0
Mi dolazimo iz Antverpena u Beograd, ne samo da bi se poklonili vašoj publici, već i organizatorima jednog izuzetnog Festivala. Te žene su heroji. Čast je biti deo njihovog programa, kaže za Nova.rs čuvena belgijska igračica i koreografkinja Lisbet Gruve, koja gostuje sutra u 15.30, na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, sa predstavom "Biće sve gore i gore i gore, moj prijatelju", u okviru 17. Beogradskog festivala igre (BFI). Ona i njene kolege imaju samo 48 sati na raspolaganju da dođu u Beograd, odigraju predstavu i vrate se u Belgiju. Ako letovi budu kasinili moraće u karantin, kaže nam.
– Ovo su strašna vremena za umetnike i umetnost. Jedva čekam da uđem u teatar i da se sretnem sa publikom u Beogradu. Još uvek smo u neverici što ćemo nastupiti. Mislim da je ovo peti datum koji smo ove godine planirali i potvrđivali, uz desetine kupljenih pa otkazanih avionskih karata. Sada dolazimo iz Brisela preko Istanbula, jer više ne postoje direktni, a ni logični letovi. Postoje samo preskupi i komplikovani – ističe Lisbet Gruve.
Balet je počela je da uči sa šest godina, a diplomirala je na Baletskom institutu u Antverpenu. Nastavila je usavršavanje savremene igre pri briselskom P.A.R.T.S.-u. Pre dve decenije počela je saradnju sa Janom Fabrom koji je za nju kreirao solo komad „Kada je glavni muškarac jedna žena“ što joj je donelo međunarodnu slavu. Radila je i sa trupama Ultima Vez i Nidkompani, kao i sa Grejs Elen Barki, Rinom Sastamoinen i Sidijem Larbijem Šerkaujiem. Sa Martinom Van Kovenbergom 2007. godine osnovala je trupu „Voetvolk“. Često igra u filmovima, videoklipovima i tv spotovima. Ona je takođe jedna od „KVS lica“, otvorenog ansambla umetnika i mislilaca vezanih za Kraljevski flamanski teatar u Briselu.
U komadu „Biće sve gore i gore i gore, moj prijatelju“ Lisbet Gruve, kako je najavljeno, prikazuje koliko govor može da bude moćno oružje. Nadahnuta hipnotišućom snagom reči, pokretom dočarava trans zanosne besede, koristeći delove govora ultrakonzervativnog američkog televizijskog propovednika Džimija Svagarta.
O svojoj karijeri i kako je nastala ova predstava pričala je proletos za naš portal uoči nastupa na BFI. Nažalost, ovaj događaj tada nije održan zbog proglašenja pandemije koronavirusa. Sada smo razgovarali o uzbuđenju i radosti koju donosi nastup pred publikom u ovim ekstremnim okolnostima.
Koliko je pandemija poremetila vašu svakodnevicu?
– Sve je poremetila. Ljudi su umorni. Svaki posao radimo po milion puta, bez ikakvih garancija. Idu praznici, a nekako je sve tužno. Nadam se da je vreme neizvesnosti, osluškivanja strašnih brojki, protokola i ograničenja, iza nas.
Šta se u međuvremenu događalo sa vama, i vašom trupom? Da li ste i na čemu ste radili?
– Uglavnom smo promišljali nove komade, nastupe, odlagali predstave iz ove za narednu godinu, pripremali aplikacije, sređivali arhivu… Uspeli smo i da odigramo nekoliko predstava. Baš ovaj komad koji će videti beogradska publika izveden je tokom leta na nekoliko scena u Belgiji i Francuskoj, ali i na Bijenalu igre u Veneciji u oktobru.
Kakvi su utisci o nastupima u novim uslovima?
– Važno je da se održi kontakt sa publikom, ali i svakodnevni mentalni i fizički trening igrača. Međutim, teatri su tužni kada nisu puni, kada se ljudi ne gurkaju, ne razgovaraju, ne razmenjuju očekivanja i utiske, kada sede na distanci, pod maskama. U Beogradu će predstava početi u 15.30h. Bez čaše vina, kojom bi inače nazdravili u teatru.
Šta je bilo prelomno da sada ipak dođete na BFI?
– Upornost i snaga koju demonstrira taj Festival, na čelu sa Ajom Jung. Beogradski festival igre je evropski primer istrajnosti i profesionalizma. Upoznala sam mnoge direktore teatara i festivala, ali ovakvu borbu za svakog umetnika, trupu i svaki koreografski komad, nismo osetili. Pri tom, sigurni smo da je situacija u Srbiji veoma teška, i pratili smo sa kakvim se organizacionim i finansijskim problemima Festival bori. To je svakodnevni rat sa vetrnjačama. Zato ovog decembra, na samom kraju godine, mi dolazimo iz Antverpena u Beograd, ne samo da bi se poklonili vašoj publici, već i organizatorima jednog izuzetnog Festivala. Te žene su heroji. Čast je biti deo njihovog programa.
Koliko je samo putovanje, boravak i nastup komplikovan u sadašnjim okolnostima?
– Sve je komplikovano, ali o tome nećemo razmišljati. Uostalom, uvek može biti još gore i gore i gore, moj prijatelju. Imamo 48 sati na raspolaganju da dođemo i odigramo predstavu. Nadamo se da letovi neće kasniti, jer ako ne stignemo na vreme, moramo u karantin.
Kakvo je sada stanje u Belgiji?
– Isto kao i u celoj Evropi. Postoje ogromni problemi, postoje rigorozne epidemiološke mere, i postoji nada da ćemo se uskoro vratiti normalnom životu. Možda ne u potpunosti onakvom kakvom ga pamtimo, ali bar sličnom…
Naslov vaše predstave je vizionarski. Kako ga sada tumačite? Postoji li govornik koji vas inspiriše da možda dopunite koreografiju?
– Da, nažalost ima mnogo savremenih govornika koji odgovaraju ideji ovog komada. Mi smo koristili govor američkog ultrakonzervativca Džimija Svagarta.
A kada biste radili predstavu sa naslovom „Biće sve bolje i bolje, moj prijatelju“, ko bi sve bio vaša inspiracija?
– Nisam sigurna. Ali, razmisliću o tome.
Kako vidite izvođačku umetnost, prvenstveno balet, igru, u budućnosti?
– Ne mislim da će se igra promeniti. Promenili smo se mi, ali će igra nastaviti da ide dalje. Nadam se da ekran više neće biti nužno i jedino, već samo pomoćno sredstvo komunikacije. Pozorište i igra su nadživeli mnoga teška vremena, tako će biti i sada.
