Grejson Peri: Nema ništa gore od osobe koja priča kako je buntovnik, dok je u vrhovima kulturnog establišmenta

Peri je postavio u Kraljevskoj škotskoj akademiji najveću izložbu u svojoj karijeri, i tim povodom rekao da je shvatio da je vrlo staromodan umetnik. Brinuo se, kako kaže, da li se boje slažu, da li kompozicije funkcionišu, da li je to lepa tekstura, odnosno šta izgleda dobro zajedno.

To može da zvuči iznenađujuće, podseća u svom tekstu Indipendent, od nekoga ko je poznat kao osoba koja je promenila naša shvatanja o tome šta je umetnik. Od trenutka kada je neočekivano osvojio Tarnerovu nagradu 2003. godine i pojavio se u haljini prilikom prijema najvećeg britanskog priznanja, Peri je postao planetarno poznat. Proputovao je Britaniju i u TV serijama u kojima je pričao o umetnosti i ukusu. Objavio je knjige u kojima detaljno opisuje svoje teško detinjstvo i put ka izlečenju, bavio se stand-up komedijom, pisao kolumne i pesme o svom životu. U junu je od princa Vilijama dobio vitešku titulu, a na prijemu je bio našminkan u haljini.

Ipak, za razliku, recimo, od Endija Vorhola ili Trejsi Emin, on ne smatra da sve što radi predstavlja umetnost.- Te druge aktivnosti su samo moji izleti. Sve sam naučio radeći, uključujući i keramiku. I zaista uživam u tome, ali ne smatram da su deo moje vizualne umetnosti.A te druge aktivnosti ga nisu sprečile da stvori radove koji će popuniti ogroman prostor Nacionalne galerije Škotske (Kraljevska škotska akademija) u Edinburgu za njegovu retrospektivnu izložbu koja obuhvata 40 godina stvaralaštva, od neobičnih posuda koje su ga proslavile do mapa britanske klase i neonskih frenetičnih tapiserija inspirisanih Hogartom, s primesom ironije nazvane "Smash Hits".- To je najšarenija izložba i postavlja mnogo naglaska na probleme. Ljudi zaboravljaju da treba da izgleda lepo, da idemo u galerije radi zabave tokom naših slobodnih dana. Ne idemo da bismo radili domaći zadatak.https://www.youtube.com/watch?v=kC3kOvCEpBQPeri koristi tradicionalne medije kao što su tapiserija, keramika, i grafika kako bi istražio svoju fascinaciju savremenim društvenim pitanjima i često provokativnim temama kao što su religija, pol, politika, klase i identitet- Danas ima mnogo umetnosti koja ima mračan sloj ozbiljnosti – izjavio je Peri.Uspeh nije umanjio njegovu spremnost da se uhvati ukoštac sa svim što ga nervira. U vreme kada se čak i skromno uspešni umetnici okružuju trgovcima umetničkih dela, asistenata i menadžera studija, Peri, koji je možda najpoznatiji i najpopularniji umetnik u Britaniji, deluje iznenađujuće otvoren i dostupan.- Ima mnogo umetničkih dela koja izgledaju kao studentski rad. Kao da umetniku nije palo na pamet da bi iko drugi mogao pomisliti da su klimatske promene loša stvar.U doba Cancel Culture, gde svi postajemo sve očajniji da ne uvredimo nikoga, njegova iskrenost je osvežavajuća. Perijev izložba u Edinburgu očigledno je nešto što mu je danas prioritet.- Ono što bih zaista voleo da uradim jeste da je da je obiđem s nekim ko me ne poznaje, kao ni moj rad, ali je otvoren za umetnost. Samo da vidim šta će oni iz toga izvući.

Novinar Mark Hadson se prisetio svog prvog susreta sa Perijem na izložbi za Tarnerovu nagradu 2003. godine. Podsetio je da je umetnik bio autsajder među četvoricom takmičara, dok su braća Čepman bila glavni favoriti. Peri je bio potpuno nepoznat. Ali, zagledajući se u ukrasnu površinu njegove grandiozne vaze, kako je zapisao, primetio je pogled ljutite tinejdžerke sa rečima "Odlazi, seljačino srednje klase".Njegova kombinacija samoironije, jer i danas tvrdi da nije dobar grnčar, i oštrih duhovitih dosetki, privukla je publiku. Dobio je tada najpoznatiju britansku umetničku nagradu kao svoju žensku alter ego Kler, uz izjavu "Ono što svetu umetnosti treba jeste tranvestitski grnčar" i istog momenta je postao nacionalna figura. Tokom narednih 20 godina, bio je prisutan u mnogim područjima britanskog života da je zbunjujuće šta bi trebalo da bude njegova umetnost.- Da, sve te stvari sigurno utiču na moju umetnost. Dobro sam organizovan. Pobrinem se da imam dovoljno vremena za radove koje treba da stvorim. Ali, popularnost je nešto s čim sam koketirao godinama, upravo zato što je toliko zabranjena od namrgođene savremene umetničke zajednice. I govorim o stvarnoj popularnosti, a ne o 'Oh, pogledajte, ovo je vožnja u tematskom parku na koju svi možemo ići!’. Sećam se kako sam gledao ljude kako se voze niz tobogane Carstena Hollera, nemački umetnik je izlagao svoje tobogane od nerđajućeg čelika u Tate Modern 2006. godine, i razmišljao sam, uživaju u tome, ali da li misle da je to dobra umetnost?On je očigedno, dodaje novinar, smatrao da nije. Ali da li sada oseća da je zaista popularan?- Da, zašto ne bih? - odgovorio je ravnodušno.https://www.youtube.com/watch?v=xClNKXM1paoI uprkos dve decenije hipervidljivosti, nikada nije doživeo osudu. Ideja da je tranvestit najbolje pozicioniran da poučava britanske muškarce o muževnosti i potrebi da pokažu ranjivost nije postala dosadna. Bilo je gunđanja od nadmenih kritičara, ali ni britka javnost, ni mediji, ni takozvana svet umetnosti se nisu sasvim umorili od Grejsona Perija.- E, pa, videćemo. Čekam 20 godina da se to desi. Svi koji postanu malo popularni u Britaniji moraju biti svesni da postoji mnogo ljudi koji će uživati u tome da ih vide kako padaju – prokomentarisao je Peri.Veći deo njegovog rada ima malo veze sa savremenim umetničkim glavnim pravcem. Konceptualni okvir koji je danas karakterističan za većinu savremene umetnosti jedva da se pojavljuje u njegovim radovima. Perijeva problematična porodična pozadina, pobegao je od svog nasilnog očuha, ali je odbačen od svog biološkog oca kada je u 15. godini uhvaćen kako nosi žensku odeću, nije isforsirana.Radovi poput ružičastog motocikla sa oltarom posvećenim njegovom medvediću Alanu Mislisu na poleđini, predstavljaju se kao šale na njegov račun, ali su zapravo mnogo autentičniji i iskreni nego što to može da se pretpostavi.

- Pravim dela koja zahtevaju prilično veštinu, to je dug proces dok ih napravim. Posebna su i ne želim da uđem u galeriju i vidim bilo koji stari komad smeća koji je unesen i pomazan čarobnom prašinom savremene umetnosti na način koji se vraća Marselu Dišanu, koji je 1917. godine slavno pretvorio pisaor u umetničko del]. Ta čarobna prašina je sada iscrpljena. Već je urađeno.Možda je ključ Perijeve popularnosti mnogo više nego transvestizam, činjenica da obični posetilac galerije može da zamisli da sam pravi njegove radove na način na koji to svakako ne bi mogli sa komadom hardcore konceptualizma.- Da, mislim da je zato Grejsonov Art Club, TV emisija u kojoj sam držao časove slikanja bila toliko uspešna. Ljudi su me videli kako radim zajedno s njima na način koji su mogli da razumeju. Voleo sam činjenicu da su mi se ljudi obraćali od otvaranja moje izložbe u Edinburgu i rekli da su inspirisani da naprave svoju sopstvenu umetnost.

Ipak, Peri u svom tekstu u katalogu izložbe, često koristi taj sporni izraz "svet umetnosti". Novinar “Indipendenta” priznaje da je razumeo da se to odnosi na komercijalni svet umetnosti – trgovce umetničkih dela, kustose, kolekcionare umesto na samu umetnost i umetnike, te da za Perija deluje kao sveobuhvatan termin za sve što umetnost obuhvata. I dok je postavio sebi za cilj da pozove ovaj milje na odgovornost zbog pretencioznosti i elitizma, izražava iznova anksioznost da je "bio nervozan zbog svoje pozicije u svetu umetnosti" ili da mu je "nedostajalo samopouzdanje". Zašto mu je uopšte stalo, ako je ima tako slobodan duh, pita se Mark Hadson.- To je igra! Bio sam ambiciozan. Mlada osoba koja želi da se pobuni neizbežno je prihvaćena od sveta umetnosti, a 20. vek je bio niz izazova za umetničku elitu. Kada sam došao, osećao sam da nam ponestaje pravaca. Izabrao sam keramiku zato što je bila nekako izvan granica, imala je primesu zanata. Sve do trenutka kada sam osvojio Tarnerovu nagradu, moćnici su se opirali rečima: “Oh, to su samo posude”.

Ipak, Perijev pristup svetu umetnosti čini se kao detinjasta potreba. Možda je nakon svoje problematične mladosti gledao na njega kao na vrstu zamenske porodice. On priznaje da bi to moglo biti istina.- Nekada sam imao veoma iskrivljen odnos s trgovcima koji su pokušavali da prodaju moje radove - pre nego što sam prošao terapiju. Bio sam veoma ljut, izgubljen dvadesetogodišnjak, i mislim da sam projektovala mnogo teških roditeljskih stvari na podavce umetničkih dela.A taj odnos čini se da je imao snažan element edipovskog.- Tako bi moglo biti. Ne ulazite u posao kulture bez očajničke potrebe za validacijom.Njegova želja da uništi svet umetnosti malo popušta.- Ne mislim da sam usamljen u tome. Možda sam sada malo više svestan sebe u toj sredini. Ali, i dalje uživam u traženju nelagodnosti na licima preobrazovanih. Ako postoji jedna kategorija ljudi koja mi se neprestano nađe na nišanu, to su oni iz srednje više klase, osobe poput Hampsteadskih intelektualaca, sa bibliotekom punom knjiga. Većina mojih prijatelja spada u tu kategoriju, i verovatno i ja. Zato volim da ih zadirkujem – sa smehom je rekao Peri.

Kako priznaje u svom tekstu u katalogu, kao Ser Grejson Peri, sada je deo establišmenta.- Nema ništa gore od ispranih šiški osobe koja i dalje priča o tome kako je buntovnik, dok je u vrhovima kulturnog establišmenta. A danas je zanimljivo biti na tom mestu. Imaš određenu količinu moći i s njom se može igrati. Ne, ne mogu više da se pretvaram da sam buntovnik.Inače, Peri je izlagao u Srbiji svoje tapiserije “Taština malih razlika” 2017. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu.Bonus video: Koncert Bili Ajliš