Kritika filma "Beli tigar" - Vlajčić: Bilo jednom u Indiji

https://www.youtube.com/watch?v=35jJNyFuYKQFilm je zvanično pušten u javnost 5. februara ove godine, odmah je dobio nominaciju za Oskara, dve nominacije za nagradu BAFTA (britanska verzija Oskara). Verovatno bi imao drugačiju putanju u distribuciji, ali pandemija je pomerila sve. Ramin Bahrani (1975) je potekao iz iranske porodice pribegle u Ameriku, njegov prvi film "Čovek sa kioskom na točkovima" (2006), snimljen ručnom kamerom na njujorškim ulicama, o malom prodavcu kome ukradu dućan, doživeo je ogroman uspeh na festivalima nezavisnog filma (London, Manhajm, Nagrada Nezavisni duh za film godine). Sa ovim filmom se Bahrami pojavio na Festu, ali se malo pogubio u svaštarskoj ponudi od stotinak filmova, tek toliko da se zbuni gledalište.Posle trećeg, izvanrednog filma "Zbogom Solo" (2009) harizmatični američki kritičar Rodžer Ebert je Bahranija proglasio, mimo svoje uobičajene uzdržljivosti, "novim velikim američkim rediteljem.Tigar iz naslova je ironična narodska metafora o izuzetnim pojedincima svoje vrste, izvan pravila i reda. Ramin Bahrani je scenario za film napisao po romanu "Beli tigar" indijskog pisca Aravinda Adige, knjiga je osvojila vrhunsku nagradu Buker 2008. i dugo bila bestseler sa liste Njujork Tajmsa. Kako je sam Bahrani otkrio u jednom intervjuu, sa Adigom je trajni prijatelj još iz godina studija i godinama je čekao priliku da se upusti u veliki poduhvat. Kao producent mu je pomogla poznata bolivudska zvezda Prijanka Čopra (u filmu igra glavnu žensku ulogu Madam Pinki), film je ostvaren kao ambiciozna američko-indijska produkcija, na lokacijama u rasponu od ubogih slamova do raskošne rezidencijalne zone u Nju Delhiju.https://www.youtube.com/watch?v=bC-tYoFBvmQZapočinje deliričnom, pijanom atmosferom u luksuznoj limuzini, opasna brzinska vožnja uz indijski hip-hop, obilaze se krave nasred ceste (svete krave, u zemlji gde ogromna većina živi na ivici gladi), ali naleću na nesrećnu devojčicu. U tom trenutku staje priča, glavni junak filma Balram, inače vozač koji je volan prepustio gospodarici, kaže u kameru, to nije pravi početak. I onda smo vraćeni tri godine ranije u 2007. u sirotinjsko selo Laksmangar: dečak Balram ide u školu, učitelj mu kaže da bi trebalo da se školuje za Delhi, ali porodica nema para za školovanje, dečak napušta školu, otac mu umire od tuberkuloze, očaj.I onda u selo dolazi veliki gazda, vlasnik svega, koji isisava svaku paru iz sirotinje, dečak vidi luksuzni auto, i kaže babi: daj m pare da postanem vozač. Baba, uvek one imaju neki štek, plati časove vožnje, dečak ode do gazdine vile i kaže: hoću da budem vaš vozač. I bude tako. Balram radi za neku crkavicu, kao sluga svog gospodara spreman je na sva poniženja, u feudalno kastinskoj državi, sa stotinak kasti postoje zapravo samo dve: siroti i bogati.Prema mladom, na Zapadu školovanom paru, delu gazdine porodice, Balram ima iskren podanički, ponizni stav jer je samo to i video oko sebe. Ali prvi trag sirotinjskog makijavelizma u njemu se iskazuje kad je prvog vozača u porodičnoj službi (koji ga je uveo u kuću i srdačno mu pomogao) podmuklo otcinkario da je Sik, nakon čega je čovek najuren na ulicu.Posle nesreće na autoputu Ašokov otac i brat primoraju Balrama da potpiše priznanje kako je on vozio kola, za slučaj da policija zakuca na vrata. Tog trenutka on shvati da nije dovoljno biti ponizni sluga. I još kad primeti da ogromne svote novca odlaze u ruke političara, uz njegovu diskretnu podršku, u njemu se jave neke mračne zamisli.Jedne noći kad sa Ašokom bude prenosio torbu punu krupnih novčanica (dar pobedničkoj, Socijalističkoj partiji!), novac če promeniti vlasnika, Ašok će pokraj puta ostati smrskane glave. Balram je tog trenutka pokazao da je shvatio kako se postaje bogat, zločinom ili politikom. Nešto ranije on piše kineskom premijeru Ven Džibaou pismo odajući priznanje da su Kinezi "veliki ljunavnici slobode i individualnih građanskih prava" (!).Bahrami sa velikom stilskom elegancijom prati dramatičan uspon svog malog junaka, isprva dirljivo simpatičnog, a potom uz teške životne lekcije uvedenog u prljavu igru koja vodi onoj ciničnoj filozofiji kriminalno-kastinske države "ne pitaj me za prvi milion". Balram pametno osniva taksi-kompaniju "Beli tigar", dobro se ponaša prema brojnom osoblju, film se cinično završava skupnom scenom, kao u nekom mjuziklu.Film nije besprekoran, ako je već narativna osnova podređena posmatračkom uglu junaka, neka njegova mudrovanja u kameru su suvišna. Ali, Bahrami je po običaju radikalan u stavu. Imao je sjajnu glumačku postavu, neke zgode u rodnom slamu i posebno oko Balramove babe deluju felinijevski (kao u nekom sirotinjskom amarkordu).Za direktora fotografije je uzeo italijanskog majstora Paola Karneru (radio tv-seriju "Gomora"), ne zna se gde prestaje rediteljska i scenaristička ruka, a gde je to autentičan zapis ukraden iz sirovog života. I zato se nijednog trena nisam pomerio. Sada mi se javljaju u glavi filmovi sa šarmantnim slugama, od "Sluge" Džozefa Louzija (sa fenomenalnim Dirkom Bogartom), do nedavnog, korejskog remek-dela "Surogat". Dobro društvo, kao na filmu.