Ljudi se pod pritiskom uglavnom ponašaju kao idioti. Bez obzira na ozbiljnost i krhkost situacije, taj pritisak izaziva jednu vrstu suludog ponašanja koja proizvodi humor. To je apsurd u pritisku, kada čovek više ne zna kako da se ponaša, rekla je u Užicu glumica Hana Selimović.
Užička publika je na 26. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu, posle “Tri zime”, videla još jednu predstavu čiji tekst potpisuje Tena Štivičić. Reč je o predstavi “64” Ateljea 212 u režiji Alise Stojanović. Posle prve u kojoj žena koja je slučajno zatrudnela i zbog toga prošla golgotu sa svojim detetom, ova predstava govori o vremenu posle sto godina i ženi koja se vantelesnom oplodnjom bori da dobije svoje dete, zajedno sa svojim partnerom. Kroz tu borbu ih prati pritisak okoline, očekivanja roditelja, stavovi prijatelja, neizvesnost i sopstveno preispitivanje.
Glavnu lik je žena Eva, koju igra glumica Hana Selimović, koja je dominantna i koja ima nezaustavljivu potrebu da govori. Predstavlja ženu koja otvoreno iznosi svoje stavove i preispituje svoje odluke, nosi se sa problemom a ne predstavlja se žrtvom. Eva kaže da je na prvo čitanje razumela tekst ali ga nije imala u iskustvu pa je pomislila da nije njena tema.
– Kako sam se samo prevarila. Mislim da je 2021. godine činjenica da je tekst u kome žena nosi celu priču, čak na nivou incidenta, to je malo indikativno. Smatram da ovaj tekst, osim što se bavi temom vantelesne oplodnje, govori i o mnogim drugim pitanjima sa kojima se suočavamo. Više ne znate šta vam je nametnuto, pratite ustaljene kanone godinama, uopšte ne znate šta znači kada nećeš, kada imaš strah od svega toga. Dosta je pitanja koja su važna i utiču na odluku da li ćete imati dete, ona je uslovljena različitim uslovima. Mislim da mnogi mladi ljudi u to danas ulaze manje jednostavno nego što je to bio slučaj ranije. Ova predstava govori o čitavoj lepezi problema koji se tiču savremenog društva i života u njemu, gde je izražen pritisak. Ljudi se pod pritiskom uglavnom ponašaju kao idioti. Bez obzira na ozbiljnost i krhkost situacije, taj pritisak izaziva jednu vrstu suludog ponašanja koja proizvodi humor. To je apsurd u pritisku, kada čovek više ne zna kako da se ponaša – kaže glumica Hana Selimović.
Hana ističe i svoje zapažanje reakcije publike, koje je prati tokom izvođenja ove predstave.
– Kada opsujem u ovom tekstu, kažem neku ružnu reč, publika se navikava. Prva reakcija je otprilike: Ju, šta je rekla. Dugo živimo u društvu u kome kada muškarci tako razgovaraju, to je kao: Vidi ga batica, što je smešan. To je isto zanimljivo, zašto je ženi manje dopušteno da se na ovaj način izražava? Zašto smo stalno osuđeni da gledamo predstave o ženama koje koje posmatramo iz pozicije žrtve? Ova predstava govori o ženi koja je u problemu a koja ne nastupa iz pozicije paćenice. Zato mi je, između ostalog, ova predstava važna – dodala je Hana.
Danijela, muškarca supruga, igra glumac Miloš Timotijević. Njegova uloga je više u senci, kao podrška ali i on teško prolazi kroz čitav proces u kome trpi.
– Ovo je teška, trpna uloga, što je u redu. U ovakvoj priči, u redu je da muškarac trpi, mora da bude svestan situacije u kojoj žena prolazi kroz mukotrpan proces. On, kako se i kaže u tekstu, treba da bude snažan, mačo, konstantno napaljen, ali i u isto vreme osećajan i emotivno artikulisan. U isto vreme treba da ne dobije čir na želucu. Nije lako, pogotovo kada imate konstantan pritisak tradicionalnog, u današnje vreme to nije lako. Paradigma se menja, a mi kao društvo kao da nismo spremni da prihvatimo tog novog muškarca – rekao je Timotijević.
Snažan utisak u predstavi ostavlja i lik Bele, Evine prijateljice koja živi drugačije i ostavlja utisak jake žene koja zna šta hoće, koja naizgled nije opterećena predrasudama. Ova uloga pripala je glumici Jeleni Đokić.
– Lik Bele mi se jako dopada, jer je ona neko ko se usuđuje da izađe iz tradicionalnih vrednosti, kalupa i očekivanja nametnutih od strane drugih. Mislim da ovo nije njeno definitivno stanje, već jedna od faza kroz koju prolazi, menja se i živi život – rekla je posle predstave Jelena Đokić.
Uloge roditelja, Helene i Olivera, igraju Vladica Milosavljević i Branislav Zeremski. U komadu su, na pogled,predstavljeni kao netipični i dosta liberalniji od proseka. Sa druge strane, imaju vrlo karakteristične osobine jer nikada nisu sasvim zadovoljni odlukama svoje dece ali uvek znaju kada treba da podrže svoje dete.
– Roditelji su onakvi kakvi mogu biti, nisu nestvarni. Možda su malo pomereni, u smislu da su slobodoumniji u odnosu na probleme svoje dece – kazala je Vladica i dodala da joj je Branislavljeva uloga oca najzanimljivija i najduhovitija.
– Ostvarila mi se želja da igram starijeg čoveka. Dok sam bio mlad glumac, uvek sam želeo da igram starije ljude, kao – to je gluma, mogu da se transformišem… Sada ne moram da se transformišem, sada igram starca i percepciju – nadovezao se Zeremski.
Ivan Jevtović u predstavi igra komšije Aleksa. Pored lika na sceni izvodi i pokret koji zbog kosine scene ne izgleda ni malo jednostavno.
– To savršeno scenografsko rešenje, da budemo na ploči direktno izloženi publici, uslovilo je izazov za sve nas. Kroz jednu modernu režiju, uz pomoć svetla, napravili smo predstavu koja je tako komunikativna što potvrđuje da scenografija nije neophodna. Interesantno mi je – šta je od onoga što slušamo u predstavi smešno? Kao roditelju mi je zanimljivo da slušam i prepoznajem u publici smehove prepoznavanja, odobravanja i preispitivanja. Ovaj komad se bavi vrlo ozbiljnim i delikatnim temama a ključno pitanje je: Gde ide ova civilizacija i kako se rešava taj problem – kaže Ivan Jevtović.
Kosinu pod kojom se predstava igra a na kojoj su glumci bosi, objašnjava asistent rediteljke, Andrea Pjević.
– To što su bosi je uslovnost kostima u prostoru koji nije realističan. Zamislite to kao savremenu igru, balet, prirodno je da budu bosi. Kosina je rešenje koje prati rediteljsko rešenje predstave- segmentiranu realnost. Alisa je to režirala u različitim segmentima realnosti i to je postigla i dizajnom svetla. Svaki od likova ima svoju ličnu perspektivu i svoj kadar. Svako se suočava i preispituje različitu vrstu izbora. Ovo je predstava o društvenim pritiscima koje svako od njih trpi. Oni stvaraju strah od izbora, a izbor je jedno od prava koje pokušavaju da dobiju – objasnila je Andrea.
Bojan Munjin, pozorišni kritičar i selektor festivala koji se održava pod sloganom “Pričaj mi o nežnosti”, kaže da taj slogan može da se tumači i kao “Pričaj mi o ljubavi”.
– Ta ljubav u ovoj predstavi, koliko god je sve kompleksno i na granici živčanog sloma, ipak nekako može da izleči čitavu stvar. Imamo našu temu i mi se time bavimo. Mislim da je ova predstava izašla iz točka koji se brzo okreće, to je predstava o nama koja govori kako se svi po malo tresemo, svako na svoj način. Nije to samo razumevanje nego i potreba, da se unutar onoga što nas dovodi do granice živčanog sloma. Treba nam ljubav, mir, neka toplina koja zapravo rešava sve – kazao je Munjin, a govorio je i o pitanju koje se sve češće postavlja u svetu umetnosti, pre svega pozorišnoj: Kuda ide ova civilizacija?
– To je pitanje današnjice, koje nismo postavljali pre 50 ali ni 30 godina, jer smo mislili da su stvari koje se dešavaju u redu, danas nije tako. Pomenuo bih jedan razgovor koji sam vodio sa rediteljem Dejanom Mijačem. On uvek deluje kao jedan stari mudar čovek, pitanje je samo kada i o čemu govori, u kom trenutku. Nedavno, govoreči o pozorištu, rekao je: „Točak se previše brzo okreće. Ne možemo u njemu uopšte sastaviti sami sebe, toliko se brzo okreće da smo mi zapravo izgubljeni sa našim mislima, atrakcijama. Naše ljudstvo, u elementarnom smislu tu strada i dolazi u pitanje, to pre nismo imali. Pre smo imali ratove, levo i desno, sukobe ideja, ideale. Sada imamo sve to plus činjenicu točka koji se previše brzo okreće“. U toj situaciji, kako reče Mijač, moramo da se izmaknemi i da se smirimo pa sa strane, pogledamo kako to izgleda, pa tek onda, na taj način, o tome pričamo. To ne možemo da radimo unutar tog točka jer u njemu ne možemo ništa da shvatimo. Gledajući tako, mislim da tako imamo šansu ali gledajući kuda ide ova civilizacija u kojoj će točak biti još brži, mislim da mi više ništa nećemo moći slediti – zaključio je Munjin.
Predstava „64“ je od strane publike dobila najveću ocenu od svih koje su do sada odigrane na ovogodišnjem festivalu – 4,89.
Bonus video:
Predstava Te noći sam je video u JDP-u
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare