Revolucionarna umetnica ili užasna pevačica? Pogrešno shvaćen genije ili šarlatanka. Skoro šest decenija nakon što je postala globalno poznata, i dalje je teško naći ličnost iz kulture koja više deli javnost od 90-godišnje Joko Ono. Njen odnos sa Lenonom svodi se na tračave o devojci koja se umešala i uništilia (superiornu) umetnost svog partnera, a njen rad se često ismejava… Međutim, sada će najveća izložba u njenoj karijeri koja se otvara 15. februara u Tejt muzeju u Londonu, postaviti pitanje koliko zaista znamo o Joko Ono i da li je vreme da njen rad počnemo da shvatamo ozbiljno?
Rođena 1933. godine, Joko Ono je imala privilegovano vaspitanje. Obe porodice njenih roditelja obogatile su se preko bankarstva, a unosan posao njenog oca omogućio je da Joko provodi detinjstvo između Japana i Amerike. Posle razornog napada na Tokio 1945. godine, hrana je bila oskudna za sve, a njena porodica našla se primorana da razmenjuje svoje nasleđa za hranu. Joko će to kasnije označiti kao buđenje svoje umetničke mašte. Sa 12 godina, pokušala bi da skrene pažnju svog mlađeg brata Keisukea od gladi, pomažući mu da smisli fantastični meni.
– Imali smo konceptualnu večeru i ovo je bilo možda moje prvo umetničko delo – rekla je jednom za „Gardijan“.
Joko je potom kanalisala tu ranu kreativnost dok je studirala na „Sarah Lawrence“ progresivnom koledžu liberalnih umetnosti u Njujorku, postavljajući temelje svog jedinstvenog brenda multidisciplinarne umetnosti. Često primećena kako škraba po drvetu jabuke, Ono je počela da piše svoje prve „instrukcije“, kratke, poetske smernice koje govore čitaocu da stvori sopstvenu umetnost, bilo bukvalno ili koristeći svoju maštu. Na kraju je sakupila preko 150 tekstova u „Grejpfrutu“, svojoj knjizi iz 1964.
Muzika je bila još jedan izvor utehe. Joko Ono je bila klasično obučena za klavir i operu, ali je razvila avangardni ukus. Profesor ju je uputio u pravcu Džona Kejdža, radikalnog kompozitora na čelu njujorške eksperimentalne muzičke scene. Ubrzo je postala česta saradnica i deo njegovog društvenog kruga: Joko Ono se 1956. udala za pijanistu Tošija Ičijanagija, jednog od Kejdžovih štićenika.
Nije prošlo mnogo pre nego što je Ono napustila koledž i uronila u umetnički milje Njujorka, družeći se sa umetničkim kolektivom poznatim kao Flukus. Grupa je razotkrila granice između umetnosti i stvarnog života; bavili su se organizovanjem događaja koji su mešali poeziju, muziku i performans… Flukus je želeo da publiku stavi u srce svog rada, a performans Joko Ono „Cut Piece“ iz 1964. je uradio upravo to osvojivši priznanje publike. Odevena u svoju najbolju odeću, tada 31-godišnjakinja stajala je na bini u koncertnoj dvorani u Kjotu u Japanu, a publika je pozvana da priđe i odseče parče njene odeće makazama. Počeli su sa malim, gotovo ljubaznim potezima, pre nego što su se ohrabrili, seckajući naramenice i grudnjak. Njihovi postupci su bili transgresivni, gotovo nasilni. Ono je sledeće godine donela „Cut Piece“ u njujorški Karnegi Hol. Performans je tumačen kao feministički bunt, istraživanje odnosa između umetnika i publike ili kao aluzija na bombardovanje Japana tokom Drugog svetskog rata.
Do 1966. Joko Ono je bila značajan igrač u svetu savremene umetnosti, dovoljno poznata da pokrene samostalnu izložbu u londonskoj galeriji Indica, prostoru u srcu kontrakulturne scene glavnog grada, koji je na kraju poslužio kao scena za njen sastanak sa Džonom Lenonom.
Pozvan na njenu izložbu, Lenon je bio zapanjen jednim posebnim delom. Nakon što se popeo uz merdevine, frontmen Bitlsa pronašao je lupu pričvršćenu za platno, a zatim ju je koristio da pročita sitnu reč koju je Ono napisala: „DA“. Njena pozitivnost ga je osvojila, kako je kasnije objasnio: “Tih dana umetnost je uglavnom uznemiravala ljude, njena me je oraspoložila”.
Lenon se u početku nije dopao Ono, jer je zagrizao jabuku koju je postavila na postolje (i planirala je da proda za 200 funti). Ali, činilo joj se da je brzo shvatio njen konceptualni rad. U tom trenutku oboje su bili u braku: Lenon za Sintiju, a Ono za njenog drugog muža, muzičara Entonija Koksa. Ubrzo nakon tog prvog susreta, Ono se nenajavljeno pojavila u kancelariji Bitlsa. Lenon nije bio tamo. Pokušavala je kasnije u više navrata da se privoli slavnoj četvorci, piše „Independent“.
– Cela ideja u muškom društvu bila je zasnovana na činjenici da žene ćute i ništa ne rade. Ali, ćutanje je na neki način smrt – govorila je umetnica.
Još uvek ima dosta fanova Bitlsa koji bi radije da je Ono „ućutala“ i ostavila svog idola na miru, ali umesto toga vrlo brzo je usledio Lenonov razlaz sa suprugom Sintijom koji je bio okrutan. Međutim, da li zbog toga Joko Ono zaslužuje svoj status omražene ličnosti, naizmenično ismevane i prezrene?
U vreme kada su ona i Džon bili u vezi, već su postojali očigledni problemi u Bitlsima. Njihov menadžer Brajan Epštajn, koji je tako dobro uspevao da izbalansira njihove različite ličnosti, umro je 1967, a Lenon, Makartni i Harison su se sukobljavali oko kreativne kontrole. Ali, ime Joko je ono koje se uvek navodi kao pogubno po bend; prikazana je kao žena koja se mešala u sve, koja je postavila klin između Lenona i Makartnija.
“Joko mami Lenona da radi na eksperimentalnim muzičkim projektima, a leži u krevetu dajući izjave o miru”, pisali su tada mediji.
S druge strane, okumentarac Pitera Džeksona „Get Back“ prikazao je snimak „Let It Be“ iz 1969, na kojem je Ono vrlo nezaintersovana za bilo kakvo mešanje u bilo šta što oni rede.
Kada se bend raspao, a Lenon i Ono počeli da stvaraju više muzike i umetnosti zajedno, neke od kritika su bile sasvim normalne, ono što očekujete kada svoj kreativni rad i ideje iznosite u svet. Da li su njihovi pozivi na mir bili preterano pojednostavljenje, gotovo detinjasti? Da li Joko Ono vrišti ili peva? Zašto su se slikali na taj način? Samo su neka od pitanja koja su preplavila časopise.
Međutim, veliki deo anti-Joko kampanje bio je očiglednim rasizam. Pre Lenona, kasnije će Ono reći, „živela je kao umetnica i imala relativnu slobodu kao žena”, a nakon što je upoznala Džona, ona je „veštica, ružna Japanka, koja mu je “srušila” spomenik!“
Lenon je kasnije tvrdio da je par odlučio da napusti Englesku kako bi pobegao od ksenofobije tabloida, ali stvari nisu bile mnogo bolje u američkoj štampi: intervju sa Joko iz 1970. godine objavljen je u “Eskvajeru” pod gadnim naslovom “John Rennon’s Excrusive Gloopie”.
I Ono i Lenon su napravili dužu pauzu u snimanju nakon rođenja njihovog sina Šona 1975. Pet godina kasnije, ponovo će se udružiti na albumu „Double Fantasy“ 1980. godine, sa tekstovima pesama koji su poput dijaloga između njih dvoje. Album je bio zamišljen kao Lenonov povratak, ali će na kraju biti njegovo poslednje delo: 8. decembra, tri nedelje nakon izlaska, ubijen je ispred stambene zgrade na Menhetnu.
– U vreme kada je Džon preminuo, zaista sam osećala da imam gotovo nekontrolisan bes u sebi. I osetila sam da zaista moram nešto da uradim po tom pitanju. Inače bi me pojelo. Osećala sam očajničku potrebu da tu energiju transformišem u kreativnost – kazala je tada Joko Ono.
Objavila je konceptualni album “Starpeace”, namenjen kao odgovor na planove predsednika Regana za sistem protivraketne odbrane, 1985. godine, što je postao njen najuspešniji solo angažman. Iste godine otvorila je Memorijal „Strawberry Fields“ u Central Parku, nedaleko od svoje kuće u Njujorku (ostala je u svom i Lenonovom stanu u zgradi sve do pre samo nekoliko godina, kada se navodno sklonila na farmu).
U narednim decenijama usledio je niz njenih retrospektiva, uključujući i onu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, gde je prethodno priredila performans 1971. godine, protestujući zbog nedostatka žena umetnica u njihovoj kolekciji (taj „performans“ sastojao se od gomile mušica koje je pustila u prostor galerije). Od tada je sarađivala sa mlađim muzičarima, od Peaches, preko The Flaming Lips do Lejdi Gage, i udvostručila je svoj aktivizam, osnivajući „LennonOno Grant for Peace“, namenjen umetnicima u ratnim zonama.
Njena izložba u Tejt muzeju predstaviće njen rad novoj publici, od kojih će mnogi nesumnjivo imati svoja predrasude o Joko Ono. Možda ih neće sve osvojiti – ali šta god da mislite o Joko, ona je sigurno otporna na kritike, i još gore.
– Shvatite da vas niko ne može odvratiti, niko ne može da vas zastraši, niko ne može da vas zaustavi, osim vas samih! Samo to morate da zapamtite – poručuje Joko Ono.
Bonus video: Džon Lenon
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar