Insajderska priča Gorana Vejvode o albumu „Odbrana i poslednji dani“(1)

Ovo je, međutim, prvi put da o njoj ekskluzivno govori Goran Vejvoda, kao jedan od aktera samog snimanja, u to vreme pridruženi, maltene “šesti član” Idola. Njegova sećanja na kreativni proces koji stoji iza “Odbrane…”, kao i na odnose unutar grupe, dragoceno su i jedinstveno istorijsko svedočanstvo o jednom vremenu i jednom prostoru u kome je bio moguć ovakav ambiciozan, herojski poduhvat unutar naše popularne muzike.Ploča „Odbrana i poslednji dani“ snimana je tokom decembra 1981, i u januaru 1982: kako se vi danas sećate rada na njoj?- Po mom skromnom mišljenju – koje možda zvuči pretenciozno, pošto ploče iz regiona u ono vreme nisu imale pravu šansu da budu odmeravane sa ostalim svetskim klasicima – mislim da ima nekoliko albuma sa kojima bih iz današnje perspektive poredio „Odbranu i poslednje dane“: pre svega, to su „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ The Beatlesa ili „Blonde on Blonde“ Boba Dylana ili „Electric Ladyland“ Jimija Hendrixa ili „What’s Going On“ Marvina Gayea ili „Harvest“ Neila Younga ili „L.A. Woman“ The Doorsa ili „Exile on Main St.“ The Rolling Stonesa ili „Hejira“ Joni Mitchell, itd. – to su te neke nezaobilazne ploče hibridnog tipa, koje unose nešto novo u muziku i žanrove. Savremene su u trenutku svog izlaska, ali uveliko prevazilaze isključivo svoj istorijski momenat. Na isti način su i Idoli uspeli da dođu do nečega što je više nego regionalno, i napravili su jednu vrlo široku, zaista svetsku ploču. To nisam nigde – tako definitivno rečeno – pročitao o njoj u kritikama, ali s obzirom da je nesumnjivo izdržala test vremena, mislim da je ovo sad logična konstatacija, bar za mene. Što se tiče toga kako je izgledao ceo proces pravljenja „Odbrane...“: ona je rađena, kako da kažem, kao neki art eksperiment sa vodom, dakle na vrlo fluidan način, kao nešto što stalno promiče kroz prste i ne možete ga uhvatiti – eto, baš kao voda. To možda deluje kao suprotnost onome što sam maločas rekao, da je krajnji domet bio čvrst proizvod svetskog značaja, ali početna tačka ove ploče zaista jeste bila neuhvatljiva. Proces je bio prilagođen tom vremenu u kom smo počeli već pomalo da se plašimo da će se Jugoslavija raspasti, i na njoj se o tome govori u nekom fantazmagoričnom smislu – Tito je umro 1980, tako da smo radili u svojevrsnom, čudnom kreativnom vakuumu posle njegove smrti. https://www.youtube.com/watch?v=_r3SEBrvHmAEvo, recimo, kakva je bila atmosfera: to je sad anegdota, ali samo nekoliko dana posle Titove smrti, bio sam s jednim prijateljem na ulici i videli smo vojsku sa tenkovima kako zauzima pozicije na raznim raskrsnicama – pretpostavljam kao izraz opreznosti pred potencijalnim nemirima. Onda me je on udario po leđima i rekao: „E, sad će sve biti jednostavno!“. Rekoh: „Kako to misliš?“. A on mi kaže „Pa, sad će početi rat, pa ćemo morati da izaberemo stranu, i onda ćemo samo razmišljati o tome kako da jedemo, da spavamo i da preživimo“. Hej, mi smo taj razgovor vodili u maju 1980... Naravno, ne mogu a da ne pomislim na vrlo tužan, nadrealan, nenameran sinhronitet između pesme „Rusija“ i strašne, beskonačne i sumorne ljudske gluposti povodom užasnog rata u Ukrajini. 

Mi već, dakle, u tom trenutku osećamo, na nekom životinjskom, instinktivnom nivou, kako će neko sranje da se desi, samo je kod nas trebalo malo vremena da se sve to konkretnije uobliči, pre nego što, kako kažu Englezi – „when the shit hits the fan!“. Na „Odbrani...“ tako imamo tu žudnju, tu sramotu, taj strah, kao i celu tu priču o individui koja sebe traži u svemu tome. Kroz sebe u global, pa iz globala nazad u sebe. Bez obzira što ima tu neku kopču sa srpskom kulturom, recimo, kroz upotrebu ćirilice na omotu, ona u sebi nosi više taj vanvremenski, globalni karakter – i zato mislim da ovaj album ima još duge godine trajanja pred sobom. „Odbrana...“ je, pri tom, prepuna kontradiktornosti, to je kao jin i jang – istovremeno je složena i jednostavna, visoko je profesionalna i živahno amaterska – sve nekako stoji kao ona kula od karata, užasno krhka, osetljiva i nežna, a u isti mah i vrlo solidna. Za mene je to vrhunac kontradiktornosti, koji samog sebe hrani da ploča ostane baš to – snažna, delikatna i fragilna, u isto vreme. Možda je to i najbolji opis „srpske situacije“ i našeg postojanja na ovoj raskrsnici svetova? https://www.youtube.com/watch?v=X8mzBykVz8I- Kad pogledate razliku između pesama „Kenozoik“ i „Moja si“ ili „Senke su drugačije“ i „Rusije“ ili „Odbrane“ i „Gdje si sad cica-maco“ ili „Glavne ptice“ i „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ – već u samim nazivima imate tu neku igru, tenziju između opozita. Sve se to dešava u jednom čudnom momentu kad su pank i do it yourself postupak bili vrlo prisutni u svesti, što je ljudima dalo snagu da se ne opterećuju kojekakvim glupostima, te samim tim i moć da se oslobode od svih stega. U tom trenutku je pronađen jedan slobodan prostor – umetnički nesvestan i indirektno inspirisan time što smo svi bili bliski sa tadašnjom konceptualnom sferom – a zahvaljujući pre svega panku, koji je u sebi sadržao sve „kontra“ momente iz istorije rok muzike, i u kome se spontano očuvala jedna organska složenost – svi ti raznorodni elementi prirodno su se sučeljavali i mešali. Kad se pravila „Odbrana...“, mi smo prosto bili kao antene ili radari koji su primali sve te signale iz okoline, a nismo sedeli i planirali kakav će to album biti, i da li će trajati u vremenu pred nama... Bilo je slobodno dodavati šta nekom padne na pamet. To je baš proizvod trenutka, u najboljem smislu – i to je srž za razumevanje te ploče, i tajna njene dubine. Onda je u tome rešenje intrige te ploče i odgovor na pitanje zašto je toliko važna. Kakvo je vaše mesto bilo u svemu tome? - Mene je Vlada Divljan kasnije pominjao kao šestog člana Idola tokom snimanja te ploče – mada smo se on i ja na kraju posvađali baš oko toga, i više nisam bio deo grupe. Ono što mi je drago jeste da je između tih pet ili šest ljudi, Mileta “Pileta” Miletića kao snimatelja i Dušana Mihajlovića Dr. Spire, koji je bio tu samo na početku, ipak postojalo razumevanje. Tu se dešavala alhemija između tri elementa: Vlade s jedne strane, Srđana i Krleta sa druge, te Kokana i Zdenka sa treće strane. Ja sam bio četvrti element, tako da smo zapravo funkcionisali na snimanju kao kvartet. I to daje toj smesi neku čudnost, koje smo bili svesni još onda: Srđan i Krle su imali intelektualni pristup, ali su do svog izraza dolazili nekako kroz zezanje (još jedna kontradikcija), često sam ja bio u kombinaciji sa njima, a onda je na to dolazio Vlada, koji je pre svega dobar muzičar, kao i sasvim odvojeno od njega Zdenko i Kokan, takođe odlični na svojim instrumentima – na taj način se ovde dešavala jedna trigonometrija koja se razrešavala fraktalno, u međusobnim odnosima. To je čitava kuhinja, pa su se na sve to dodavali biber, so i origano, neki začini, i onda je na kraju ispalo to što je ispalo. Uglavnom, oni bi prvo napisali tekstove, pa bi se u studiju probalo, a tu bi zatim neko rekao – hajde da pokušamo ovo da stavimo na ovo, i tako bi se radila pesma. Onda bi se na to odjednom nadovezao Inovski momenat, odnosno primena nekih njegovih zaobilaznih strategija, pošto sam ja bio pod njegovim uticajem i tu bio prisutan kao neki “secondhand Brian Eno”, odnosno “polovni Brajan Ino”. 

Kako je onda rad dalje išao – svako bi doneo neke ideje, vi biste se sastajali u studiju Radio Beograda 6 ili 13 – i šta bi se desilo? - Uglavnom smo radili noćima. Studio 6 ima puno prostora u visinu i malu sobu gde je mikseta. Studio 13 je manji studio, tu su nastale moje fotografije sa snimanja. Uglavnom smo se šetali između ta dva studija, ali ne sećam se po kom principu – valjda smo išli u onaj koji je bio slobodan, i u kome su termini mogli da se dobiju. Mislim da nije bilo nikakve druge logike osim te – sledeće nedelje je slobodan taj i taj studio, dakle idete tamo, a one sledeće je slobodan onaj drugi, i tako dalje. Dođu neki narodnjaci, i samo nam kažu da se selimo iz „šestice“ u „trinaesticu“ – mi smo za njih tamo bili neki šalabajzeri, klinci, džabalebaroši, koji treba da budu sretni što su uopšte tu. Niko nas, bez obzira na uspeh, nije tretirao drugačije nego kao Drugu ili čak Treću ligu, naročito pored Dugmeta, Parnog valjka, Zdravka Čolića... i zato se ceo naš rad, u stvari, dešavao noću.Bilo je, dakle, prirodno da album ima tu lutajuću, metafizičku stranu. Ploča se razvijala i kroz neke, ako mogu tako da kažem – šamanske momente – koje reči ne mogu da opišu. Da li se namerno zove „Odbrana i poslednji dani“, što samo po sebi nosi određenu neuhvatljivu, nepredvidljivu poruku, koja je primenjiva u svim vremenima? Nisam čitao Pekićevu istoimenu knjigu, ali mislim da je sam naziv recikliran, što je vrlo savremen ekološko-umetnički postupak. 

Ne samo to, nego je i u sadržaju reciklirana, odnosno na svoj način remiksovana kompletna kulturna ideja, koju donosi knjiga. - To nisam tad znao. Otišao sam pred sam kraj snimanja, kad je Vlada čini mi se iskazao određeni zazor od mene, kao da je pomislio da ću ja ne znam šta tu da budem, nemam pojma, pa smo se razišli – u svakom slučaju smo on i ja imali taj neki razgovor, i ja sam otprilike posle toga rekao sebi da me ne zanima više da se ja tu namećem nešto. Ne sećam se da smo za vreme rada na ploči uopšte pominjali Pekića. Štaviše, koliko mi mozak još radi, ne sećam se da je iko pominjao naziv albuma dok smo još na njemu radili – njega sam tek kasnije video.Napomena: Luksuzno vinilno reizdanje albuma Idola - "Odbrana i poslednji dani", pojavljuje se u junu, u izdanju Croatia Records, povodom četrdesete godišnjice. Fotografski prilozi sa snimanja, potiču iz privatne arhive Gorana Vejvode i objavljuju se ovom prilikom prvi put.Sutra: Goran Vejvoda: Insajderska priča o albumu "Odbrana i poslednji dani" (2)Bonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasfragile-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3474537"]