Sve što pišem potiče iz onog što sam videla, proživela, iz svega što i dalje proživljavam; u tom smislu, poreklo i tematika moje literature jesu autobiografski, reči su 115. laureatkinje Nobelove nagrade za književnost Ani Erno.

Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Ani Erno zbog „hrabrosti i kliničke preciznosti kojom otkriva korene, otuđenja i kolektivna ograničenja lične memorije“.

– Ernoova sebe naziva etnologom same sebe, ne piscem fikcije, podsetio je Anders Olson, predsedavajući Nobelovog komiteta.

Spisateljica Ani Erno rođena je 15. septembra 1940. u Normandiji, u radničkoj porodici. Literarnu karijeru započela je 1974. godine. Spisateljica, kojoj su 82 godine, karijeru je počela pišući autobiografske romane. U više od dvadesetak knjiga, koliko broji njen literarni opus, Ernoova ispisuje svojevrsnu hroniku događaja u svom životu, ali i životima onih oko nje. I u svakoj knjizi donosi beskompromisne portrete „seksualnih susreta, abortusa, bolesti, pa i smrti svojih roditelja“.

– Iako je počesto bez dlake na jeziku kada piše, I to sasvim običnim jezikom, u svom opusu donela je nešto što je za divljenje – istakao je Olson.

Proglašenje dobitnice Nobelove nagrade u Stokholmu Foto: EPA-EFE/Henrik Montgomery

I sama je svoj spisateljski stil opisala kao „ravno pisanje“, jer joj je cilj bio da na objektivan način donese pred čitaoce sve te događaje o kojima piše, bez prevelikih emocija.

U knjizi koja joj je donela najveću slavu „La Place“ (A Man’s Place) u kojoj piše o svom odnosu sa ocem, između ostalog opisala je i ovako:

Bez lirskih reminiscencija, bez trijumfalnih ispoljavanja ironije. Takav neutralan stil pisanja za mene je prirodan“.

Ilegalni abortus i posledice tog čina predmet su njene knjige „Happening“ (Događaj) iz 2000. godine. Upravo ta knjiga poslužila je kao predložak za istoimeni film rediteljke Odri Divan koji je prošle godine nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji.

Tema odrastanja u svakom smislu jedne mlade dame „predmet“ je dela „Priča devojke“ (A Girl’s Story) iz 2016, a osam godina ranije izašlo je njeno najhvaljenije delo – „Godine“ (The Years), u kojem dočarava sopstveni život ali i samo francusko društvo od Drugog svetskog rata do prvih godina Novog milenijuma. I to je jedna od njenih retkih knjiga u kojoj ne piše o sebi u prvom licu.

I dok su naši izdavači u poslednje vreme zaobilazili Ani Erno, i samo se trenutno u „Beopolisu“ može naći nešto s potpisom najnovije nobelovke, kuća „Štrik“ sada za predstojeći Sajam knjiga sprema njen naslov „Zaposednutost“, a ubuduće još neka dela. A svojevremeno su dela ove književnice objavljivana i kod nas u izdanju „Prosvete“. Dela „Mesto pod suncem“ i „Nisam izašla iz svoje noći“ objavljena su 1997. godine, kada je i boravila u Beogradu. Tada je došla ovde kako bi predstavila te svoje knjige, kao i „Jednostavnu strast“.

A bila je, kako je otkrila pre tri godine u razgovoru za NIN, tako tužna kada je dva leta kasnije „s žaljenjem zamišljala kako ovaj grad izgleda pod bombama“. Bila je upoznata i s opusom pisaca s ovih prostora…

Čitala sam Danila Kiša i jedan roman Mirka Kovača – „Malvina: Životopis Malvine Trifković“!

Foto: Stefan Boness/Ipon / Sipa Press / Profimedia

Ani Erno je objasnila za beogradski nedeljnik kako sve što je napisala u životu potiče iz sopstvenog iskustva:

– Sve potiče iz onog što sam videla, proživela, iz svega što i dalje proživljavam; u tom smislu, poreklo i tematika moje literature jesu autobiografski. Ipak, nije mi cilj da pišem o sebi, niti da opisujem sopstveni život. Služim se svojim životom i onim što mi se desilo kao društveno biće, kao žena, koristim ga kao polje za istraživanje da bih na svetlost dana iznela određenu istinu. Ja koje upotrebljavam, jeste reč koja u jednakoj meri označava drugog koliko i mene samu. U knjizi „Godine“ takvo ja se ne pojavljuje, umesto njega nalazimo reči mi, oni ili one, jer sam sigurna da nas definiše zajednička istorija.

Foto: Jonathan NACKSTRAND / AFP / Profimedia

Govoreći još o toj knjizi 2019. za NIN, koja je opisana kao priča o razdoblju između 1941. i 2006, ispripovedana kroz objektiv sećanja, sadašnjih i prošlih utisaka, fotografija, pesama, radija, televizije, reklama i novinskih vesti, istakla je kako je želela da „napiše priču o ženi koja je istovremeno izdvojena iz istorije, iz kretanja svoje generacije, i uronjena u njih“, dodavši:

– Imam osećanje da su razne epohe prešle preko mene u jednakoj meri kao što sam ja prošla kroz njih. Uspela sam da konkretizujem tu zamisao kad sam odlučila da prikažem tok godina na osnovu kolektivnog sećanja, naročito u onom vidu u kojem se iskazuje prilikom prazničnih obeda, i da uključim u tekst opise ličnih fotografija od vremena mog detinjstva do onih godina koje ću imati kad završim knjigu. U poređenju s autobiografijom, radi se o pripovednoj formi izvrnutoj naopako, a jedini „lik“ u tekstu zapravo jeste Vreme. Početak knjige govori o svemu onom što nestaje sa smrću jednog bića, a kraj o onome što je moguće spasti pisanjem…

Bonus video: Proglašenje Ani Erno za dobitnicu Nobela

Komentari

Svi komentari (0)