U dokumentarcu, Makartni se ljubazno žali da je njegovo pisanje pesama sa Lenonom poremećeno njenom sveprisutnošću. Velika umetnica je od početka prkosila svim očekivanjima žena koje ulaze u carstvo rok genija.
U skoro osmosatnom dokumentarcu Pitera Džeksona o stvaranju albuma „Let It Be“, Bitlsi formiraju uski krug u uglu zvučne scene filma. Neobjašnjivo, Joko Ono je tu. Ona sedi u vidokrugu Džona Lenona, njeno zbunjeno lice je okrenuto ka njemu kao biljka koja raste ka svetlosti. Kada Pol Makartni počne da svira „I’ve Got a Feeling“, Joko je tu i šije krzneni predmet u svom krilu. Kada bend počne sa „Don’t Let Me Dovn“, Joko je tu i čita novine. Lenon klizi iza klavira i Joko je tamo, njena glava lebdi iznad njegovog ramena. Kasnije, kada se grupa stisne u kabinu za snimanje, Joko je tu, zaglavljena između Lenona i Ringa.
Prvo sam smatrao njenu sveprisutnost u dokumentarcu, bizarnim, čak i uznemirujućim. Ogroman set samo naglašava začudnost njene blizine. Zašto je ona tamo? Gledao sam intimne, davno izgubljene snimke najpoznatijeg benda na svetu koji se pripremao za svoj poslednji nastup, i nisam mogao da prestanem da gledam Joko Ono kako sedi i ne radi ništa, piše novinarka „Njujork Tajmsa“ Amanda Hes.
Film „The Beatles: Get Back“ neki doživljavaju kao oslobađajući dokument — dokaz da Ono nije odgovorna za uništavanje Bitlsa. Čak postoji snimak u kome sam Makartni — iz perspektive januara 1969, više od godinu dana pre javnog raspuštanja benda — ismejava ideju da će Bitlsi završiti „jer je Joko sedela na pojačalu“.
Njeno prisustvo je opisano kao nežno, tiho i nenametljivo. Ispada čak da je od nje nametljiviji Majkl Lindzi-Hog, nesrećni reditelj originalnog dokumentarca „Let It Be“, koji stalno poziva bend da održi koncert u drevnom amfiteatru u Libiji ili možda na nekoj od bolnica za decu koja pate od umirujućih lakših oboljenja.
Džekson je svoju seriju nazvao „dokumentarnim filmom o dokumentarcu“. Ono je, naravno, već bila uspešna umetnica performansa kada je srela Lenona, sedam godina mlađeg od nje, na izložbi u galeriji 1966. Bila je pionir participativnog umetničkog rada, saradnik eksperimentalnih muzičara poput Džona Kejdža i majstor u stidljivom pojavljivanju u prostorima gde nije trebalo da pripada.
Godine 1971. postavila je zamišljenu izložbu efemernih dela u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. U katalogu, ona je fotografisana ispred muzeja kako drži znak na kome piše „F“, preoblikujući ga u „Muzej moderne [F] umetnosti“.
Ono nije „razbila Bitlse“. (Ako je na Lenonovo distanciranje od benda uticala njegova želja da istražuje druge aktivnosti, uključujući lični i kreativni odnos sa Ono, to je bilo njegova odluka.) Ali ona se ipak umešala. U dokumentarcu, Makartni se ljubazno žali da je njegovo pisanje pesama sa Lenonom poremećeno njenom sveprisutnošću. Sa svoje strane, bila je oprezna da pobegne od tipične uloge umetnikove žene.
U intervjuu iz 1997. prokomentarisala je status žena u roku 1960-ih: „Moj prvi utisak je bio da su sve žene sedele u susednoj sobi dok su momci pričali“, rekla je. „Bojala sam se da budem tako nešto“. Njen imidž je u suprotnosti sa imidžom drugih partnerki Bitlsa — manekenskih belkinja u šik odeći koje povremeno upadaju uz poljupce, ohrabrujuće klimaju glavom i nenametljivo izmiču. Linda Istman, buduća Makartnijeva supruga, zadržava se malo duže, povremeno kruži i fotografiše bend. Istman je bila rok portretista.
Joko Ono jednostavno nikada ne odlazi. Ona odbija da se skloni sa strane, ali se takođe opire glumi stereotipa; ona se ne pojavljuje ni kao naivna devojka koja voli, ni kao žena zauzeta iglama za pletenje. Umesto toga, čini se da je uključena u neku vrstu pasivnog otpora, prkoseći svim očekivanjima žena koje ulaze u carstvo rok genija.
Bonus video: Drag queen KC Grad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare