0
Moj pogled na svet i način na koji rešavam stvari je opasan, jer je izričit, žestok i nasilje mu nije strano, ali za razliku od terorista i nacista koji se sebično i slepo vode naučenom idejom, mene vode saosećanje, sloboda i vlastito srce, kaže za Nova.rs pesnikinja i kolumnistkinja Frida Šarar.
„Rođena u Kruševcu. Živjela u Beogradu. Radila nikad ništa. Pisala kad mora. Voli u Rijeci“. Iako to nije suština Fride Šarar, jeste u tek nekoliko reči biografija pesnikinje, kolumnistkinje i dame koja je svojevremeno važila za regionalnu internet zvezdu.
I dok autorka knjige tvitova „Ženo, pokrij tu dušu“ ili zbirki poezije „Halter ego“ i „Udaljena jednu stvarnost odavde“ smatra da je biografija pisca nebitna za razumevanje dela, jer je ono to koja mora da komunicira sa čitaocima, objavljivana je u književnim časopisima i zbornicima, bila učesnica „Goranovog proljeća“, kolumnistkinja je nekoliko regionalnih portala, sa suprugom Ivanom Šararom, najpoznatijim kao članom kultnog riječkog sastava Let 3 pre nekoliko godina osnovala je bend Porno brak, a svojevremeno je bila i laureatkinja međunarodne novinarske nagrade Interfer za tekst „Prvi Hrvat u mom selu“.
– Ako nam trebaju pomagala poput biografije, onda toj knjizi nešto fali – odsečna je Frida Šarar u razgovoru za Nova.rs, inače prvom intervjuu za jedan medij u Srbiji, zemlji u kojoj je rođena. Otuda i ne čudi što razgovor nastavlja iskazom da se „ne identifikuje ni sa svojim mestima stanovanja, ni činjenicom da nikad ništa nije radila“, jer sve se desilo slučajno:
– Naš identitet nije u onome što nas je slučajno zadesilo, već u onome što smo sami birali. U mom životu se sve spontano dešavalo i retko šta sam sama birala. To ga ne čini lošim. Možda bi bilo mnogo gore da je bilo po mom. Ali sve su to okolnosti, situacije, konteksti, moja suština nije tamo, već duboko u meni i nosim je svuda sa sobom.
Kako je Marina postala Frida? I zašto je od sela kraj Kruševca, preko Beograda, na kraju more, Rijeka postala vaše odredište?
– Frida je moj davni niknejm sa MySpace-a. Uvek sam se identifikovala sa Fridom Kalo, a ona tada nije bila ni približno iskomercijalizovana i zlorabljena kao danas. To ime je pre 15 godina bilo jedinstveno i sveže, a njen lik niste mogli da nađete odštampan na kutiji keksa i toalet papiru. U međuvremenu joj se dogodila ista vulgarna omasovljenost kao i sa Merilin Monro i Mona Lizom, ali nisam je se odrekla zbog toga. Ostala sam Frida, bez obzira što svoje pravo ime volim daleko više. I dalje osećam čudnu povezanost sa tom ženom, a i svi me već poznaju kao Fridu, čak ni muž me ne zove pravim imenom. I ostadoh Frida. Meni nije bitno kako se zovem, sutra mogu postati Radosava, koga briga. Ne vezujem se za imena niti bilo šta što je spoljašnje, pa se u tom smislu ne vezujem ni za mesta u kojima sam živela. Pukim sticajem okolnosti, prvo odlukom svojih roditelja, zatim odabirom škole i fakulteta, i na kraju udajom za Riječanina, selila sam se iz mesta u mesto i na svim tim mestima sam bila jedna te ista. Svejedno mi je da li živim u Dubaiju ili u Pečenjevcu.
Kako tumačite to što ste postali regionalna internet zvezda?
– Nikad nisam pretendovala da to postanem. Moj način života na internetu je prosto privukao ljude da me prate. A to je način spontane ogoljene iskrenosti i neposrednosti. Međutim, ne mislim da sam danas tolika internet senzacija kakva sam bila pre više od deset godina. Tada me je na Tviteru pratilo mnogo više ljudi i zaista sam bila kraljica te mreže. Tako sam se i zvala – Kraljica Tvitera. To je bilo jedno ludo vreme koje je iznedrilo knjigu tvitova „Ženo, pokrij tu dušu“. Stari profil sam u jednom trenutku ugasila, a profili koje danas imam na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru su mnogo umerenija verzija one nekadašnje „popularne“ mene.
Istakli ste jednom kako ljude koji vas prate na internetu doživljavate kao bližnje. Otkud to da vam neko koga ne poznajete može biti blizak?
– Blizak mi je svako ko me razume na pravi način. Razumevanje drugog i njegovih postupaka, reči i misli, ponekad se čini kao užasno težak proces. Ponekad su ljudi toliko različiti da je razumevanje među njima nemoguće. Vi ćete reći „belo“, a neko će to protumačiti kao „crno“. Ali, ako je neko iznutra slično struktuiran kao vi, ako delite iste vrednosti i na sličan način osećate svet, to razumevanje se dogodi i upravo u njemu vidim bliskost. Nije bliskost blizina, niti ako znamo sve o nekome. Nekad se roditelji i deca celog života ne razumeju, iako žive jedni kraj drugih, nastali su jedni od drugih i znaju sve jedni o drugima. Osećam da me ljudi koji me čitaju razumeju, kao što sam ja nekada razumela one koje sam čitala. Taj osećaj me tera da objavljujem, da delim sa njima svoje misli. Zbog tog osećaja verovatno i nemam neku potrebu za druženjem, jer se ne osećam usamljeno. Imam muža pred kojim nemam tajni i čitaoce pred kojima se nikada ne osećam neshvaćeno.
Retki su oni koji bi se odlučili da svoje tvitove saberu u knjigu. Zašto vam je ta forma bila tako inspirativna, pa ste je „sklopili“ u delo „Ženo, pokrij tu dušu“?
– Ti tvitovi su pisani u jednom ludom razdoblju mog života kada sam se nalazila na velikoj prekretnici, kada se sve u mojoj glavi lomilo, rušilo, a na vidiku nisam imala ništa novo, nikakvu novu definiciju sebe i rešenje za svoj život. To stanje neodređenosti i lebdenja je veoma uticalo na moje stvaralaštvo. Govorila sam tada iz nekog poluludila, iz magle, naprslina u srcu i taj govor je imao u sebi magiju koja je zavela celi ondašnji Tviter. Tu forma nije bila bitna. Forma se slučajno desila. Tviter mi je bio pri ruci, pa sam sve upisivala u njega. Taj profil sam u svom hazarderskom stilu ugasila, a kada sam posle deset godina zamolila ljude, koji me u kontinuitetu prate, da mi pošalju neke od mojih starih tvitova, ukoliko su ih možda sačuvali, dogodilo se čudo. Nekoliko ljudi mi je poslalo davno zaboravljene tvitove, koje su sve vreme čuvali u svojim kompjuterima i sveskama, i naježila sam se od glave do pete kad sam ih pročitala. Poslala sam ih Dragu Glamuzini u VBZ, a on mi je odgovorio: „Imaš knjigu“.
Zašto pišete samo kad vam je nepodnošljivo?
– Pišem od kad znam za sebe. Pisanje je izviralo iz mene, nisam ga planirala, niti želela. Ono se događalo. I to najčešće onda kad mi je najteže. Kako nisam imala nikakvu ambiciju da se bavim pisanjem, već druge planove za sebe, pisanje sam doživljavala kao nešto usputno, izbljuvak koji ne želim da nosim u sebi, pa ga prospem van, kad baš moram. Zato su moje pesme dugo ostale u sveskama, ne ugledavši svetlo dana dok se nije pojavio internet i dok dobri ljudi oko mene nisu potrošili nekoliko godina života nagovarajući me da treba da objavim knjigu. Danas pišem iz različitih situacija i različitih motiva. Već nekoliko godina živim od pisanja, objavila sam preko 200 kolumni za četiri portala u regionu, objavila tri knjige i prihvatila svoju spisateljsku sudbinu i realnost, ali i dalje svi ti tekstovi pršte mojom iskrenošću i intimom koja često zna da zaboli. A kad dođu nepodnošljivi trenuci, poezija je, kao i uvek, ta koja mi spasi mentalno zdravlje i život.
„Piše ta Marina ili Frida, baš me briga, kao zmaj, skoro kao Vesna Parun s početka i kraja karijere“, ocenio je Ervin Jahić pišući o vašoj zbirci „Halter ego“. Koliko su tačne te reči?
– Reakcija prvog urednika kom sam poslala svoje pesme Ervina Jahića u pismu koje je poslao hrvatskom Ministarstvu kulture o mojoj poeziji, rasplakala me je. Nisam očekivala toliko afirmativnih reči i toliko vetra u leđa. Pisala sam poeziju 30 godina i gurala je ispod tepiha odbijajući da sebe nazovem pesnikinjom i onda prvi urednik kome pošaljem pesme, u svojoj 38. godini života, napiše sve te salve pohvalnih rečenica, uporedivši me sa Vesnom Parun, koju sam obožavala. U mojim mladalačkim pesmama vidi se uticaj Vesne Parun i njena nežna estetika, ali mislim da su sa godinama svi uticaji izbledeli i iskristalisala se autentična ja, a to je ova koja „piše kao zmaj“ (smeh).
Uvredljiv vam je izraz „žensko pismo“, a u pesmi „Jebo vas jezik“ apelujete da nekom „ne padne na pamet da vam kaže kojim jezikom da govorite“. Koji je to „vaš jezik“?
– Smatram ga jednim patrijarhalnim konstruktom koji omalovažava žensko pisanje i ženski um, iako nemam ništa protiv prefiksa „ženski“, protiv ženstvenosti i ženskog principa. Ja sam ženstvena žena koja piše i o ženskim temama, između ostalog, ali ne dozvoljavam da se moje pisanje getoizira i odvaja u nekakve uvredljive niše, dok muškarcima pripada Pismo kao takvo. Ne postoji „muško pismo“, zar ne? E pa, ne postoji ni žensko! Pismenost nam svima podjednako pripada, pa se možemo deliti na dobre i loše pisce, a ne na muške i ženske.
Što se tiče pesme „Jebo vas jezik“ ona je manifest mog doživljaja jezika kao produkta iskustva pojedinca, koje često u sebi sadrži različite naglaske i dijalekte i jezika kao najintimnijeg alata koji je čoveku dat za sporazumevanje sa drugim ljudskim bićima, te odbijanja da jezik doživim kao perjanicu nacije i kao dokaz pripadnosti ovoj ili onoj zajednici. Ne pripadam nigde. „Jezik je moj, a ne vaš“. Moj jezik dolazi iz srca.
Zašto ste „danju k`o kraljica a noću k`o carica“, kako stoji na vašem Tviter profilu?
– (smeh) Pa kao prvo, to ime je mali omaž onoj Kraljici Tvitera od pre desetak godina. A kao drugo, volim kafanu, narodnjake, volim Džeja, volim da dajem sebi neozbiljna imena. Dosadno je shvatati sebe preozbiljno. Internet je mesto gde živim, pišem, smejem se, zezam se, nekad se napijem, nekad kačim kafanske stihove – to je mesto moje nesavršenosti gde nekad lupam totalne gluposti, nekad smaram, potpuno neopterećena „slikom o sebi“, pa shodno tome imam i šašavo ime. Mada u svakoj šali ima pola istine. (smeh)
U „Pesmi koja je rešila da bude ratna“ sećate se kako ste „držali daljinski u najlonu; na tv-u se prikazivao rat; sećate se pomalo tog straha; ali kad stisnete crveno dugme pod najlonom; rat se isključivao“. Može li se rat danas „isključiti“?
– Uh, bojim se da je danas to nemoguće. Ne samo zato što smo bombardovani informacijama sa svih strana, već i zato što više nismo tinejdžeri. Sad smo odrasli ljudi koji imaju decu i brinu za njihovu budućnost. Eskapizam je danas veliki luksuz. Ali, ipak uspevam da nađem svoj mir u čitavom ludilu koje je zadesilo svet. Nije mi teško da budem sama sa sobom, fokusirana na svoje misli. Nikada se nisam svrstavala ni u jednu od zajapurenih strana koje se prepucavaju. Ne zato što sam snob koji je iznad situacije, već baš zato što sam realna, s obe noge na zemlji, nisam izmanipulisana bilo kojom propagandom. Nema objektivnih stavova o ratu. I nema ispravnih strana.
U jednoj od pesama pišete kako bi se „ustav vaše države temeljio na jednostavnom moralu – ne laži; ne kradi; ne ubij“. Mislite li da je to moguće u ovoj civilizaciji i zašto je svet koji bi bio po vašoj meri čista utopija?
– To sigurno nije moguće u današnjem neoliberalnom sistemu vrednosti koji se diči lažnom empatijom poznatijom kao tolerancija. U ambijentu beskonačne popustljivosti i relativizacije svaki iskorak sa čvrstim stavom može biti okarakterisan kao nasilje. A nasilje ne smatram najgorom stvari koja može da nam se desi. Ono je ionako deo ljudske prirode. Više od nasilja me brinu rezignacija i indiferentnost, mrtvilo ili mlitavost duha. Problem je što u takvom društvu, koje guši ljudsku prirodu i umrtvljuje duh, kao čirevi izbijaju terorizam i neonacističke organizacije. Moj pogled na svet i način na koji rešavam stvari je opasan, jer je izričit, žestok i nasilje mu nije strano, ali za razliku od terorista i nacista koji se sebično i slepo vode naučenom idejom, mene vode saosećanje, sloboda i vlastito srce. Ja sam dobra tiranka, a oni su zli tirani. U mom idealnom svetu nedvosmisleno bi se sankcionisali zlo, laž i ropska svest. Takav svet niti je postojao, niti će postojati i zato je to utopija.
Kakva je budućnost „Porno braka“?
– Porno brak je bend koji smo muž i ja osnovali pre nekoliko godina, snimili četiri singla, ušli u dogovore sa muzičkim producentima, počeli da planiramo nastupe i onda je došla korona. Od tad smo na pauzi. Moja želja je da snimimo još nekoliko pesama na kojima smo radili, a koje čekaju da ih dovršimo i da sve to zaokružimo u jedan album. Nije nam namera da ostavljamo svoje primarne poslove i prebacujemo se na muziku, ali ona je uvek tu negde, nepretenciozno nas prati, bez velikih planova i baš kao takva raduje i nas i one koji nas slušaju.
Bonus video: Ani Erno saznaje da je dobila Nobelovu nagradu za književnost
