Elena Ferante: Pisanje je za mene kao okretanje noža u rani

Kultura 30. avg. 202009:02 > 11:41
Podeli:
Foto: Shutterstock

Svi likovi, uključujući i muške, imaju nešto od mene u sebi, to je neizbežno. Ako i znamo mnogo šta o telima drugih, jedini unutrašnji život koji poznajemo je naš sopstveni. Relativno je lako naučiti da gledate, i kradete značajne pokrete, izraz, držanje, način govora, značajan hod. Nemoguće je, ipak, ući u um nekog drugog, kaže Elena Ferante, autorka "Napuljske tetralogije" i romana "Lažljivi život odraslih" koji na srpskom izlazi 1. septembra.

Priredio: Matija Jovandić

Italijani već čitaju novi roman Elene Ferante „Lažljivi život odraslih“, a od 1. septembra će biti objavljen i u Srbiji i u još 27 zemalja. Spisateljica, oko čijeg identiteta se pletu razne teorije, pa čak i ta da se iza pseudonima krije muškarac ili grupa autora, odgovarala je uoči izlaska svog novog romana na pitanja prevodilaca i knjižara širom sveta. Britanski „Gardijan“ objavio je prepisku Feranteove sa čitaocima, koju ovde prenosimo.

Za razliku od Lile i Lenu, koje se decenijama bore da ostvare slobodu, Đovana, protatonistkinja vašeg poslednjeg romana se brzo emancipuje. Da li je to izolovan primer ili je u pitanju generacijska promena? (Julija Kinga Kiraj, prevoditeljka iz Mađarske)

Daleko je Đovana od Lile i Lenu. Ona je obrazovana na dobar sekularni, superdemokratski način. Njeni roditelji, oboje nastavnici, očekuju od svoje ćerke da ona postane kultivisana, poštovana žena, slobodna i nezavisna. Ali mali događaj pobrka lončiće i ona počinje sebe da shvata kao oštećeni proizvod pogrešnog miljea. Ona zato počinje da se očajnički oslobađa svog obrazovanja, da ga odbacuje, kao da želi da bude svedena na prostu istinu svog sopstvenog tela. Lenu i Lila takođe pokušavaju da istrgnu svoj kraj i okruženje iz sebe, ali dok one moraju same ručno da naprave alat da bi se oslobodile stvarnog i figurativnog siromaštva, Đovana taj alat nalazi kod kuće, spremna da ga iskoristi protiv samog tog sveta koji ga je proizveo. Ona je već naoružana za pobunu, tako da je ona brza i odlučna. Ali baciti nečije odgajano „ja“ u nered je opasna rabota. Ne možete zameniti svoj oblik za neku koji vam se čini istinitijim bez rizika da posle više ne uspete sebe da nađete.

U poređenju sa ženskim likovima, „ferantinski muškarac“ deluje prostije ili dosadnije. Postoji li muški lik kog smatrate pozitivnijom osobom? (Dživo Kim, prevodilac iz Južne Koreje)

Enco. Dopadaju mi se muškarci koji svoju snagu koriste diskretno da bi vam pomogli u životu, bez mnogo reči, bez sentimentalnosti, bez očekivanja da će im se to vratiti. Istinsko razumevanje žena mi deluje kao prava preporuka za to da je muškarac pametan i ima kapaciteta za ljubav. To je retko. Ne želim ovde da govorim o grubijanima, nasilnicima, čija su poslednja inkarnacija zaista vulgarni, agresivni tipovi na društvenim medijima i televizijama. Pametnije je da govorimo o kultivisanim muškarcima, našim saradnicima pri poslu i učenju. Većina nastavlja da nas tretira kao šarmantne životinje, dajući sebi za pravo da se samo poigraju malo sa nama. Manjina je veštački naučila formulu uz koju se biva „prijatelj žena“, i pokušavaju da vam objasne šta da uradite da biste se sačuvale, ali čim razjasnite to da želite da sami sebe sačuvate, civilizacijska skrama puca i opet izbije onaj stari, netolerantni mali čovek. Ne, u svakom slučaju naši muški učitelji trebalo bi ponovo da uče. Za sada verujem samo Encu, Lilinom strpljivom saputniku. Naravno, čak i tom tipu ljudi bi u nekom trenutku moglo da bude dosta svega i da odu, ali bar ostaju u lepom sećanju.

Do koje mere osoba može sebe da ponovo da preoblikuje nezavisno od svog porekla (Esti Brezner, knjižar iz Izraela)

Počeću primedbom da napuštanje ne znači i izdaju nečijih korena. Pre svega, moramo da ih napustimo da bismo ih preselili ili uspostavili kao osnove za sopstveni rast. Lutajući, menjamo svoja tela u pretrpana skladišta. Novi materijali počivaju na originalnim, prilagođavajući ih tako što se mešaju sa njima. Mi sami se klackamo između različitih načina postojanja, nekada obogaćujući svoje identitete, nekada ih siromašeći oduzimanjem. Ali naše mesto rođenja odoleva. To je tlo na kom stoje naša prva iskustva, gde prvo vežbamo svoj hod, mesto prvih zamisli, prvog izražavanja sebe. I što je to tlo čvršće, to raznolikija su nam iskustva drugde. Napulj ne bi bio moj jedini istinski grad da nisam uskoro otkrila, na drugim mestima, u dodiru sa drugim ljudima, da sam tu i samo tu počela stidljivo da sebi govorim „ja“.

U vašim romanima veze između žena i muškaraca najčešće su nesrećne. Da li bi vas zanimalo da pišete o relativno „srećnim“ vezama muškaraca i žena? Ili bi to teško ispalo ubedljivo? (Ana Badurina, prevoditeljka iz Hrvatske)

Ono što je u književnosti ubedljivo često je ishod čitanja stvarnosti sa poukom. Nisam od onih koji veruju da sreća počinje po završetku priče (mislim tu na obrazac „i živeli su srećno do kraja života“). Može se opisati srećan par, znala sam ih mnogo. Jednom sam čak napisala priču u kojoj sasvim nesrećna žena odlučuje da sprovede istragu, u maniru detektivskih romana, o srećnom braku svojih starih roditelja. Ne želim da vas zamaram time kako se priča razvijala. Reći ću samo da ste celu priču sumirali koristeći izraz „relativno srećnu vezu muškarca i žene“. Može se, mislim, pisati o sreći, ali samo ako se to „relativno“ razvije i ako se razlozi zbog kojih ste stavili znak pitanja na „srećan“ budu istraženi.

Novi roman Elene Ferante Foto: Promo

Kako vas je Italija formirala kao spisateljicu? (Odri Matel, knjižarka iz Kanade)

Važan deo mog iskustva dogodio mi se ovde, u Italiji. Ono što mi je važno nalazi se u ovoj zemlji, počevši od jezika koji koristim od kako sam naučila da govorim, od kada sam naučila da čitam i pišem. Ali kao devojčica sam se dosađivala u svakodnevnoj, običnoj stvarnosti. Priče koje je trebalo ispričati nisu bile u mojoj kući, ili s onu stranu prozora, ili u mom jeziku, nego na drugim mestima: u Engleskoj, Francuskoj, Rusiji, Americi, Latinskoj Americi… Pisala sam egzotične priče u kojima nije bilo italijanskih toponima i imena, što mi se inače činilo nepodnošljivim, mislila sam da bi to ubilo svaku priču već po rođenju. Velika književnost kakva me je inspirisala nije bila italijanska ili, ako je i bila, genijalno je nalazila načina da izbegne italijanske gradove, likove, dijalekte. Bio je to detinjast stav, ali je potrajao sve dok nisam napunila bar 20 godina. A onda, kada se činilo da znam poprilično o književnosti koju sam volela, počela sam polako da se zanimam za književnu tradiciju svoje zemlje. Naučila sam da koristim knjige koje su mi budile najdublja osećanja da bih sebi dala podstreka da pišem o nečemu što mi je do tada delovalo suviše lokalno, suviše nacionalno, suviše napolitanski, suviše ženski, suviše moje da bi bilo ispričano. Danas mislim da priča uspeva ako možete da ispričate ono što je u vama, ako zauzima isto mesto uz knjige koje ste voleli, ako pišete ovde i sada, oslonjeni na pozadinu koju dobro poznajete, sa veštinom naučenom dok ste strastveno kopali po književnosti svih vremena i svih mesta. I kad je reč o likovima, stvar je tu ista: prazni su ako nemaju neku vrstu čvora koji povezuje vreme, pa popusti, vezu koju možda hoće da prekinu, a ona ipak izdrži.

Šta vas je podstaklo da napišete „Lažljivi život odraslih“? (Dina Borge, knjižarka iz Norveške)

Kao dete sam bila lažljivica i često sam bila kažnjavana zbog laži. Negde sa 14 godina sam odlučila da odrastem i prestanem da lažem. Ali sam vremenom otkrila da su, dok su moje detinjaste lagarije bile ispoljavanje mašte, odrasli, tako protivni lažima, lako lagali i sebe i druge, kao da je laž bila osnovno oruđe koje vam pruža celovitost, smisao, da vam dozvoljava da izdržite sukob sa komšijom, da se pred decom pojavljujete kao model autoriteta. Nešto od ove adolescentske impresije nadahnula je priču o Đovani.

Lili i Eleni je čitanje „Malih žena“ izuzetno važno. Koji (drugi) književni likovi su uticali na vas kao tinejdžerku? (Stefani Hece, knjižarka iz Nemačke)

Da bih na ovo odgovorila, morala bih da napravim dug i verovatno dosadan spisak. Hajde da kažemo samo da sam gutala romane u kojima su ženski likovi nesrećno živeli u surovom, nepravednom svetu. Činile su preljube i ostale prestupe, videle su duhove. Od dvanaeste do šesnaeste godine željno sam tražila bilo koju knjigu sa ženskim imenom u naslovu: Mol Flanders, Džejn Ejr, Tesa od Abervila, Efi Brist, Madam Bovari, Ana Karenjina. Ali knjiga koju sam čitala i vraćala joj se su „Orkanski visovi“. I danas mi se čini kako je tu izvrsno opisana ljubav, sa pomešanim dobrim i lošim osećanjima, bez ikakve praznine. Ketrin je neko koga treba konsultovati s vremena na vreme: ona je korisna kad pišete da biste izbegli opasnost sladunjavosti ženskih likova.

Zašto se vraćate u Napulj u novom romanu? Možete li da zamislite išta što biste napisali o nekom drugom mestu? (Elza Bilund, knjižarka iz Danske)

Može se pisati o bilo kom mestu, suština je u tome da ga potanko poznajete, jer u suprotnom rizikujete da to bude veštački. Bila sam na mnogim mestima, i pisala stranice i stranice beleški. Imam dosta beleški, primera radi, iz Kopenhagena i mogu da ih iskoristim u priči, kao što sam uradila, recimo, sa Torinom, gradom koji volim. Ali ta mesta deluju kao da mi ne pripadaju, i ako o njima pišem, pišem da bih ih prilagodila sebi. Sa Napuljem je drugačije. Napulj je već deo mene, sva sam od Napulja. Ne moram da tražim prizore Napulja, imam ih od kada sam rođena. Pišem o njemu iznova i iznova da bih ga videla i da bih videla sebe, i to mi vremenom postaje sve jasnije.

Da li se poistovećujete sa nekim od glavnih likova „Napuljske tetralogije“ ili u novom romanu. (Monika Lindkvist, Švedska)

Odgovoriću šablonski: svi likovi, uključujući i muške, imaju nešto od mene u sebi, to je neizbežno. Ako i znamo mnogo šta o telima drugih, jedini unutrašnji život koji poznajemo je naš sopstveni. Relativno je lako naučiti da gledate, i kradete značajne pokrete, izraz, držanje, način govora, značajan hod. Nemoguće je, ipak, ući u um nekog drugog. Pisac uvek rizikuje da pojednostavljuje stvari, kao priručnik iz psihologije, i to baca u očaj. Imamo samo svoju svest i mučan je zadatak da iz nje iskopate neku istinu kojom ćete pokrenuti izmišljene događaje. Unutra je bučna gomila koja sve spaja jedno s drugim kroz sve te sukobe i zabune. Time je unutrašnji život drugog na kraju književnog proizvoda – uvek nedovoljan (previše linearan, previše stegnut, previše logičan) – poput iscrpljujuće samoanalize pomognute živom maštom. Ali pitali ste me da ukažem na lika sa kojim se identifikujem, i reći ću vam da mi se trenutno dopadaju određene crte ličnosti Tetke Vitorije, u „Lažljivom svetu odraslih“. To nisam ja, ali mi je svakako drago što sam njen autor.

Foto: Promo

Koliko prijateljstva mogu da nam promene živote? (Joana Zenaida Rotariju, knjižarka iz Rumunije)

Prijateljica nas ne menja, ali promene u njoj neprimetno prate promene u nama, u neprekidnom, zajedničkom naporu da se prilagodimo.

U četvrtom tomu „Napolitanske tetralogije“ pominjete univerzalnost ljudskog nasilja i aludirate na arapski svet i islamsku kulturu. Dedin muž je iranskog porekla i njen sin se zove Hamid… Možemo li, stoga, očekivati vaš roman u kom se bavite trenutnim sukobom između islamskog sveta i zapada, u kom se bavite rasizmom, terorizmom, imigrantima i islamofobijom? (Muaja al-Abdulmagid, prevoditeljka iz Libana)

Ne, u ovom trenutku neću pisati o terorizmu, rasizmu i islamofobiji. Clj završnice „Napuljske tetralogije“ bio je da prosto prikaže kako su se Eleni proširili horizonti kroz njene ćerke, njihove muževe, unuke, da više nije vezana za svoj kraj, nego je protiv granica i veoma opasnih stvari koje se u pozadini dešavaju u svetu. Sa druge strane, nastaviću da u svakoj prilici ističem koliko se gnušam nasilja, posebno nad slabijima, ali i nasilja slabog nad slabim, pa čak i nasilja opravdanog zbog netolerantne prirode svake vrste prisile. Ljudsko biće je surova životinja koja je uspela da se pripitomi kroz religiju, kroz sećanje na svoju užasnu prošlost, kroz filozofiju, nauku, književnost, kroz neprocenjivu vezu između dobrog i lepog, kroz uređivanje sukoba na način isključivo muški: od dvoboja do rata. Ali do sada je ishod prošireni oblik licemerja; rat, na primer, uključuje i kazne za specifične zločine nazvane ratni zločini, kao da već sam rat nije po sebi, po svojoj prirodi, jeziv zločin; ljudska prava, koja bi trebalo da budu na miru podržana, polje su stalnih bitaka, stalno su kršena ili branjena; država tvrdi da ima monopol nad nasiljem, ali to, pre svega, nije tačno, a drugo više je nego očigledno da je taj monopol uzurpiran. Veliki delovi globalnog stanovništva znaju da moraju da se plaše, pre svega, vladine policije, čak i tamo gde su demokratske tradicije jake. Ni nama ženama nasilje nije nepoznato, treba to reći sa razumevanjem. Ali toliko smo neprekidno izložene nasilju muškaraca i toliko smo isključene iz načina na koji ga muškarci praktikuju, tako da možda samo mi, danas, možemo da nađemo nenasilan način da ga zauvek iskorenimo. Osim ako, mešajući emancipaciju sa usvajanjem, ne završimo sa one strane, čak i u tome, u muškoj tradiciji nasilja, istrebljivanja, uništavanja, istovremeno čineći naučeno.

Vaši romani privlače čitaoce širom sveta. Da li saznanje da imate međunarodnu publiku utiče na vaše pisanje? (Enca Kampino, knjižarka iz Italije)

Pisanje je veoma lična stvar. Uvek sam pisala za sebe, i veći deo mojih rukopisa mi je ostao u fiokama. Ali kada god odlučim da objavim neku priču, uvek sam se nadala da će stići što je dalje moguće od mene, da će putovati, da će govoriti jezike drugačije od onog na kom je nastala, da će završiti u mestima, kućama, skrivena od mog pogleda, da će promeniti medij i postati predstava, film, televizijska serija, strip. Tako sam mislila i to se nije promenilo. Moji su rukopisi stidljivi i bojažljivi, onda dok pišem, ali kad odluče da postanu knjiga, onda postaju ambiciozni i neskromni. Mislim, moje knjige i ja nismo isto, ja se ne usuđujem da vodim tako autonoman život tako kako to one rade. Pustite da knjige dospeju što je moguće dalje, a ja ću nastaviti da pišem po svom ukusu, onda kada mi je do toga. Onog trenutka kada dobiju urednički izgled i odu, moja nezavisnost nema nikakve veze sa njihovom.

Mnogi likovi u vašim romanima su rastrzani između ljubavi i prijateljstva. Koga biste vi radije imali kraj sebe, ljubavnika ili prijatelja? (Lola Larumbe, knjižarka, Španija)

Volela bih ljubavnika sposobnog za duboko prijateljstvo. Ovaj spoj teško je razumeti u mladosti, ali sa sazrevanjem, ako imate sreće, postepeno se otvaraju i novi horizonti. Uvek mi se dopadalo kada među starim prepiskama nađem izraz „prijateljice moja“ među ljubavnicima. Slično tome, obraćanje sa „sestro“, koje se pojavljuje u viteškoj književnosti i nastavlja se vekovima posle, meni nikada nije zvučalo kao opadanje požude, naprotiv.

Foto: Promo

Mnoge vaše progagonistkinje napuštaju rodni grad čim odrastu. Do koje mere to utiče na njihov razvoj? (Jeva Mazejkajte, prevoditeljka iz Litvanije)

Odlazak je važan, ali ne presudan. Lenu odlazi, a Lila nikada ne napušta Napulj, ali se razvijaju, životi su im puni događaja. Kao što sam rekla, bliski su mi Elenini izbori. Ne treba da se plašimo promena, ono što je drugačije ne treba da nas plaši. Ali ostajanje mi se ne čini pogrešnim. Suština je da naše „ja“ ne bude osiromašeno time što smo se vezali zauvek za neki prostor. Sviđaju mi se ljudi koji su u stanju da dožive avanture idući s kraja na kraj ulice tamo gde su rođeni. Tako zamišljam Lilu.

Da li je pisanje za vas oblik terapije? I šta mislite o načinu na koji se književnost uči u školama? (Prevodilac Ivo Jonkov i knjižarka Desi Dimitrova iz Bugarske)

Ne, nikada pisanje nisam shvatala kao oblik terapije. Pisanje je za mene nešto sasvim drugo: to je okretanje noža u rani, što zna mnogo da boli. Pišem kao što oni ljudi lete avionom sve vreme jer moraju, a strahuju da neće uspeti da prežive let. Oni pate tokom celog leta, ali kada slete, budu srećni, iako su svedeni na krpu.

Što se škola tiče, ne znam kako se u njima radi danas. Kada sam ja išla u školu, lektira koju sam kao odrasla doživela kao vrhunsku, bila je pretvorena u dosadne vežbe za ocenu. Škola je na časovima književnosti ukinula uživanje u empatiji i mašti. Ako rečenici oduzmete snagu time što se igrate naokolo ovim pridevom ili onom stilskom figurom, na stranici će vam ostati samo blede kombinacije abecede i pretvorićete mlade ljude, u najboljem slučaju, u rafinirane prevarante.

Kakve su moguće posledice koronavirusa na situaciju u kojoj se nalaze žene i da li bi vas zanimalo da pišete o tome? (Malgorzata Zavijeska, knjižarka iz Poljske)

Još osećam efekte straha i dezorijentisanosti u vezi s tim kako je lako bilo da se inače užasni uslovi života najslabijih na planeti pogoršaju za samo koju nedelju. Ne zanima me virus nešto posebno. Krhkost sistema me plaši, toliko da imam problem da to objasnim. Mislim da je sve iznenada redukovano. Za neverovatno kratak vremenski period pokornost je došla u vrh liste vrednosti. A žene su dobile više zaduženja nego obično, rešene da, kako to obično biva, zaboravljajući na sebe pri traženju načina da porodica materijalno pregura: nahrani, pazi, brini se za njih, izoluj ih, izoluj sebe, a u međuvremenu se osećaj krivom za sve, kao da su im se u tim trenucima očekivanja povećala. Sa takvom slikom je korak unazad neizbežan, da bi se bavile osnovnim potrebama: hranom, vodom, krovom nad glavom, lekovima. Da, pre verujem u to nego u širenje pandemije, a to bi trebalo da bude povezano i sa time kako nas širenje straha menja, oduzimajući značenja visokim zahtevima i finim ambicijama, ukratko svega onog „rađenja“ koje zuji naokolo kada se ekonomsko-društveno-kulturni sistem pretvara da je čvrst i stabilan. Ali, kao što rekoh, treba da razmislim o tome. Za sada je problem šta uraditi da se žensko pitanje održi kao ključno. Ono mora da bude doživljeno kao nešto osnovno.

Foto: Promo

Šta vama znači to kada čujete da se priča o „ženskom pismu“? (pitanje iz Ridings knjižare, Viktorija, Australija)

Iskoristiću ovo vaše pitanje za jedno objašnjenje. Nema ničega lošeg u tome kad se kaže „žensko pismo“, ali bi to trebalo govoriti oprezno. S obzirom na to da postoji iskustvo koje je neupitno žensko, svaki izraz toga, usmeni ili pisani, trebalo bi da ima nesumnjiv pečat žena. Ali, nažalost, nije tako. Svaki izraz koji mi žene iskoristimo, zapravo, ne pripada nama, nego je, istorijski gledano, proizvod dominacije muškaraca, a povrh sve gramatike, sintakse, pojedinačnih reči, i sam taj pridev „žensko“ sa različim konotacijama. Ni pisana književnost očigledno nije izuzetak. I tako književnost koju pišu žene može samo da se udalji od muške, čak i onda kada to radi na silu, kada traži sopstvenu genealogiju, čak i kada usvaja i, preko utvrđenih margina, čini da polovi izmiču. Da li to znači da smo zatvorenice, da smo osuđene da budemo skrivene zauvek samim jezikom kojim govorimo o sebi? Ne. Ali moramo da shvatimo da je, u ovom kontekstu, izražavanje sebe proces pokušaja i pogrešaka. Treba stalno da počinjemo od pretpostavke da, uprkos svom napretku, nismo još istinski vidljive, još nismo dovoljno glasne, još nismo do kraja prihvaćene, i moramo da izmešamo svoje iskustvo bezbroj puta, kao što se to radi sa salatom, pronalazeći ponovo iznenađujuće glasove za ljude i stvari. Moramo da otkrijemo zaista tajanstven put (ili puteve) na kojima, počinjući od početka, od nečega odbačenog među svim utvrđenim formama, dolazimo do pisanja koje je nepredvidljivo čak i z a nas koji radimo na tome.

Kako radite? Pravite li često ispravke i kakve? (En Goldštajn, prevoditeljka iz SAD)

– Presudan trenutak za mene je da stignem, počinjem da radim ni iz čega, na gustoj, haotičnoj prvoj ruci. Rad na toj prvoj ruci je iscrpljujuć. Uzima mnogo energije to da se dobije tekst sa početkom, krajem i svom svojom punom živošću. Takav pristup je spor, kao krojenje života iz nečega što nema definisanu fizionomiju. Povremeno uspevam da pišem usput, čak i bez čitanja, ali retko. Češće napredujem svakog dana sa po nekoliko redaka, pišući i ispravljajući. Ponekad se ohladim od tog rukopisa i stavim ga sa strane. Ali tu bolnu situaciju sad ću da ignorišem. Umesto toga želim da vam kažem, draga En, da tek kad ovaj pripremni rad da dobre rezultate, počinje i moje pravo zadovoljstvo pri pisanju. Onda počnem ponovo ispočetka. Brišem cele pasuse, ponovo mnogo pišem ispočetka, menjam put pa i prirodu svakog od likova, dodajem delove koji mi, upravo sad kada tekst već postoji, padaju napamet i deluju neophodni, razvijam epizode koje jedva da su bile i naznačene, menjam redosled određenih epizoda, vrlo često vraćam stranice koje su bile bačene… I to je prva – rana, duža, verovatno ružnija, ali neposrednija verzija. To je posao koji radim sama, ne bih to podelila ni sa kim. U određenom trenutku, međutim, potrebni su mi pažljivi čitaoci, ali oni čitaoci koji će se usredsrediti samo na moj nemar: greške u hronologiji, ponavljanja, neprihvatljive formulacije. Pribojavam se sugestija koje idu ka tome da normalizuju tekst, kao što su: nemoj to tako da kažeš, tačke su ti suvišne, ova reč ne postoji, ovo je nepravilno formulisano, ovo je ružno rešenje, ovako je mnogo lepše. Lepše? Uređivanje koje je spremno da poštuje trenutni estetski kanon je opasno. Kao i uređivanje kojim se podstiču anomalije kompatibilne sa popuarnim ukusom. Ako urednik kaže: u tvom tekstu ima dobrih stvari, ali moramo da poradimo na njemu, bolje povucite rukopis. To prvo lice množine je alarm.