Glumica Elen Berstin jedna je od zaista retkih imena koji su osvojili “trostruku glumačku krunu”: Oskara, Emi i nagradu Toni. Ako u martu bude nominovana Oskara za sporednu ulogu u drami “Delovi žene”, biće joj to sedmi put, a ujedno će, u svojoj 89. godini, biti i najstarija nominovana glumica u istoriji dodele nagrada Američke akademije za filmsku umetnost i nauku.
Priredio: Matija Jovandić
„Trenutno je to Kris Plamer, ali ću ga pobediti sa 42 dana više. Kako bi to bila lepa kruna“, kaže glumica u telefonskom razgovoru sa novinarom „Gardijana“ Rajanom Giblijem iz svog stana u Njujorku, govoreći potom o svojim filmovima, Oskarima, saradnji sa režiserom Martinom Skorsezeom, čudnom odnosu sa nasilnom majkom, tome kako joj je patnja pomogla u građenju likova, ulozi majke u „Delovima žene“, Holivudu kao „mašini za mlevenje mesa“…
U više od pola veka dugoj karijeri, Elen Berstin postala je poznata po tumačenju uloga komplikovanih žena u dramama: iznurene supruge u „Poslednjoj bioskopskoj predstavi“ (1971) Pitera Bogdanoviča, majku opsednute ćerke u kultnom hororu „Isterivač đavola“ (1973) Vilijama Fridkina, konobarice koja ostaje bez muža i sa sinom kreće na put u „Alis više ne stanuje ovde“ (1975) Martina Skorsezea, udate žene koja se jednom godišnje viđa sa ljubavnikom u „Dogodine u isto vreme“ (1978) Roberta Maligana, ženu koja posle udesa otkriva dar da leči u „Uskrsnuću“ (1980) Danijela Petrija ili majku narkomana navučenu na tablete u „Rekvijemu za jedan san“ (2000) Darena Aronovskog…
Oskara je osvojila za glavnu ulogu u „Alis više ne stanuje ovde“, a pošto je u večeri dodele igrala u predstavi „Dogodine u isto vreme“ na Brodveju, statuu je umesto nje primio Skorseze. Laknulo joj je, kaže, što nije morala da ide.
„Tamo se zaista nikada ne osećam prijatno. Svi su u pozajmljenim dugim haljinama, smeškaju se na crvenom tepihu dok ih intervjuišu o, ah, ko zna čemu. Ali to nije ova vrsta razgovora, mogu vam reći. ‘Čiju haljinu nosite? Čije dijamante?’. Išla sam nekih godina, kada sam više bila ubeđena da neću pobediti. A nisam bila iznenađena kada sam bila nagrađena za „Alis“ – priča čuvena glumica novinaru kroz smeh.
Te 1975. godine konkurentkinje su joj bile i Džina Roulends za ulogu u „Ženi pod uticajem“ i Fej Danavej za ulogu u čuvenom „Čajnataunu“. Ako ovaj put bude nominovana, konkurencija će joj sasvim verovatno biti Amanda Sejfrid za ulogu u „Menku“ i Olivija Kolmen za ulogu u drami o demenciji pod nazivom „Otac“, prognoziraju u „Gardijanu“.
Berstinova je bila ta koja je odabrala Skorsezea da režira „Alis“ 1973. godine, u vreme kada je ona bila mnogo poznatija od njega. Iz studija „Vorner braders“, gde su bili su opčinjeni time koliko dobra je bila u „Isterivaču đavola“, nudili su joj da odabere scenario kakav god hoće.
Birajući „Alis“, koji je već bio ponuđen kao zamajac u filmskoj karijeri Dajani Ros, Berstinova je odabrala Skorsezea, koji tek što je snimio „Opake ulice“ (1973), da u novi projekat unese svoju nesputanu, improvizacijama sklonu energiju. Sada se slavni reditelj potpisao kao izvršni producent na „Delovima žene“, što može da bude shvaćeno i kao vraćanje duga, odnosno „da bismo bili sigurni da će film biti gledan“, kako to kaže Elen Berstin.
U filmu u režiji Kornela Mundruca, koji će publika moći da vidi 7. januara na „Netfliksu“, Elen Berstin igra Elizabetu, „majku čelične volje sa osmehom bez imalo radosti“ koja podstiče ćerku skrhanu bolom da svedoči protiv babice nakon što joj je beba mrtvororođena. Elizabet, sa kosom nalakiranom kao šlem, odbija da prihvati da je život diktiran sudbinom, piše novinar „Gardijana“ i dodaje da je nesporni vrhunac filma snažan odnos između majke i ćerke.
Dok se ćerka Marta (igra je Vanesa Kirbi) premišlja da li da ode pred sud, Elizabet pokušava da je ubedi pričom iz sopstvene prošlosti – o svom rođenju tokom Holokausta, kada je lekar njenoj majci savetovao da je jednostavno baci.
„Taj njen govor se razvijao. Pre nego što sam snimila svoj deo, Vanesa mi je rekla: ‘Ubedi me’. Zato što se njen lik opirao ideji odlaska na sud. Izgovorila sam to tako kako jeste i onda, samo što sam završila, shvatila sam da je nisam ubedila kako je trebalo. Tako da sam nastavila da govorim, i onda dodala i onaj deo: ‘Ispričaj svoju istinu, reci im kako ti je’. Kako sam to izgovorila, uopšte se ne sećam. Jednostavno je izbilo iz mene. Bilo je to tu, znate. Fikcija je bila stvarnost u tom trenutku. Kada sam rekla to do kraja, osetila sam da sam je, zapravo, ubedila da želi da ode na sud“, opisuje Elen Berstin.
U svojim memoarima iz 206. godine, „Lekcije iz građenja sopstvene ličnosti“, Berstinova objašnjava da svaka njena priprema za ulogu znači „spuštanje liftom u unutrašnju arhivu, kuda se u tišini krećem kroz registre sve dok se ne pomoli neko sećanje i samo se ponudi“. Šta je našla tamo a da je važno za Elizabet, pita novinar.
„Znate, nikada ne govorim o tome. Ako to uradim, gubi se snaga. Lične uspomene su kao alatke za kakvim mogu da posegnem kad mi zatreba pomoć. Ako vam to odam, više mi to neće koristiti, tako da na to neću da odgovorim“, kaže glumica.
Potvrđuje, međutim, da se nije koristila tako grubom taktikom kao Elizabet. Ona u jednom trenutku pokušava da podmiti njenog partnera Šiju Labufa da je zauvek ostavi. „Sumnjam da bih ja to ikada uradila. Morale bi to da budu baš ekstremne okolnosti“, kaže kroz smeh.
Govoreći o nedavnim optužbama o Lebufovom nasilničkom ponašanju, Elen Berstin hvali svog kolegu iz filma. „On je tako žestok u tome da bude to što jeste. On nije standaran tip“, kaže. Novinar je onda podseća na to da je glumac svojevremeno prošetao crvenim tepihom na Berlinalu noseći papirnu kesu sa napisom „nisam poznata ličnost“, na šta mu glumica kaže da je čitala o tome, ali da taj gest nije razumela.
Na pitanje da li nju slava opterećuje, odgovara odrično.
„Nikada ja i nisam bila jedna od onih poznatih ličnosti za kojima trče niz ulicu i dižu buku. Ljudi su prema meni uvek fini. Nije mi sve to nimalo neprijatno“, objašnjava glumica.
Ali to se ne bi moglo reći i za njen raniji život. Njeno detinjstvo u Detroitu obeležila su zlostavljanja svake vrste, pa i od njene nasilne majke.
„Iznenađujuće je koliko mi ona nedostaje sada, iako smo bile u tako teškim odnosima. Često poželim da je pozovem. Nekad i naglas kažem ‘Mama, volela bih da mogu da te pozovem'“, kaže Elen Berstin.
Šta bi joj rekla?
„Mislim da je to nešto vezano za prebiranje po prošlosti. Volela bih da sam mogla da budem otvorenija prema njoj, da razumem to kako je ona gledala na stvari, više nego što sam joj se opirala. Bilo bi lepo da mogu sa njom da popričam o tome sada. A i pričam. Pričam sa majkom koja živi u meni“, navodi glumica.
Kako se to odrazilo na nju kao majku, pita je novinar.
„Sećam se da sam, kada sam bila dete, imala neku sveščicu u glavi gde bih upisala: ‘Kad ja budem majka, ovo nikada neću raditi’. Pravila sam sebi zabeleške o tome šta dobra majka treba, a šta ne treba da radi. Mislim da bi vam moj sin rekao da sam bila baš dobra majka. A sigurna sam i u to da bi mi se moja majka, da možemo danas da sednemo i popričamo o svemu tome, izvinila. Godinama kasnije, kada sam već skoro odrasla, pričala sam sa njom o tome zašto me je toliko tukla. Rekla sam joj da to nije bilo u redu. Rekla je: ‘Nikada to ne bih uradila ponovo, samo ću ti to reći. Sad vidim koliko problema je to napravilo’. Drago mi je da je to shvatila pre nego što je otišla“, priča Elen Berstin.
Kaže da joj je to što je naučila da „trpi muke i patnju“ koristilo u dobroj meri kao glumici, jer se „u suprotnom plašite da upletete te neprijatne stvari u ono što radite“. Učila je glumu u studiju Lija Strasberga u Njujorku krajem šezdesetih, kada je shvatilada je ne zanimaju bleštave i lake glavne uloge kakve su se pružale pred njom nakon decenije bavljenja glumom. Želela je teže stvari. Nije morala da bude Debi Rejnolds, kad je mogla da bude Marlon Brando, piše Gilbi.
I danas je vezana za taj studio. Dok razgovaraju, morala je nakratko na drugu vezu. „Čekajte, zove me Alek Boldvin, ne idite nigde“, rekla je novinaru.
Njeno bavljenje glumom u Strasbergovom studiju vodilo ju je ka nizu filmova, uključujući i „Poslednju bioskopsku predstavu“ i „Isterivača đavola“, koji su joj promenili karijeru, a i ceo američki film. To što je retko spominju uz Vorena Bitija, Roberta Denira, Džeka Nikolsona i Ala Paćina kao jedno od imena američkog novog talasa na filmu, moglo bi da bude zato što je žena, primećuje novinar.
Filmofili znaju naizust one mačo monologe iz „Taksiste“, „Pet lakih komada“ ili „Mreže“. Manje je poznata, ali malo-malo pa se pojavi, scena iz filma „Kralj Marvin Gardensa“ iz 1972. godine u kojoj Berstinova baca svoju šminku, odeću i odsečene lokne za lomaču na plaži u Atlantik Sitiju.
„Jeste znali da su pravljene od krzna vizona?“, kaže ona dok baca svoje veštačke trepavice u vatru, „već 20 godina stavljam dlake životinja na svoje lice“.
Predstavljanje žena koje se neustrašivo suočavaju sa starenjem, ocvalom lepotom i razočarenjima na ekranu vruć je kesten, mnogo je neprijatnije za mnoge glumice nego za njihove muške vršnjake. Iskustva Elen Berstin pokazuju i da im je teže kada stvari krenu kako ne treba. Sve što je uradila tokom sedamdesetih, „Dogodine u isto vreme“ i „Uskrsnuće“, dve propasti na blagajnama i bila je van igre, upućena na 15 godina rada na televiziji, u vreme kada to nije baš bila stvar prestiža u njenom poslu. „Ispalo je da je greh praviti filmove koji ne donose novac“, rekla je u jednom intervjuu 2000. godine.
Proslavljeni reditelji koji su odrastali na njenim filmovima na kraju su došli da je spasu, pozivajući je zbog neobične sposobnosti da bude i dobroćudna i oštra, u filmove toliko međusobno različite kao što su „Dvorišta“, „Rekvijem za jedan san“, „Interstellar“ ili komedija „Jazavičar“. Imala je više prilika da bude zabavna na filmu kao što je bila kao Alis. Bilo je i dosta šlajfovanja u njenoj karijeri („The Spittfire Grill“, „Igranje napamet“, „Božanske tajne“ i „Ja-ja sestrinstvo“), a njen smeh odzvanja i u rimejku „Čoveka od pruća“ nad pčelama izmučenim Nikolasom Kejdžom.
Ključna stvar u svemu tome je da je preživela Holivud, mesto koje je jednom opisala kao „mašinu za mlevenje mesa“. Kako je izbegla da bude pretvorena u ćuftu?
„Nikada zapravo nisam imala nameru da budem filmska zvezda. Samo sam htela da budem što je moguće bolja. Takva vrsta cilja vodi vas u drugom pravcu od onoga da želite da budete zvezda, što ume da bude i zastrašujuće iskustvo. Činjenica da sa svojih 88 godina i dalje radim govori mi da sam radila onako kako sam želela“, zaključuje Elen Berstin.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar