1
Posle dugogodišnje medijske ilegale čuvena glumica za „Nova“ govori o životu u Americi, otkriva kako se zaljubila u svoje novo zanimanje i priča kako se svaki put iznenadi da je ljudi ovde još uvek prepoznaju
Nasmejana, mudra, svoja. Jednostavno, Mirjana Joković. Za medije retko govori, ali kada to odluči da uradi drži se samo jednog principa a to je iskrenost. Već tri decenije živi u Americi, bavi se profesurom u Los Anđelesu, a razlog zašto se sada vratila jeste film „Živi i zdravi“ scenariste i reditelja Ivana Marinovića koji se snima u Herceg Novom i na poluostrvu Luštica. Reč je o komediji u kojoj buntovna mlada, samo dva dana pred venčanje odluči da ipak ne želi da se uda, ali mladoženjin otac to ne dozvoljava i svadbe mora biti…
– Nikad u životu nisam pročitala ovakav scenario, naglas sam se smejala. Nisu to neke jeftine fore, nego me je zasmejao istinama, koje podsećaju na ljudski haos u kojem mi funkcionišemo i preživljavamo sa svim svojim ludilima u kojima se svako trudi da se snađe. Toliko je autentično da je samim tim univerzalno i ne odnosi se samo na ovo mesto, podneblje i ovaj narod, svaki čovek sebe u tome može da prepozna.
Vi tumačite mladinu majku. Po čemu je ta uloga posebna?
– Ona ima značaj na jedan drugi način – ko su te majke, žene, kakve su to presije, koncepcije, komplikacije, a retko viđaš da su odbranjene na pravi način koliko god da su sulude. Ne volim da pričam o filmu pre nego što se završi, ali definitivno je hrabar a to jeste umetnost. Volim ljude, mnogo. Posebno komplikovane, blesave, teške, umem sa njima. Volim da nađem u ljudima poeziju. Ivan Marinović je skriveni pesnik koji na duhovit način ume da izvuče istine o ljudima koje na prvi pogled možda ne izgledaju lepo. On je sveden, nema viška, toliko je tačan. To je dar Božji.
Koliko vam znači ovaj umetnički povratak?
– Naravno da sam srećna što nisam zaboravljena iako sam uradila u ovom periodu “odsustva od glume“ četiri filma i seriju. Veoma sam otvorena za mlade ljude i želim da ih podržim, ali mnogo puta se to izjalovi zbog raznih stvari, prvenstveno zbog tajminga u mom poslu. Sada se sve poklopilo kako treba. Poziv mi je stigao od producentkinje Marije Stojanović, sa čijim ocem Acom sam radila „Put na jug“, moj prvi film u Argentini. Bila sam još na Akademiji, imala sam 18 godina. Bio je to jedan od onih projekata koji svi pamtimo, i ono vreme kada je sve bilo više po meri čoveka. Obradovala sam se što je i ona producent. I kada su mi poslali scenario i Ivanov prvi film, nisam imala dilemu. Ovo mi je vratilo nadu da se neke prave stvari uvek dešavaju u pravo vreme, pa sam uletela u tu priču svim srcem. A kad pristanem da radim, onda se dajem sto posto, drugačije ne umem.
Nismo vas često gledali u komedijama.
– Volim da se smejem ali me je teško zasmejati. Volim čehovljevsku komediju, istinitu, koja mora da bude hrabra. Zato mi je ovaj film izazov pošto je drugačiji, inspirisao me je a to mi se dugo nije desilo. Verujem u Ivanovu viziju i ovaj projekat, koji je veoma specifičan što je mojoj duši leglo, razbuktalo je energiju koja se odvezala. Strašno me uzbuđuje kada vidim talenat. Toliko ima ljudi koji su prirodni i normalni, daroviti… Kako je Ivan to napisao, spakovao i skrojio sve karaktere, to je nestvarno. Nikada u jednom scenariju nisam pročitala da je sve do te nijanse toliko razrađeno, kao neki mali biljur izbrušen sa svih strana i sad samo sve to treba da se desi onako kako je on napisao. I navijam da uspemo da prenesemo ono što je u njegovoj glavi i duši.
Danijel Dej Luis je najskromniji čovek
U komediji „Argentinska pustolovina“ osvojili ste nagradu za najbolju žensku ulogu na festivalu u San Sebastijanu. Partner vam je bio trostruki oskarovac Danijel Dej Luis, po čemu pamtite tu saradnju?
– On je božanstven, redak talenat. Najkrotkiji, najfiniji, najskromniji čovek kojeg možete da zamislite. I, zato mu je i dat toliki dar. Sa njima zaista nema fola, ne samo u poslu nego i način na koji živi, nigde se ne pojavljuje, ne vidite ga a kamoli da priča o nečemu. On je pravi, i to je suština, a malo je pravih ljudi. I oni se lako prepoznaju jer ne koketiraju sa sobom, slavom, moraš da si tako dizajniran.
Sada kada je priča počela da oživljava, da li je to ono što ste očekivali?
– Imam više od pola veka u sebi i ponosna sam na svoje godine. I kada imaš takvu miljažu postaneš malo pametniji – ne oduševljavaš se tek tako, možeš da vidiš kakva senka može da se nadvije. A ovde kakva god senka da se desi, vredi. Jer svako dobro prati i ta neka senka i čovek mora da se bori da je nadjača baš zato što je nešto zaista dobro, zato je to iskušenje. Zato sam napravila oštar rez da sve ovo izvedem. Još sam umorna od džet lega, ali kada sam videla ekipu i ovo mesto, sve što sam mogla lepo da zamislim desilo se. Čak je sve i bolje nego što sam očekivala.
Predajete na California Institute of the Arts. Kakvo je to iskustvo?
– Moja majka je bila profesor, i znala sam da ću to možda jednog dana raditi, ali nisam sanjala da ću početi tako rano i da ću se toliko u to zaljubiti. Sada volim da predajem isto koliko i da glumim, možda čak i više. Jer, drugačija je odgovornost, vidiš plod u drugim ljudima što mi je božanstveno. Svojim studentima pričam, a to na svim jezicima isto znači, da ako imaš dar ti treba da daruješ, da deliš taj dar. I kada radiš sa darovitim mladim ljudima, to regeneriše, dobije se dosta, sve što se da, vrati se nazad.
Šta učite svoje studente osim glumačkog zanata?
– Kao glumac, ti si sam sebi instrument i on ima vidljivu i nevidljivu stranu. I ima tajni koje možeš da deliš i onih koje nikada ne možeš da deliš. Meka mistična jezgra svih naših egzistencija. Ljudi koji nisu glumci čuvaju to više, a glumci zbog tog dara to moraju da podele i onda postane opasno kako i šta, kad i sa kim to rade. Nekad podeliš sa pogrešnim ljudima, nekada na pogrešan način, to je život i to se uči. Ali, za glumce je važno da se hrane tako da bi imali šta da ponude jer ima klopki, moraš da budeš spreman da vidiš sve. Moraš da budeš pametan, inače možeš lako da nastradaš čak i zbog gluposti drugih. Jer si mnogo vidljiv i postaješ poligon za druge igre, dešava se da se ljudi preko tebe previjaju iako to nema nikakve veze sa tobom. U tom smislu pokušavam kao profesor studentima da ojačam samopouzdanje i da demistifikuju sve ono što je u našem poslu đubre. A to je, na primer, biti slavan. To su sve opasni tegovi, na koji se ljudi navlače.
Bili ste veoma mladi kada ste postali slavni.
– Da, ali nisam se mnogo eksponirala, niti sam se ložila na to i za to mogu da zahvalim svojim roditeljima koji su me tako vaspitali. Uvek sam imala svoj način života, a tek kada sam otišla u Ameriku, onda sam se još brže odvikla od toga. I svaki put se zbunim kada se vratim ovde – da me ljudi još znaju.
Do čega vi držite, šta vam je važno?
– Vera je najvažnija od svega u mom životu. I u zadnjih par dekada mog bivstvovanja sve se zasniva na tome. Sve moje odluke, radovi, predavanja… Oduvek sam znala da verujem, ali kako sam rasla, Gospod mi je poslao neke ljude koji su mi bili ne samo duhovni oci nego su mi pokazali svojim prisustvom i verom dubinu dokle može da se ide. Vera je blagoslov, to ne može logično da se objasni. Ali, jednog trenutka kada se taj prostor otvori u tebi, kada dobiješ taj poziv, ako se zaista predaš, shvatiš refleks svega toga. Pravoslavna vera je moj identitet, moja osovina u životu. Pošto dugo živim napolju, znam koliko je važno ne biti gord. Bitno je spoznati da li stvarno možeš da se baciš u te dubine u kojima su neki mnogo davno plivali pre tebe i ostavili ti neviđeno blago. Znanja koja nemaju duhovnost su klopke i neprijatelji, jer postaju pohlepa, strast da se ima više, da se otima, a život treba da bude u meri, to je najveća tajna.
Živite u zemlji koja diktira potrošački mentalitet. Kako se uklapate?
– U toj Americi na dolaru piše: „Verujmo u Boga“. Istina je da je novac danas religija, živimo u potrošačkom vremenu, i pohlepa jeste sve vidljivija, tragična, ljudi su se deformisali. Sve je nekako izgubilo svoju meru u celom svetu. A ja Ameriku volim jer tamo mogu da poštujem svoj pravoslavni kalendar, o tome mogu slobodno da pričam. Time se ne treba hvaliti, ali to ne treba ni kriti i stideti se. Važno je da ljudi znaju s kim imaju posla, jer kada su ljudi verujući njima je važno da drugi to znaju. Zato ja to ne krijem, ali ne volim ni mnogo da pričam. To je nešto intimno, ali s druge strane, bitno je da u životu treba i da naučiš tu azbuku ponašanja. Lepo je kada se poštuje tradicija koja se gubi, topi, a nas je naša vera održala i kao naciju i kao identitet.
Kako se dogodilo da ostanete toliko dugo u Americi?
– Otišla sam u Njujork na nekoliko godina, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću tamo ostati toliko dugo. Jer, meni ništa nije smetalo u mojoj zemlji, niko me nije oterao, imala sam divnu karijeru. Ali, lepo je kada si nomad a ne zaboraviš odakle si, kada taj koren iz sebe ne iščupaš. I zato kada pričamo o veri, hoću da kažem da nismo slučajno rođeni baš tu gde jesmo, neponovljivi sa svojom genetikom, jezikom, našim majkama, očevima. I gde god da živimo to nosimo, to korenje je tvoja vera a ne politička afilijacija. Ne zato što si došao iz neke komunističke Jugoslavije, to nema nikakve veze jer ona se raspala kao i bilo kakva druga konstrukcija. Ljudi sa kojima sam ostala prijatelj, koji su svih naših nacionalnosti, jesu nešto najlepše na svetu. Ne može politika nikada da bude vodič u životu i zato je intelektualno znanje kučina u koju se ljudi upletu, a tragedija je da to zauzme prostor u mozgu. Verom prazniš taj prostor od smeća u glavi. Ako napuniš glavu potrošačkim đubretom, ili intelektualnim žvakama, ili sebičnom gordošću i sujetom koja postoji i u najlepšim umetničkim darovima, ljudi postanu jeftini. Ili ćeš konstantno da se boriš sa tim ili da u glavi ostaviš samo čist prostor za nekog ko te je smislio. Kada počnemo da verujemo samo sebi, propadamo, jer kvarljiva smo roba, to je tragedija naše slobode.
Šta je lek?
– Mnogo je lepo u životu ostati naivan, ostati dete. Svi se tokom godina odrastanja isprljamo, imamo različite faze, ali imamo i vreme kada možemo da se iščistimo. Imamo šansu i to je ono najvažnije u našem životu. I to ne možeš da živiš samo na svojim principima, nego u jednoj istini. Svaki dan živim sa svešću o tome šta je dobro a šta zlo, a ne moralno i nemoralno. To se jasno vidi. U tom smislu je to najvažnije na svetu i to moraš da hraniš i konstantno obnavljaš.
Moderno doba postavlja brojne klopke i iskušenja. Kako ga vi doživljavate i čega ste se odrekli zarad zdravlja?
– Živimo u vremenu koje se neviđenom brzinom odvaja od humanosti. Koliko god je tehnološki napredak fenomenalan, i možemo da idemo i na Mars, a i Gugl drajv je super da te vozi, ali više nemaš memoriju, ne možeš da zapamtiš nijedan telefon. Ljudi se zaglupljuju i duhovno. I to je najveća tragedija koja se dešava. Zato je bitno da se ljudi obnavljaju i nalaze svoje spiritualnosti… Živim s mladima i mnogo volim i taj novi progresivan duh i slobodu, ali mislim da je bitno da ljudi ne izgube kontakt sa zdravljem. A, imam utisak, da se ono gubi. Ne pratim medije, ni naše, ni svetske. Umorila sam se u toku kovida od svega, čitam samo knjige, i trudim se da se ne navučem ponovo na njuz džanki.
Zanimljivo je da ste istog dana potpisali ugovor za dva projekta. Ovaj film i jednu seriju.
– Reč je o mini seriji. Projekat je zanimljiv, tako nešto nisam radila i mnogo mi se dopalo. Dolazi još ljudi iz Amerike, u pitanju je priča koja nas okuplja.
Neke vaše kolege se vraćaju u Srbiju nakon godina provedenih u inostranstvu. Da li ste i vi razmišljali da to uradite?
– Sigurno znam da ću se jednog dana vratiti, nemam dilemu Ovo je moja kuća, zemlja, doći ću jednog dana, ali ne još. U detinjstvu sam nekoliko godina živela u Africi, a u Americi sam provela više vremena nego bilo gde drugde. Ali, nikad nisam osetila da sam ostavila Beograd, Srbiju. Kada doputujem, osećam se kao da nikada nisam odlazila, bukvalno, nemam čak ni onaj treptaj, nego kao da sam sela u taksi umesto aviona i došla na svoju adresu. Zahvalna sam Bogu što imam toliko ljubavi od svojih prijatelja koje neizmerno volim.
Bonus video: Branka Katić o filmu „nije loše biti čovek“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
