0
Rizikovao sam svoj život zbog posla, i koštalo je me to, poslednje su reči koje je zapisao Vinsent Van Gog u idiličnoj oazi seoceta u koje je došao da se izleči i pronađe mir. Umesto izlečenja slikar je izvršio samoubistvo u žitnim poljima francuskog sela Over sir Oaz.
Kada mu je bilo samo 35 godina života psihičko stanje holandskog slikara Vinsenta Van Goga sve više se pogoršavalo. Pokušavši da zakolje Pola Gogena u Arlu i odsekavši sebi uvo shvatio je da mu je hitno potrebna pomoć. I u maju 1889, Vinsent Van Gog dobrovoljno odlazi na lečenje u psihijatrijsku ustanovu u Sen Remiju, u Provansi. Posle nekoliko meseci počinje da se oseća bolje i lekari mu dozvoljavaju izlazak u dvorište lečilišta i okolinu kako bi slikao.
No, „idila“ nije dugo trajala. Zbog napada, koji su delovali kao epileptični, ali i manične depresije, halucinacija, šifofrenije i dezorjentacije ponovo biva zatvoren u bolničku sobu, bez mogućnosti izlaska.
Opštem zdravstveno-psihičkom stanju umetnika nikako na ruku nisu išli prizori oko njega. Gledao je ostale bolesnike kako potpuno „silaze s uma“, a neki od njih odlazili su zauvek u drugu dimenziju.
Nepunih godinu dana nakon dolaska u bolnicu, krajem februara 1890. Van Gog doživljava stravičan napad. Trebalo mu je mnogo da pokuša da se izvuče iz bezdana tame i iscrpljenosti i duše i tela.
Ali, jedno je odlučio – mora da napusti Sen Remi. Neophodno je da pronađe mesto u kome će imati bar malo veće šanse da pokuša da se oporavi i gde će moći da izađe i radi, u trenucima kada se oseti dovoljno snažnim.
Do seoceta Over sir Oaz, kraj Pariza, gde je i preminuo, Vinsent van Gog dolazi na preporuku svog kolege Kamila Pisaroa, ali i da bi bio bliži svom bratu Teu, meceni i trgovcu umetninama.
Pisaro mu je, nakon teških psihičkih problema i boravka u psihijatrijskoj ustanovi, preporučio doktora Pola Gašea u Overu, i izmučeni umetnik se tu i preselio dobivši odjednom novi elan za stvaranjem.
Šarmantno seoce Over, koje leži na reci Oaz, nije poslužilo kao umetnička inspiracija samo Van Gogu. Ovu idiličnu oazu ušuškanu među planinama godinama pre toga otkrili su slikari Žan Batist Kamij Koro i Šarl Fransoa Dobinji. Mestašce koje razbuktava umetničku inspiraciju ubrzo je postalo neka vrsta slikarskog utočišta. Tu su stalno dolazili i duže vreme boravili Pisaro, Mone, Renoar…
I Pisaro mu nije slučajno predložio doktora Gašea. Jer, osim što je bio doktor, Gaše je u slobodno vreme i sam slikao. Takođe, prijateljevao je sa svim tim slikarskim veličinama koje su „pohodile“ Over. Uzeće ga pod svoje, mislio je verovatno Pisaro, i vodiće računa o bolesniku.
Vinsent Van Gog, oberučke prihvativši predlog kolege i prijatelja, nije tako lako mogao da se „izvuče“ iz psihijatrijske bolnice u Sen Remiju. Zato je svome bratu, koji se dvoumio da li bi bilo pametno da napušta psihijatrijsko lečilište, napisao dirljivo pismo u kojem ga moli da ubedi doktore da ga otpuste iz bolnice. Uspeo je i sa juga Francuske slikar „uplovljava“ u svoju poslednju životnu luku – Over sir Oaz 4. maja 1890. godine.
I počela je nova, idilična faza u životu slikara koja će, nažalost, biti kratkoga daha.
Ako je suditi po pismima koje je slao Teu crne misli nisu mu se više vrzmale po glavi. Bio je opčinjen novim domom, prirodom, bojama, seoskim kućama, toplotom koje je Over isijavao.
„Over je veoma lep, između ostalog krovovi na kućama kao da su zamrznuti u vremenu, a danas je to takva retkost….Istinski je lep, stvarno je pravo seosko okruženje, tako pitoreskno…“, zabeležio je svoje utiske u jednom pismu svome bratu pohvalivši se da je naslikao ulje na platnu koje je nazvao po tim seoskim krovovima „Thatched Cottages“.
To je bio samo početak, a od autoportreta koje je uspeo da načini tokom boravka u psihijatrijskoj bolnici i portreta uopšte gotovo da je odustao. Počeo je grozničavo da slika, a priroda, okoliš, pejzaži Overa bili su neiscrpna inspiracija. Drama koju sama priroda stvara ovekovečena je na slikama „Pejzaž u sumrak“, „Korenje drveća“, „Crkva u Overu“ ili „Dobinjijeva bašta“, na kojoj je oslikao imanje svog kolege i uzora Šarla Fransoe Dobinjija.
U drugoj belešci Teu piše o svojim prvim utiscima nakon što je poslušao Pisaroa i počeo da se leči kod doktora Gašea:
„Video sam doktora Gašea, koji je na prvi utisak ekscentrik. Ali njegovo iskustvo kao doktora mora da ga drži u nekoj ravnoteži kako bi uspeo da se izbori sa tom nekom nervozom od koje, čini mi se, pati. Možda čak ozbiljno kao ja… Ali, utisak koji imam o njemu nije nepovoljan i zaista mislim da ćemo postati prijatelji i da ću načiniti njegov portret…“
I nije Van Gogu dugo trebalo da uradi portret. Zapravo, napravio je dva, jedan za doktora i drugi kao vid kopije za svoju ličnu kolekciju. Teško je reći koji je bolji. I baš Van Gogov „Portret doktora Pola Gašea“ i danas je jedno je od najskupljih dela umetnika. Prodato je pre nekoliko godina za sumu od 82,5 miliona dolara.
Ubrzo posle Gašeovog napravio je i portret doktorove ćerke koji je nazvao „The Little Arlesienne“.
I konstantno je stvarao, uradivši čak 80 slika i 64 skice. Posebno su ga očarala žitna polja Overa. Čak 11 slika uradio je u julu 1890, za poslednjih dvadesetak dana svoga života, na kojima je osnovni motiv baš taj. Izdvajaju se „Žitno polje pod olujnim nebom“, „Žitno polje s čempresima“ i slika za koju se veruje da je poslednja koju je načinio u svome kratkom životu „Žitno polje s vranama“.
„Toliko je žita ispod mutnog neba i nisam morao mnogo da se pomučim da bih izrazio veliku tugu i usamljenost“, napisao je 10. jula Teu, a zloslutno nebo i vrane na toj slici, koja se danas čuva u amsterdamskom Muzeju „Van Gog“, kao da su bile nagoveštaj stravičnog događaja.
Over je možda, bar za tren, bio umetnička oaza i inspiracija, ali Vinsent Van Gog očigledno se i dalje osećao kao slomljen čovek, koji na svojim leđima nosi pretežak teret. Čovek koji ima sve manje nade da će se ikada oporaviti…
Nikada se nije dokučio razlog zašto je Van Gog odlučio da sebi oduzme život. Taj tragični čin predmet je brojnih spekulacija. U pismu upućenom Teu, datiranom na 24. jul, ali koje nikada nije poslato i pronađeno je u jakni koju je nosio tog zlokobnog dana, 27. jula, stajalo je:
„Rizikovao sam svoj život zbog posla, i koštalo me je to…“
Ophrvan teškim mislima i uznemiren uzima revolver, koji mu je služio za odbranu od šumskih životinja, odlazi u žitno polje, naslanja se na deblo, koje mu je bilo slikarski „model“, i povlači obarač… Bilo je to 27. jula 1890. godine.
Metak ispaljen u prsa, ispostaviće se, bio je koban. Jer, dva dana kasnije Vinsent van Gog umire u krevetu svog „privremenog“ doma u seocetu Over sir Oaz, kraj Pariza.
Teo van Gog umreće samo nekoliko meseci nakon što je njegov brat oduzeo sebi život u 37. godini. Obojica danas počivaju na groblju u toj „idiličnoj oazi“ Over sir Oazu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
