Grafički dizajner i pisac Slavimir Stojanović Futro kaže da naši dizajneri nisu dovoljno autentični, da lično u poslu nastoji iskoristiti balkanski gen za humor, da su za uspešnu karijeru potrebni strast i posvećenost, a neostvarena želja mu je da radi vizual Olimpijade.
Stojanović je rekao za Tanjug da u svom poslu grafički dizajneri moraju izmisliti nešto što niko do tad nije video, odnosno „nesto neviđeno“, a da za to moraju biti svesni svega što postoji na planeti, „da smo uključene u kanale šta se u svetu dešava“.
„U vizuelnim komunikacijma forma uvek može da slaže, ali suština komunikacije mora da ima trunke istine. Onda je sve na svom mestu“, naveo je Stojanović.
Upozorivši da se dramatično smanjila pažnja i da dizajner ima „pola sekunde fore“ da privuče pažnju, što je „nenormalno kratko vreme“, Stojanović je rekao da „forma mora biti prilagođena oku“, dok sadržaj uspeva da zadrži sedam sekundi pažnje posmatrača.
„U tom vremenu živimo. To je za moj posao neverovatan pritisak. Iz te potrebe da stalno kreiramo nešto novo jako puno ljudi pribegava kopiranju nečega što već vide u nekoj drugoj sredini. Onda mažnjavaju to i plasiraju po regionu stvari kao da su njihove“, naveo je dizajner.
Prema njegovim rečima, domaći dizajneri „nisu dovoljno autentični, većina kolega nažalost“.
Stojanović je dodao da „ima puno ljudi sa visokim nivoom ukusa i estetskog doživlajja stvarnosti, koji znaju da ukapiraju trendove“, i simuliraju realnost tog trenda verujući da su njegov deo.
Dizajnersku karijeru je počeo kao đak dizajnerske škole kad mu je majka predložila da se javi i uradi plakat za Palilulsku olimpijadu kulture 1985. godine.
„Nacrtam neke karikature, ništa pametno i lepo, ali uradim plakat. Oblepljen je bio po celom Beogradu. Stajao sam pored plakata i mislio sam sigurno će da provale ljudi da sam to ja radio“, osmehnuo se Stojanović.
U devetoj godini je pao na glavu okliznuvši se u pokušaju da nogom ispuca loptu, nakon čega je izgubio sećanje na dotadašnje detinjstvo, a o tome je napisao autobiografski roman „Devet“ (2018).
U romanu dizajner Sava Nikolić u devetoj godini doživljava težak potres mozga uz kompletan gubitak pamćenja, koje mu se postepeno vraća 30 godina kasnije sticajem dramatičnih okolnosti sve dok drugi put ne napuni devet godina.
„U romanu je 90 posto tačno kako je bilo, zamenio sam neka imena da neki se ne bi našli prozvani“, rekao je dizajner. Stojanović je rekao da trenutno polagano radi na drugom romanu u kome će sva imena likova biti španska, jer ima ideju da „može da se čita po celoj planeti“.
U svom poslu nastoji iskoristiti balkanski gen za humor, koji je nastao preživljavanjem diskontiunuiteta na našim prostorima, ali Stojanović ističe da je problem što taj dar „ne znamo da stavimo u okvire razumljive van naših granica“.
„To možemo da vidimo u pesmi „Nobl“ Konstrakte: „Zar ja da umrem? A možda baš ja neću“. To je genijalno! Na ivici crnog humora. To je radio Ljubomir Micić u Zenitizmu. Ovo je ozbiljno kvalitetna sredina, problem je sa formom da to saopštimo svetu“, rekao je Stojanović.
On je priznao da mu je u karijeri mnogo pomoglo što je osećao inferiornost prema zapadu i od toga je patio, a pomogla mu je saradnja sa Draganom Sakanom u agenciji Sači i Sači da se 1995. godine probije u svet i ostvari „spektakularan osećaj“ kao da igra u Realu.
Stojanović je priznao da je do 30. godine jurio, dokazivao se i pokušavao da uspe, a nakon toga je „postao stvarno dobar dizajner“.
U sportu je Stojanović radio grb reprezentacije Jugoslavije za Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. godine, kao i slovenački nacionalni dres, a od neostvarenih snova u dizajnu ističe da bi „radio vizuelni identitet za Olimpijadu, besplatno“.
„Kod nas kad je sport u pitanju onda se odlazi u viteštvo, u srednji vek i kreću štitovi, orao. . . I sad, pitanje koliko ima veze sa savremenim?“, konstatovao je Stojanović.
Prema njegovim rečima, kod nas postoji „ozbiljan izazov u brendingu države“ jer u znamenjima „delujemo veći, moćniji, stariji nego jesmo“.
Upitan kako bi redizajna obeležja reprezentacije, Stojanović kaže da su „ocila najprepoznatljivija definitivno“, ali da je pitanje „kako to sprovesti estetski, a da ne bude srednjevekovno“.
Stojanović je rekao da se istog dana kada mu je umrla majka rodila ćerka, što je dovelo do toga da je počelo da mu se vraća sećanje.
Istakavši da mu je „ćerka bila katalizator vraćanja u vertikalu“, Stojanović je rekao da je oženivši se i stvorivši porodicu dobio „uzemljenje bez koga bi odleteo kao večiti satelit“.
„To je ozbiljan poklon. Dobio sam i talenat. Sreća da ga nisam upropastio već vredno radio na njemu.
Ako ga neozbiljno shvatiš nije dovoljan. Mora motiv biti jasan, zašto imaš potrebu da se dopadneš ljudima u poslu“, rekao je Stojanović.
Život se sastoji od grešaka i njihovih ispravljanja, a za dugoročnu karijeru su neophodni posvećenost, neodustajanje i strast, a „sve ostalo je zanemarivanje talenta“, istakao je Stojanović.
Upitan kako mu izgleda logo Tanjuga, Stojanović je rekao da je to radio „neko ko zna da iskontroliše formu“, i da znak sadrži ideju da pokaže profesionalnost, „probijanje kroz gomilu informacija i šta je istina“.
Bonus video: Boemski salonac u kojem je uhvaćen stari duh Zemuna
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar