0
Veoma mi je teško kada govorim o ratu. Vrlo sam podeljen, jer smatram da je uvek tragično kada moramo da biramo stranu. Ali, biti umetnik je takođe i politički čin. Možda će zvučati naivno, ali ja sam stvarno iz dubine srca za mir i smatram da svi umetnici imaju svoju ulogu i da bi trebalo da se svim silama trude da doprinesu tome, kaže slavni koreograf Erve Kubi za Nova.rs uoči večerašnjeg nastupa njegove kompanije u Ateljeu 212 na Beogradskom festivalu igre.
Rođen u Francuskoj, Kubi je u potrazi za svojim korenima u Alžiru pronašao i ljubav prema uličnoj igri. Kako bi udovoljio roditeljima diplomira farmaciju, ali se ujedno i usavršava za ono što bira kao svoj životni put – koreografiju.
– U Alžiru sam se upoznao sa uličnom igrom, hip-hopom i igračima koji su bili toliko autentični. Već 23 godine se bavim trupom i oduvek sam želeo da je čine igrači sa svih meridijana. Zato je predstava „Šta dan duguje noći“ sjajan spoj savremene igre, hip-hopa i klasičnog baleta. U trupi imamo igrače iz Alžira i Maroka koje uključim u projekat, iako su različite kulture, vere, religije. Ponosan sam što sam uspeo da spojim tako različite narode koje pod nekim drugim okolnostima iz raznih razloga ne bi igrali zajedno – kaže koreograf.
Na pitanje šta je to što ulična igru izdvaja i da li je u pitanju neka vrsta slobode koju možda klasična nema, Kubi kaže:
– Sloboda, da, ali u svemu tome vidim i jednu odrađenu vrstu istine. Ulična i hip-hop igra je puna izazova, virtuoznosti, takmičenja i borbe. Ono što je zanimljivo u njihovoj estetici je to što se u njihovom pokretu i svemu što izvode oslikava ono što su oni, ono što proživljamo u sadašnjem trenutku – njihova istina!
Inspiraciju za ime komada „Šta dan duguje noći“ dobio je od Jasmine Kadre, pisca istomenog romana.
– Poput devetnaestovekovnog Orijentaliste koji je stigao u Alžir da ostvari svoje snove, ja polazim u susret snovima dečaka rođenog u Francuskoj koji je nedavno otkrio svoje poreklo, odnosno alžirsko poreklo svojih roditelja. „Šta dan duguje noći“ opisuje trenutak i mesto na kome su moji roditelji, kako umeju da kažu, ostavili sve… Ponirući u preispitivanje današnjeg dana, sa ciljem da mu darujemo formu, u potrazi smo za istinom ili jednom od mogućih istina – kaže i dodaje:
– Kada sam pročitao naziv romana bukvalno sam proganjao pisca kako bih mu objasnio koliko se moja priča ne razlikuje mnogo od junaka iz njegove knjige. Objasnio sam koliko sam snažno osećao to što sam bio rastrzan između vaspitanja i studiranja u Francuskoj i korena i tradicije u Alžiru. Rekao sam mu: „Shvatate da ne možete da me odbijete“. Od tada smo veoma dobri prijatelji, a ja sam dobio dozvolu da nazovem svoj komad po njegovom romanu i kroz igru prenesem taj odnos Alžira i Francuske koji je pun ljubavi ali uz veliku bol. Ovo delo se nalazi na raskrsnici dve preokupacije: moje sklonosti ka stvaranju i kompoziciji pokreta, kao i dubokoj potrebi da se približim svom poreklu, svojoj zemlji, Alžiru. Veze koje treba pronaći, druge koje treba obnoviti, i one koje tek treba izgraditi.
Govoreći o umetnosti, kaže da mu je uvek bilo važno da kroz svoja dela odgovora na aktuelnosti, ali da mu je danas veoma teško da govori kada vidi šta se sve događa sa umetnicima širom sveta.
– Veoma mi je teško kada govorimo o ratu. Vrlo sam podeljen, jer smatram da je uvek tragično kada moramo da biramo stranu. Ali, biti umetnik je takođe politički čin. Možda će zvučati naivno, ali ja sam stvarno iz dubine srca za mir i smatram da svi umetnici imaju svoju ulogu i da bi trebalo da se svim silama trude da doprinesu tom miru – kaže Kubi.
Priseća se kada je sa trupom igrao predstavu u Izralelu i Palestini, ističući da je najvažnije biti odgovoran.
– Svako ima svoju odgovornost u ovom svetu, ja sam odabrao da moja bude ta da propagiram mir. Imao sam potpunu svest kada smo igrali predstavu u Izraelu i u Palestini i to sa igračima sa različitih podneblja. Upravo zbog toga nikada ne pominjem njihove nacionalnosti jer bi pominjanjem toga mogao da ih stavim u neprijatnu poziciju – kaže koreograf i dodaje:
– Ono što me opseda tokom čitave karijere je nedovršeno delo. Samim tim naziv „Šta dan duguje noći“ bi trebalo da briše opoziciju jedne i druge strane – dan-noć, Francuska – Alžir, Izrael-Palestina, dakle, da samo delo briše pitanje dve strane. Možda će zvučati banalno, ali dan ne postoji bez noći i kada gledamo aktuelnu situaciju – trebalo bi da se podsetimo toga – zaključuje Erve Kubi.
Poreklom iz Alžira, doktor farmacije Erve Kubi odlučio je da usmeri svoju pažnju na karijeru koreografa, i tako započeo studije na Univerzitetu Eks-Marseja. Školovanje nastavlja u Međunarodnom centru za igru sa Rozele Hajtauer u Kanu, a kasnije u Operi u Marseju. Godine 1999, pridružuje se Nacionalnom koreografskom centru Nanta, a kasnije počinje saradnju sa Nacionalnim koreografskim centrom u Kanu i briselskom trupom Thor.
Kubi je svoj prvi komad “Golem” napravio 2000. godine. Od tada su usledili brojni uspešni projekti i naslovi. Izuzetne rezultate ostvario je sa igračima iz Alžira i Burkine Faso, koji sa njim rade od 2010. godine. Danas je Erve Kubi stalni gost profesionalnih škola umetničke igre širom Francuske, ali i u inostranstvu. Od 2014. godine je na poziciji saradnika koreografa u Višoj nacionalnoj školi igre u Kanu i Višoj nacionalnoj školi igre u Marseju. Od 2015. godine je asistent koreografa na Konzervatorijumu za umetničku igru u gradiću Briv La Gajar. Francuski Orden reda Viteza umetnosti, Kubiju je 2015. godine uručila Brižit Lefevr.
Bonus video: Aja Jung o Festivalu igre 2022.