3
Mi danas nismo u situaciji da pronađemo dela koja su bila vlasništvo Invest banke.
Ove reči izgovorio je pre nekoliko dana zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, nakon što je Muzej grada Beograda na aukciji kupio 148 dela iz umetničke kolekcije Jugoeksporta za 33 miliona dinara.
Upravo je ta javna prodaja umetničke zbirke nekadašnjeg trgovinskog giganta u stečaju da bi se namirili poverioci pokrenula lavinu. O tome da su neka od remek-dela naše umetnosti koja su svojevremeno bila u društvenoj svojini, naročito u vlasništvu nekada bogatih državnih firmi, od „Jugoeksporta“, preko „Geneksa“ i „1. maja“ Pirot, do banaka, otišla na razne strane, Nova.rs je u više navrata u proteklih mesec dana pisala.
Istoričar umetnosti Nikola Kusovac već je svedočio za naš sajt o umetničkim dragocenostima koje su čuvale državne ustanove. I više puta isticao bogate zbirke koje su imale banke, apostrofirajući baš Invest banku, što ponovo čini:
– Naročito patim za Invest bankom koja je imala vrhunsku kolekciju da vam pamet stane! Bio je tu triptih Safeta Zeca, koji je sada jako cenjen na evropskom tržištu, a na njemu je u mešanoj tehnici prikazivao našu Adu Ciganliju na 18 metara. To je kapitalac! Bilo je tu slika od po 6-7 metara Miloša Gvozdenovića, pa Dragoša Kalajića od po 4-5 metara, Jovana Rakezića… To su, zaista, bile monumentalne slike – ocenjuje Kusovac.
Nije zgoreg podsetiti da je Invest banka, do gašenja 2002, bila najstarija banka u Srbiji, osnovana još 1862. godine. Građenje svoje kolekcije započela je još tridesetih godina prošlog veka, a u njenom vlasništvu svojevremeno se, kako legenda kaže, nalazila i čuvena slika Paje Jovanovića „Seoba Srba“. Impozantni mozaik Mladena Srbinovića koji je krasio ulaz u Invest banku na Terazijama plaćen je, kako su svojevremeno pisali mediji, stanom na Novom Beogradu.
Sva ta umetnička dela kupovana su u „zlatno doba“, od pedesetih godina prošlog veka pa do Titove smrti. Još od 1951. godine za umetnički otkup u našoj zemlji odvajano je godišnje deset miliona ondašnjih dinara. Narodni odbor Beograda otkupljivao bi bar jedno, nekada i više dela slikara sa izložbi. Takođe, kao što smo već pisali, formirane su državne komisije koje su odlučivale gde će šta od dela ići.
– To je bio i sistem koji je pospešivao firme da odvoje nešto za kulturu i umetnike. Novac koje su bogate državne firme davale za slike stizao je do umetnika. Bila je to uzajmna korist i za te firme, kako bi se podigao nivo kulture u njima, a i samu kulturu i umetnike koji su načinili ta dela – reči su našeg sagovornika.
Sa raspadom zemlje, krizom, sankcijama, propadanjem nekadašnjih privrednih giganata zlehuda sudbina zadesila je i njihove umetničke kolekcije. Za razliku od Narodne banke Srbije koja i danas ima izvanrednu zbirku, sve one koje su otišle u stečaj, privatizovane, doživele su to da su prinudni upravnici rashodovali umetnička dela da bi se namirili dugovi iz stečajne mase.
Međutim, da se ne zna gde su ta dela i da im se ne može ući u trag, kako je izjavio Vesić, prema rečima Kusovca, ne stoji:
– Zna se gde su – sve su one završile kod privatnika, u njihovim kolekcijama. I oni to čuvaju bolje nego što bi se čuvale u muzeju. Nisu propale, a novac dat za njih nije bačena para. Kada sam 2019. pravio izložbu „Srpsko slikarstvo 20. veka“, shvatio sam da je većina tih dela, nastalih u periodu od 1950-2000, danas u privatnim kolekcijama. I važno je da te slike nisu izgubljene. Sve što je završilo na aukcijama i kupljeno je – odsečan je Nikola Kusovac.
I dovoljna je jednostavna internet pretraga da bi se ušlo u trag slikama iz, primera radi, Invest banke. Ili onih iz Beobanke koja je takođe, kako nam je rekao istoričar umetnosti, imala odličnu zbirku.
Po gašenju pet banaka u stečaju – Beobanka, JIK banka, Invest banka, Jugobanka i Slavija banka pre ravno 19 godina počele su da prodaju svoju imovinu, u koju su, naravno, ulazila i umetnička dela. Oko petstotinak slika, skulptura i tapiserija, među njima i dela Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, Milana Konjovića, Miće Popovića… rasprodata su na javnim nadmetanjima.
Samo je Beobanka od 2002. kada je „probijen led“ nudila dela iz svoje zbirke na više licitacija. Ređale su se javne prodaje 2004, 2005 (čak dve – jedna početkom godine, druga na jesen), 2006, pa 2008…
Samo 2008. godine ista banka ponudila je na javnoj licitaciji 113 dela, a JIK banka 44, ali najveća jagma za slikama iz vlasništva banaka vladala je četiri godine ranije kada je na aukciji u prostorijama Beobanke ponuđeno 66 umetničkih dela u vlasništvu Investbanke, Beogradske banke, Jugobanke, Beobanke i Slavija banke za koje se nadmetalo 35 kupaca, od pravnih lica, do kolekcionara. Najveću „pomamu“ izazvala je slika koja je bila u vlasništvu upravo Invest banke – „Beograd“ Peđe Milosavljevića iz 1963. godine. Bila je procenjena na nešto više od pola miliona dinara, a prodata je za rekordnih 1,8 miliona dinara.
Na toj licitaciji Atlas banka je bila najaktivnija, kupivši „Predeo s maslinama“ Koste Hakmana iz 1938. godine za četvorostruko veću sumu od procenjene – 350.000 dinara, kao i „Ulicu“ Jovana Bjelića za duplu cifru od ponuđene – 1,2 miliona dinara, a 900.000 dinara izdvojeno je za „Vršidbu“ Mladena Josića, odnosno „Zbeg“ Gabrijela Jurkića.
Da nisu samo banke imale vredne kolekcije, Nova.rs je već pisala, uz napomenu našeg sagovornika da je „‘1. maj’ Pirot imao neverovatnu zbirku“, kao i Geneks, sa „komadima dostojnih svih naših muzeja“.
Kada je pre sedam godina „Geneks“ oglasio na aukciju 116 dela poznatih slikara druge polovine 20. veka, koje su davno krasile prostorije nekada velike firme, ona je u poslednji čas odložena, na neodređeno, na inicijativu Ministarstava kulture, kako se „vredna zbirka ne bi rasprodala u bescenje“. A na doboš je trebalo da odu dela Mladena Srbinovića, Miodraga Protića, Siniše Vukovića, Branka Miljuša, dok je najskuplje ponuđeno bila slika „Kritika u pejzažu“ Miće Popovića, procenjena na 12-14 miliona dinara.
I dok istoričar umetnosti konstatuje da smo mnogo štete pretrpeli, ukazuje da nekada velike firme i dalje imaju svoje kolekcije.
– Nije se raspalo ono što je skupljao „1. maj“ Pirot, Trstenik, „Magnohrom“, „Goša“… To su sve bile velike zbirke. „Galenika“ nema veliku zbirku, ali je bar čuva i stara se oko nje, i svaka im čast. A i uprkos svemu što je otišlo, teši me što su tolike slike, koje su bile na aukcijama, ipak završile u dobrim rukama – zaključak je Nikole Kusovca.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
