariše to ovako: ‘Eto šta su uradili od Sekulića. Nije mogao da podnese slavu, pa je morao u bolnicu'“.
Uprkos svom humoru, Sekulić piše i rečenice poput ove: „Ja sam prelazio granicu smrtonosne doze u konzumiranju alkohola“. A s onu stranu pevanja nema.
Sutra: Basarina priča
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar