FEST 2022: Šarlota o Džejn (Jane Par Charlotte) 2021, režija: Charlotte Gainsbourg.
Piše: Slobodan Vujanović / Mislite Mojom Glavom
Evo jednog filma koji bi svakako trebalo da pogledate. Ne zato što se radi o naročito fenomenalnom filmu, naročito ne onom koji po nekakvim „objektivnim parametrima“ može da se smatra sjajnim. Više zato što se radi o slikovito dočaranom odnosu jedne neobične majke i jedne neobične ćerke koje možda mogu da vam kažu nešto i o vašem životu, naročito o onim delovima njega koje ne poznajete, nemate ili se plašite da zađete u njih.
Kao solidna ilustracija toga možda može da posluži jedna od uvodnih scena u kojoj mama, Jane Birkin, svojoj ćerci (sa Sergeom Gainsbougom), Charlotte Gainsbourg, priča kako je, dok je ova bila mala (tinejdžerka), želela da pipne njene grudi, samo da bi mogla da ih oseti, da ih bude svesna (kao dela tela svog deteta). I kako se malčice stidela te želje i tog postupka. Iako je Francuskinja i iz perspektive Francuza tu nema ničega posebno zabrinjavajućeg. Na vama je da se prestravite ili pridružite.
„Šarlota o Džejn“ nije biografija čuvene pevačice i glumice iz vizure njene, podjednako slavne, ćerke. Ne, ovo je film o druženju majke i ćerke, kome je možda povod serija zajedničkih koncerata (iako se to ne apostrofira posebno). Pre deluje da je ćerka želela da upozna majku, da joj se približi kako možda pre nije i, kako nam poslednja scena pokazuje (dok je gledam(o) kroz suze), da joj kaže da je voli i da želi da provodi svo ostalo vreme sa njom. Sem par retkih snimaka iz „kućne videoteke“, koji najčešće služe kao scenografska pozadina, dokumentarac je isključivo satkan od nedavnih (namenskih) snimaka razgovora majke i ćerke, snimljenih tokom turneje po Japanu i Njujorku ili rodnoj Francuskoj, u Janeinoj kući.
Jane Birkin je imala tri ćerke od tri muža. Prva i najstarija, Kate, pre devet godina izvršila je samoubistvo. Ubrzo nakon čega se Jane veoma razbolela. Sada deluje dobro, iako i dalje pije tablete za spavanje zbog hronične insomnije koju ima od malena. Charlotte svoju majku prikazuje onakvom kakva je sada, kao lepu, staru ženu. Kao ženu koja je dosta toga lepog i ružnog proživela. Koja voli kučiće. Koja voli svoju Charlotte i može sa njom otvoreno da razgovara. I otvorenost njihovih razgovora, ta spremnost da se gaca po intimnom (u jednom trenutku otići će da obiđu Sergeov „mauzolejizovani“ stan), da se istražuje vrlo privatna prošlost (pred našim očima). Mi, „Sloveni“ nismo takvi. I ovako nešto nam deluje egzotično, egzibicionistički, a zapravo je duboko ljudski. Svi smo mi zbir onoga što smo proživeli i (po)mislili. A samo nas iskreno deljenje svega toga može učiniti stvarno slobodnim. Ovaj film je, možda, najviše o tome.
OCENA: 8/10
Bonus video: Otvaranje 50. festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar