0
Zajedno sa mnom u razredu je bila Katarina Pfaf, kćerka čuvenog doktora Pfafa, koji je bio the doktor za dijete u ono vreme i dosta čuvena medijska ličnost. Godinu dana mlađi od mene bio je i Loka, sin čuvenog sportskog lekara Branka Nešovića i unuk famoznog predratnog novinara "Politike" Slobodana Nešovića, priča između ostalog u ekskluzivnoj, na momente i bolno iskrenoj, ispovesti za Nova.rs poznati pisac Vladimir Arsenijević. O nekim događajima iz njegovog, ali i svih naših života, na ovom mestu ćete čitati prvi put narednih dana, iz večeri u veče.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Vladimir Vlajsa Arsenijević spada u retke primere ovdašnjih književnih autora što su u novim vremenima uspešno nastavili onu snažnu liniju kombinovanja spisateljskog stvaralaštva i aktivnog angažmana na održavanju standarda društvene slobodoumnosti, nekada veoma prisutne u našoj kulturi. U početku pank-roker, Arsenijević je potom postao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade, koji je ovom priznanju tih strašnih 1990-ih dodao tako nedostajuću oštricu dolazeće generacije. Konstatacije koje iznosi u svojim intervjuima, često su neophodan glas zdravog razuma, zbog čega ovaj pisac nije po volji mnogima kojima baš taj zdrav razum nikako ne odgovara, posebno ne danas i ovde, a ako je moguće i – nikad.
Ali, Vlajsina životna priča, zapravo nije mnogo različita od one mnogih drugih koje je inspirisala pank etika i ljubav za rokenrol. Kako to obično biva, oblikovanje ličnog sistema vrednosti je mlade u bivšoj Jugoslaviji često kačilo na nepredviđenim mestima, od podrumskih prostorija za vežbanje benda, preko stanice gradske milicije, do odlaska na letnju školu engleskog jezika u Veliku Britaniju. O odrastanju na ovom području u proteklih 50-i-kusur godina, kao i o tome šta je sve to tačno značilo i podrazumevalo – porazgovarali smo ovih dana sa Arsenijevićem, osobom evidentno još uvek mladog i vedrog duha.
Kako bi opisao svoje socijalno poreklo? Šta su tvoji roditelji bili po zanimanju, kakav ste život vodili? Da li su te ohrabrivali da iskažeš svoju kreativnu stranu? Da li si voleo knjige, stripove i ploče i koliko si ih imao kad si bio mali?
– Ja sam stvarno rezultat one klasične srednje klase, onog – kako sad uviđamo – središnjeg doba SFRJ. Znači, rođen sam 1965, tako da smo se mi kao društvo, do trenutka kada sam stasao i počeo uopšte da registrujem svet oko sebe i da ga razumevam, već nalazili u periodu koji bi se u kratkoj istoriji SFRJ mogao smatrati zlatnim, ali u kom su se ujedno već pokazali prvi tragovi pucanja te zajednice, što ćemo razumeti tek mnogo kasnije i što će konsekventno dovesti i do njenog raspada. Govorimo dakle o prelazu iz 1960-ih u 1970-e godine, sa svim tim, je l’, gibanjima koje su one nosile na društvenom i političkom planu. Ali, ovako porodično govoreći, mi smo živeli dobro na taj specifično jugoslovenski način. Bili smo, dakle, ona klasična nuklearna porodica našeg tipa: mama, tata, sestra, ja i kućni ljubimac, dve plate, ’fića’ koji se otplaćuje na kredit, da bi onda nakon izvesnog vremena, kao neka vrsta skoka, taj ’fića’ bio zamenjen ’stojadinom’. Živelo se relativno skromno, u dvosobnom stanu – ja i sestra smo delili sobu – ali, bez velikih ekonomskih stresova. Moja majka je bila profesorka i prevoditeljica sa francuskog jezika, a moj otac je bio u mornarici – vojno lice, te sam se ja utoliko, kao i moja sestra, rodio u Puli, i tamo proveo prvih šest godina života, do polaska u školu.
Kasnije smo se preselili u Split, u skladu s logikom tih prekomandi koje su išle s višim činovima, i nakon nekih godinu i po dana života u Splitu, 1972. godine smo se još jednom preselili. Došli smo u Beograd, i tu konačno ostali. Ono što je odlikovalo moje detinjstvo u to vreme i što mislim da je bilo jako važno za tu generaciju, a možda i za geografski prostor u kom sam se rođenjem zatekao – mislim konkretno na Istru – jeste da su putovanja u inostranstvo bila prilično laka – Trst je konkretno bio praktično na dohvat ruke – kao i da je postojao jedan neprestani kontakt sa svetom, zahvaljujući činjenici da su ljudi iz raznih zemalja dolazili kod nas da letuju. Pored toga, moj deda, mamin očuh, proveo je veći deo Drugog svetskog rata u italijanskom zarobljeništvu i prebegao u Švajcarsku nakon pada Italije, pa je tamo i ostao, sve do smrti. Tako je Cirih i, konkretnije, Erlikon, za nas predstavljao našu bazu u Evropi u koju smo mi često odlazili tim našim ’fićom’ i bili uglavnom predmet podsmeha ljudi sa Zapada, dok smo odvažno prevaljivali alpske planinske vrhove i glečere tim generičkim dvotaktnim vozilom našeg samoupravno-socijalističkog everymana (smeh). I eto tako, moja prva sećanja na taj period detinjstva i život koji smo vodili su, mogu to slobodno da kažem, krajnje prijatna.
Pula mi je oduvek bila super i ja je mnogo volim, ali zapravo sam oduvek bio fasciniran Rijekom. Ona je za mene bila veoma važna u ranom detinjstvu zato što smo tamo imali porodicu i porodične prijatelje, pa smo često odlazili iz te ravne i pomalo niske Pule u taj grad koji je u mojoj glavi bio i ostao ogroman kao Njujork. Naravno, Rijeka je tek malo veća od Pule i ja sam tek nedavno shvatio da je, pored detinje uobrazilje, stvar u tome da se Rijeka nalazi na toj oštroj padini, pa onda njene, inače monumentalne građevine, deluju užasno visoko, jer su postavljene na kaskadama. Tako da ta moja prvobitna fascinacija gradovima ide ka Rijeci, a osećaj doma je sve do danas u Puli.
Kako je onda tebi sa 6-7 godina izgledao Beograd kad si ’upao’ u njega?
– Pazi, mi smo se u leto 1972. doselili na Dedinje, a tu je ta kasarna, Četvrta kapija garde na Dedinju, par godina ranije bukvalno odsekla parče teritorije i napravila neke dve zgradice za vojna lica, pa je moj otac, koji je u Beogradu dobio posao predavača na Višim vojnim školama i tako završio s plovidbama i brodovima jednom za svagda, u jednoj od te dve zgrade dobio stan. I tako sam se posle, kad sam u doba panka počeo da izlazim u grad, često suočavao s ciničnim stavom nekih drugih pankera, budući da je Dedinje bilo i ostalo dom političke i društvene elite, pa se podrazumevalo da, ako si odatle, u najmanju ruku živiš u ograđenoj vili s pandurom u kućici ispred kapije. Međutim, mi uopšte nismo živeli luksuznim životom komunističke aristokratije, nego je to i dalje bio dvosoban stan, hodnik što ujesen miriše na kiseli kupus i komšije koje ostavljaju papuče ispred vrata i u dvorištu naglas čitaju „Borbu“, takva vrsta ambijenta, a svuda oko nas su bile samo kasarne i bolnice – sve te kapije garde, pa Dečija bolnica za plućne bolesti, Železnička bolnica, Medicinski centar „Dragiša Mišović“ i slično. Međutim, meni je kad smo se doselili, u mojoj sedmoj godini života, sve to bilo beskrajno uzbudljivo. Kad bismo odlazili u grad, kolima smo se spuštali ulicom Ljutice Bogdana i prolazili pored Zvezdinog stadiona. Jednom mi je majka rekla otprilike: „Je l’ ti znaš da čitava Pula može da stane u ovaj stadion?“. I za mene je to bilo potpuno neverovatno. Odjednom mi se ta razlika u dimenzijama i veličinama između Pule i Beograda pokazala u punom sjaju. Doduše, bila je već 1972. godina i vremena su pouzdano, u političkom smislu, postajala sve mračnija, i neke od tih promena meni će se direktno obiti o glavu po preseljenju u Beograd. U periodu ranih nacionalističkih napetosti, u proklamovanoj zajednici naroda zasnovanoj na ideologiji bratstva i jedinstva, one će – možda očekivano – doći iz uvek senzitivnog konteksta različitih varijanti onoga što, u nedostatku boljeg naziva, zovemo zajedničkim jezikom. Ili onoga što neki od nas zovu različitim jezicima. Jer sam ja u Puli, pa i delom u Splitu, odrastao na ulici, i pričao tamošnjim dijalektom, koristio tu specifičnu leksiku i vrlo brzo postao svestan izvesnih jezičkih razlika i nijansi.
Moji su mi redovno kupovali časopis „Miki“, koji je bio preteča „Mikijevog zabavnika“, a mojoj sestri časopis „Tina“, koji je bio nedeljnik za starije devojčice i tinejdžerke, je l’, u kom su izlazili posteri Marka Bolana ili, šta ja znam, ranog Bouvija i tako dalje. Dok su u „Mikiju“ bili posteri Buldoga, Baje Patka, Proke pronalazača… I ja znam, recimo, da sam tamo čitao kako Vučko već u prvom kvadratu sreće Mikijeve nećake Miću i Tiću, koji su krenuli nekud s onim klasičnim zavežljajima nabačenim na ramena, pa ih pita, citiram: „Gde ste pošli?“, na šta mu oni odgovaraju: „Idemo na piknik“, a on im na to kaže: „Fino. Pa, lepo se provedite“. I, u kontekstu jezičke varijante kojom se služimo, u tome nema, naravno, ničeg posebnog, ali za petogodišnjeg mene, u tom pulskom ambijentu, sva ta ekavica i te reči ‘fino’ i ‘lepo’, zvučale su posebno egzotično i ja sam zamišljao da postoji neka naročita vrsta uglađenosti u tom beogradskom govoru koja nije bila prirođena pulskom govoru, što je imao pučki karakter i bio, a delom i ostao, uzbudljiva mešavina srpskohrvatskog i italijanskog. Međutim, meni je tad ta prividna glatkoća ekavice bila privlačna i ja pamtim da sam osećao poprilično uzbuđenje, koje je verovatno bilo refleksija uzbuđenja mojih roditelja, kada su sestri i meni oni u Splitu, u kom smo srazmerno kratko živeli, saopštili da ćemo se uskoro ponovo seliti. U Beograd. Tako da sam, kada smo konačno stigli ovamo, bio jako uzbuđen. Ali bilo je, kažem, leto godine 1972. i najesen je trebalo u Beogradu da krenem u II razred osnovne škole.
I sad, kad se to stavi u društveno-politički kontekst, bilo je to doba nakon „hrvatskog proljeća“ za koje je postojao i zvaničan, daleko manje lirski intoniran termin – „Maspok“ – a ujedno i oštrog distanciranja zvanične srpske politike od tzv.“anarholiberala“ i drugih „mangupa u našim redovima“, te usvajanja jedne veoma tvrde linije i, rekao bih, svesne restaljinizacije jugoslovenskog političkog, pa i javnog prostora, zbog čega su nakon svih tih slobodarskih gibanja tokom šezdesetih, stvari u SFRJ ponovo postajale veoma napete. Nešto od svega toga se reflektovalo i na ambijent u kojem smo mi kao deca živeli. Ja sam doživeo jako neprijatne situacije u školskom okruženju i one su se, sve do jedne, ticale mog govora koji je bio obeležen mešavinom istarske i dalmatinske leksike. I ja se sećam sopstvene, baš vrlo svesne odluke, koju sam doneo u sedmoj godini života, a to je da moram jako brzo da zaboravim na taj svoj govor i da što pre počnem da govorim onako kako su govorili svi oko mene, da bih mogao bolje da se uklopim. I to se meni posle mnogo puta vraćalo na različite načine u životu, jer sam ja tada uvideo da zapravo živimo u svetu koji je mnogo komplikovaniji i mnogo više neprijateljski raspoložen prema svemu što ne razume, nego što se meni do tada činilo.
A kako je izgledalo Dedinje tog doba, iz tvoje dečje perspektive? Da li je bilo druženja sa decom iz onih bogatijih kuća?
– Ja se recimo sećam da je tadašnji austrijski ambasador imao sina sa smetnjama u razvoju. I da je u podrumu vile u kojoj su živeli bio uređen prostor, potpuno ispunjen njegovim igračkama. Mi tako nešto nikada nismo imali prilike da vidimo. Pored svega ostalog, taj je dečak imao i ono o čemu smo, mislim, svi maštali: veliku železnicu sa svim onim brdima i dolinama, gradićima, mostovima i železničkim postajama, i mnogo kolekcija različitih vozova s vagonima. Njegovi roditelji su bili jako otvoreni prema nama, lokalnoj dečurliji, i rado su nas primali. Bilo je tu i drugih ambasada i rezidencija u koje su nas vrlo rado primali. Recimo, sada dok ovo pričam, sećam se da smo odlazili u ambasadu Šri Lanke u toj nekoj vrlo lepoj klasicističkoj vili, u kojoj se sada nalazi ambasada Albanije. Nama je bilo naravno interesantno da ulazimo u sve te prostore, gde je život bio potpuno odvojen od onog života koji smo poznavali. A mi smo inače po čitav dan tumarali po Dedinju, brali nezrele šljive, igrali se, tukli, gađali blatom i, naravno, čak i nesvesno koristili privilegiju detinjstva u predgrađu koje je deci, za razliku od odrastanja u centru grada, odvajkada garantovalo srazmernu slobodu i mogućnost da osvajaju dosta velike prostore.
Nas su roditelji prosto puštali da lutamo unaokolo, tako da sam ja nekako navikao da, od tog relativno ranog detinjstva, svojim krajem doživljavam sve, od recimo Topčiderske zvezde, koja je u stvari dosta daleko, pa skroz gore do Ortopedske bolnice, onog mesta gde se tada gradila nova VMA, i bazena „Banjica“ gde sam odlazio na treninge plivanja. Kad i danas pogledaš, to je ozbiljna teritorija (smeh), koju smo mi nekako prirodno pokrivali kao deca, i ja sam tek nakon toga, u adolescenciji, počeo da otkrivam centar grada. Tu je taj neki rez u mom osećanju sebe, koji je dosta sličan teritorijalnoj odvojenosti Dedinja u odnosu na centar Beograda. Jer ti si nekako uvek imao onu Mostarsku petlju kao graničnik, gde zapravo grad prestaje na kraju ulice Kneza Miloša, i onda imaš neki vakuum tih vijadukta s čije druge strane ipak počinje nešto potpuno drugačije. Pa ćeš sad ili ići gore prema Topčideru ili desno prema Senjaku ili levo prema Dedinju i Banjici. To je po mnogo čemu bila jedna zasebna zona. I sad, kad pogledam društveno-ekonomski sastav dece u našoj školi, sve su to bili klinci otprilike slični meni. Uglavnom deca vojnih lica ili civila zaposlenih pri vojsci ili u bolnicama. Samo jednim delom su to bili potomci nečega što bi moglo da se zove elitom tog vremena. Zajedno sa mnom u razredu je bila Katarina Pfaf, kćerka onog čuvenog doktora Pfafa, koji je bio the doktor za dijete u ono vreme i dosta čuvena medijska ličnost. Godinu dana mlađi od mene bio je i Loka, sin čuvenog sportskog lekara Branka Nešovića i unuk famoznog predratnog novinara „Politike“ Slobodana Nešovića. Znači, postojao je tu jedan deo te neke mešane klase, sačinjen od ljudi koji su bili ugledni stručnjaci u svojim oblastima i, kao takvi, medijske ličnosti, verovatno relativno dobrostojeći, ali ja čak i ne znam gde je bila ta „zlatna mladež“, potomci komunističke aristokratije. Moguće je da su se školovali u inostranstvu. Ja ću tek kasnije upoznati, na primer, Miru i Maju Mijatović, kćerke Cvijetina Mijatovića, prvog predsednika SFRJ posle Tita i legendarnog partizanskog generala, ali to će, paradoksalno, imati više veze s pankom i novim talasom, nego sa životom i školovanjem na Dedinju. Ali, eto, tu sam ja ostvarivao sebe do otprilike trinaeste godine života, kad sam krenuo da se odvajam, da odlazim u grad, i kad sam počeo nešto drugačije da mislim.
Sutra: Prvi put o surovim školskim danima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
