FEST 2022: Neka bude jutro (Let it be morning), 2021. Režija: Eran Kolirin.
Piše: Slobodan Vujanović/ Mislite Mojom Glavom
Iako mi je „Neka bude jutro“ prijao, nisam siguran da se radi o do kraja dobro sprovedenom filmu. Za moj ukus, stvar je ostala negde na sredini, ni da bude u potpunosti studija karaktera (glavnog junaka), niti da bude studija političke situacije (u kojoj se junak zatekao, a simptomatična je za celu zemlju).
A glavni junak je Sami, izraelski Arapin, koji sa ženom i sinom živi u Jerusalimu gde je poprilično dobro plasiran u „jevrejskoj“ korporaciji u kojoj radi. Njih troje odlaze u njegovo rodno mesto na svadbu mlađeg mu brata. Kada odluče da se vrate, shvataju da je (jedini) put do Jerusalima blokiran od strane izraelske vojske. Ova prinudna izolacija i junaka i sredine koja ga okružuje otvoriće brojne rane i napukline u njegovom životu. Od činjenice da vara ženu i da njegov brak nije baš najsrećniji, preko toga da će dobiti otkaz što se nije pojavio na poslu, a svi u „njegovom selu“ ga drže za najuspešnijeg od svih njih, do satirične situacije u kojoj će on spontano isplivati kao inspirator lokalnog (arapskog) pokreta otpora, sa fatalnim posledicama po neke ljude koji će poći za njim.
Verujem da ste kao i ja Erana Kolirina upoznali preko dirljive komedije „The Band’s Visit“ (i, možda, kao i ja, potom slučajno preskočili njegova dva naredna filma). Nešto od tog miksa sentimentalnog i duhovitog ima i ovde, s tim što „Neka bude jutro“ nikada ne biva do kraja komedijom, jer ima previše neprijatnih, realističkih i „stvarnih“ trenutaka, pa se pre može nazvati dramom, dramom koja nastaje u komično apsurdnim okolnostima. Jer činjenica da neki ljudi danima ostaju zarobljeni od ostatka sveta voljom izraelskih vlasti i armije sublimira mikro i makro teror kome su ne-izraelski stanovnici svakodnevno izloženi (o opravdanosti razloga za to možemo debatovati).
Ono što „Neka bude jutro“ otkriva je i da među Arapima, postoje klasne i rasne podele i snishodljiv odnos prema Palestinicima koji se de facto tretiraju kao niža vrsta (o čemu svedoči to da arapske civilne jedinice pomažu Izraelcima u potkazivanju nelegalno angažovanih palestinskih radnika). Brojni pozivi na zajednički protest ostaju osujećeni i razmontirani „iznutra“. Kroz sve to Sami se provlači prilično „pi*dasto“, svestan svoje sebičnosti, licemerja i moralne amorfnosti. Kolirinova odluka da nam kroz ovako nesimpatičnog junaka prikaže podeljenost arapskih manjina svakako povlači više kritike nego što je to možda ukusno (iako je film baziran na romanu palestinskog autora) i možda bi bavljenje samo njime bila bolja odluka, nego švrljanje po drugim akterima ove situacije i pokušaj da se film formatira kao društvena kritika kojoj je Sami samo slučajni povod.
OCENA: 7/10
Bonus video: Govor Mikija Manojlovića na Festu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar