Fest kritika - piše Milan Vlajčić: Japanski neo-noir triler

Nalazimo se na polovini 49. Festa, zasad sve ide po najavljenim satnicama, ima prigovora da nedostaje festivalska atmosfera, ali to je praznjikava floskula. Ranijih godina bilo je mnogo medijske buke oko nekih autora koji su stigli u “naš maili grad” (zapravo grad je decenijama metropola, ali je pristup gostima najčešće bio provincijalno prozukao, što nije ništa čudno, slično se događa i u Kanu, Veneciji i Berlinu).Nije zgoreg ponavljati da prvi ovogodišnji festival u svetu koji nije onlajn već poziva publiku u dvorane, zadržava suštinsko obeležje preživljavanja. Setimo se kako je nedostatak Festa 1993-4. porazno delovao na našu kulturnu publiku, uz obaranje festivalskih standarda nakon produžetka Festa. Što je bilo neminovno. Nije bilo lako krenuti od nule, uz neodmerene ambicije da se za koju godinu prestići Kan! Tada je počela i ova sve veća inflacija festivalskih nagrada, koje ni u bliskom okruženju ne znače ništa. Na internetu, na portalu IMDb, u najvažnijoj dokumentaciji o filmovima i priznanjima, niko od nagrađenih nije u svoj CV naveo priznanje sa Festa.Nema boljeg znaka o pucnjevima u prazno. Ali, megalomanske ambicije nije lako priznati.Supruga špijunahttps://www.youtube.com/watch?v=9Uf8yEsKLdcJapanski film “Supruga špijuna” (115 min.) je rad poznatog autora Kjošija Kurosave (1955), nikakav rod klasika svetskog filma. Kjoši više od četiri decenije gradi ugled u međunarodnim okvirima (četrdesetak naslova, od kojih je najpoznatiji “Tokyo Sonata”, 2008). Sada je prvi put uzeo motiv iz tragične japanske istorije - godine ulaska u imperijalna osvajanja i slom posle atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija.Priča filma je usredsređena na sređeni porodični život porodice Fukuhara u gradu Kobe 1940. Mlada žena Sofiko (Ju Aoj), tipična japanska lepotica, opremila je kuću u diskretnom nacionalnom stilu, ali sa nekim zapadnjačkim elementima (žaluzine, likovna dela na zidovima). Njen muž Jusaku (Isej Takahaši, poznat iz Tarantinove sage “Kill Bill, 1 i 2“) bavi se trgovačkim poslovima, dovodi u kući starog prijatelja Amerikanca koji dugo obitava u Japanu. Ubrzo ovaj čovek biva optužen za špijunažu, potom biva oslobođen zog nedostatka dokaza, a drug iz detinjstva gospođe Ju, sada oficir bezbednosti, upozorava porodicu na opreznost. To su godine kad se podstiče duh militarizma, ulicama paradiraju vojne jedinice, sve ukazuje da Japan ponovo priprema osvajanja u Mandžuruiji i Kini.Ju odlazi poslom u Mandžuriju, zadržava se tamo mimo plana, a onda se vraća poražen onim što je svojim očima video: varvarska nasilja pri napadu na ovu kontinentalnu zemlju. Počinje da krišom piše izveštaje (najpre ne znamo kome), u kuću im stiže mlada žena sa specijalnim zadatkom, povod za napad ljubomore, ali ona biva utopljena pod misterioznim okolnostima. Ju pita muža da li se bavi špijunažom, on najpre žustro poriče, a potom ipak priznaje da valja uložiti napore protiv srljanja Japana u katastrofu.Pošto je ovo ipak triler, nije red da otkrijem kako se porodična drama u vihoru strašne kataklizme završila. Mogu samo da pomenem da je porodica Fukumara planirala, dok još postoje avionske i pomorske veze sa Amerikom, da se jedno po jedno dokopaju tla na kome če biti sigurniji. Gledaoci će videti kako su se planovi poremetili i kako je Kobe sa Ju doživeo završno bombardovanje.Radeći po pametno razrađenom scenariju, Kurosava diskretno rekreira nekadašnji svet po uzoru na stilska rešenja velikih učitelja Ozua i Mizogučija, svodeći koloritnu gamu na hladnije tonove. Uzgred, ali ne manje bitno, mnoge ključne scene, u porodičnoj kući i u policijskim isleđivanja date su po vizuelnim rešenjima iz holvudskog noir filma te iste epohe.Ako ima nešto nostalgije za stilskim uzorima iz četrdesetih, tu je i gorka pouka o narastajućem militaritiskom ludilu (paralela sa nemačkim survavanjem u “spaljenu zemlju”). Kurosavin film je na najnovjem festivalu u Mlecima osvojio Srebrnog venecijanskog lava. Gledalac će film odgledati na ivici sedišta. Od delikatne, suptilne porodične atmosfere, kao ispisane kičicom klasičnih majstora, do horora koji je stigao kao božja kazna.Amonithttps://www.youtube.com/watch?v=AnDhlrs3XVMDrugi film dana, engleski “Amonit” (117 min.), rad reditelja i pisca scenarija Fransisa Lija, vraća se nas u viktorijansko doba iz sredine četredesetih 19. veka, u obalsko seoce kraj mora - divlja, kamenita obala, u čijim strmim bedemima postoje sedimenti kamena amonit, u kojima se nalaze fosili nekadašjih živih bića. Jedan dragoceni kamen sa fosilizovanim pterodakltilom nalazi se u istaknutoj vitrini Kraljevskog geografskog društva u Londonu, sa naznakom da je nalazač Meri Aning (Kejt Vinslet). Ona živi kraj pomenute obale, stalni je tragač za amonitom, od manjih komada ona i njena majka (Gema Džons) klešu figurine i broševe koje prodaju u svojoj radnji. Skroman i tegoban život, sa rukama uvek uronjenim u blato i glib,ali u miru koji remeti naučni saradnik Marčinson, koji pokušava da iskoristi Meri kako bi se i sam uputio u tajne nalaska amonita. Sa njim stže i njegova mlada žena neobične lepote Šarlot (Širsa Ronin, poznata po filmu “Pokajanje”) koju uz dobru nadoknadu ostavlja na podučavanje porodici Aning.U prvo vreme Meri se prilično osorno ponaša prema svojoj nametnutoj učenici, ali kad ova usled oštre okeanske kllime i neopreznog kupanja u ledenoj vodi (inače lekarska preporuka), dobije groznicu upire sve snage da je izleči. I tu započinje njihovo zbližavanje i erotska bliskost koja se pretvara u strasnu ljubavnu pomamu (na samoj ivici porna).Kad dođe rastanak, svako hita svom domu, ali posle izvesnog vremena stiže za Meri poziv iz Londona. Ova sirotica se spremi, nađe se u raskošnom domu visoke britanske aristokratije, dobija ponudu da ostane kao trajni gost porodice Marčison. Meri se najpre oseti pogođenom, nije pismom obaveštena o prirodi poziva, ali razrešenje ostaje otvoreno kad se zajedno nađu pred eksponatom pterodaktila, u jednom zamrznutom kadru koji nam ne otkriva “šta je posle bilo”.Reditelj Fransis Li je u rukama imao sjajno razrađen scenario, ponudu da film načini za BiBiSi, a poznato je da Englezi umeju da grade filmove viktorijansje epohe, sa neverovatnom ubedljivošću i marom za najsitnije detalje: kad se pali sveća u sirotinjskog sobi, svetlost se rađa kao u bajci, kad se pada licem u blato, onda se junak naguta blata.Za glavne junakinje imao je dve velike glumice, Kejt Vinslet i Širsu Ronan, koje su neosetno upile sve nijjanse prelaska emotivnih dilema i frustracija. Viktorijanska epoha je rodila fenomen potiskivanja, koji je Frojd razgradio u tančine, prelaze iz melanholije u egzaltacije (posledica nametnutih zabrana i tabua). Ne zna se u filmu šta je lepše, da li skupne scene u porodici ili krčmi, ili prizori prirodne stihije (okeanski talasi koji su metafora neukrotivih prirodnih sila). Film za uživanje, po starinski, a ako vam se vrati u snu, ne opirite se, to je ipak samo san!